---

Sa puta po Argentini >

Tango – još jednom

Ovaj narod, prema ispitivanju UNDP-a objavljenom pre dva meseca, svoje pozitivne osobine vidi na prvom mestu u solidarnosti, a na drugom u marljivosti – izgubiti posao gore je nego izgubiti ženu. A posao je pre četiri godine malo ko imao – ili, tačnije, i oni koji su ga imali za to nisu bili plaćeni

Od našeg stalnog dopisnika iz Južne Amerike

"U ovom hotelu je za vreme posete Buenos Ajresu boravio Federiko Garsija Lorka" piše na tabli hotla Kastelar, koji je poznat po književnim večerima tridesetih godina XX veka i literarnom krugu Signo kome je pripadao i Lorka. Dva-tri bloka dalje, na Avenida de Maio nalazi se belle époque-kafe Tortoni, jedan od poznatijih u Buenos Ajresu, iz čije se male knjižare s vremena na vreme čuje tango, ponekad džez. Još uvek su na aveniji koju su po ugledu na francuske bulevare s početka prošlog veka sagradili Italijani, a nastanili Španci, jedna za drugom različite građevine, različitih boja i stilova – jedan art nouveau hotel, jugendstill pasaž, neoklasicizam i vizantijske kupole, još jedan kafe, zatim art-deco poslastičarnica i Palata Barolo iz 1926, nekad najviša zgrada u gradu. Kod Palate Barolo je otprilike kraj ili početak Avenide de Maio, pored Kongresne palate gde sedi Rodenov mislilac, odnosno njegova signirana kopija. Bolje od "Argentina europea", kako Argentinci najčešće definišu svoju zemlju, Buenos Ajres se ne može opisati.

GORKO ISKUSTVO: "Sve sobe su zauzete", kaže Feliks, recepcioner hotela Kastelar, pokazujući na autobus koji se zaustavio na Avenida de Majo, "upravo su stigli Italijani koji su naši najčešći gosti, ali dolaze i Španci i Amerikanci." Sobe koštaju između 200 i 400 pezosa. Uvek kada se u Argentini pomene cena, sledi i vrednost u dolarima, i to ne samo sadašnja već i ona od pre pet godina. "Nekad je 200 pezosa imalo vrednost 200 dolara, sada ne vredi ni 80." Bolno iskustvo koje niko nije zaboravio. Ultraliberalna ekonomija vojne hunte, moralno degenerisani i nesposobni generali Videla, Viola i Masera vodili su Argentinu osamdesetih godina u ekonomsku propast. Pokušaji peroniste Karlosa Menema da polovinom devedesetih uvede red u zemlji, zaustavi inflaciju i rast cena, koji je od 1983. do 1989. iznosio 3000 odsto godišnje, završavaju se u korupciji i nezaustavljivom siromašenju srednje i niže klase.

Za trenutak, godina 1999. izgleda kao prekretnica – novoizabran predsednik Fernando de la Rua obećava smanjenje nezaposlenosti, rat korupciji i jak, konvertibilan pezos, vezan za američki dolar, sve po receptu MMF-a. Samo dve godine nakon toga Argentinci lupaju dan i noć u šerpe i lonce, tzv. cacerolazos, u znak protesta zbog blokade bankovnih računa građana, vlada proglašava vandredno stanje u zemlji, a pezos pada – u beskonačnost. To što je svaki drugi Argentinac početkom 2002. godine preko noći izgubio kuću i imanje nije, stiče se utisak, toliko strašno koliko činjenica da su, bar prema mišljenju Argentinaca, oči celog sveta bile uperene na, istorijski gledano, najveću nacionalnu sramotu. Ovaj narod, prema ispitivanju UNDP-a objavljenom pre dva meseca, svoje pozitivne osobine vidi na prvom mestu u solidarnosti, a na drugom u marljivosti – izgubiti posao gore je nego izgubiti ženu. A posao je pre četiri godine malo ko imao, ili tačnije i oni koji su ga imali za to nisu bili plaćeni. U siromaštvu je tada živelo 53 odsto od 36.000.000 Argentinaca, od toga, 8.000.000 u bedi.

KRISTOFER KOLUMBO I STARO GVOŽĐE: "Tragovi propasti su očigledni, isto kao i redovi kandidata za emigraciju ispred konzulata Španije i Italije. Potrebno je puno strpljenja i odlučnosti kako bi se izdržalo dugo vreme čekanja. Inače, od kraja jula više se ne izdaju pasoši, jer potreban papir za njihovu izradu država jednostavno ne može da plati", piše 2002. godine argentinska novinarka Klara Abel. U školama su deca padala u nesvest od gladi, sa semafora su ljudi skidali zaštitne kutuje od alumijuma i prodavali ih u staro gvožđe, bakarna tabla na spomeniku Kristoferu Kolumbu je nestala, kao i većina bakarnih ploča na spomenicima Buenos Ajresa. Na uličnim tezgama u pešačkoj zoni prodavalo se sve što se može zamisliti. Barovi i restorani nisu radili, ispred prodavnica u bolje stojećim četvrtima žene su molile za kilogram pirinča i malo čaja. Ukratko prepričan, tekst Klare Abel završava se pričom o detetu koje u centru Buenos Ajresa vija golubove: "...to više nije igra. Braća i sestre pritiču u pomoć, svi su gladni."

BUDUĆNOST U JUŽNOAMERIČKOJ LEVICI: "Nekada sam sa porodicom svake godine odlazio u pausade (pansion pr. aut) na jugu Brazila, a sada mogu samo da vozam Brazilce po Buenos Ajresu", kaže jedan taksista čija je gorčina razumljiva, s obzirom na to da Argentinci oduvek sebe vide kao "bolje" Južnoamerikance, kvazievropljane među latinosima. Sada je došlo vreme da u argentinske hotele osim evropskih i američkih turista sve više dolaze turisti iz Čilea i Brazila, posebno ovi poslednji, čija nacionalna valuta real u odnosu na dolar vredi dvostruko više nego pre samo godinu dana. Malo dalje gledano, iza okvira nacionalizma, saradnja Brazila i Argentine, dve ekonomski najvažnije zemlje kontinenta, bolja je nego ikad. Dolaskom na vlast novih levičarskih predsednika u svim južnoameričkim državama osim u Kolumbiji, stavljena je tačka na više decenija dugu, naizmeničnu vladavinu vojnih diktatora i konzervativaca. Rezultat levičarskih vlada je, između ostalog, i ALBA (Alternativa Bolivariana para las Américas), Bolivarska alternativa obe Amerike i odgovor latinosa na sveameričku zonu slobodne trgovine, iniciranu od strane SAD, koja pre svega favorizuje severnoameričke interese. U tom smislu, stvaranja potpune nezavisnosti od severnoameričkog tržišta nedavno je sklopljen i ugovor o izgradnji 8000 kilometara gasovoda, od Karakasa do Buenos Ajresa. Iako i među "crvenima" Latinske Amerike postoje razlike, svima je jasno da je jedina mogućnost za ekonomski opstanak, bez obzira na to da li su ekstremni ili umereni levičari, međusobna saradnja. Sve ostalo, pa čak i Čaveza, neophodnog sveameričkog heroja sličnog Simonu Bolivaru i Če Gevari, Južna Amerika već ima.

BUENOS HOLIVUD: Danas, bar u Buenos Ajresu, nema žena koje mole za šaku pirinča, nema ni dece koje svoj jedini obrok pokušavaju da ulove na trgu u centru grada. Nema ni šerpi ni otpada na kojima leži istorija, ni redova ispred ambasada. Na drugom kraju Avenide de Majo, nalazi se Plaza de Majo, odakle se samo za nekoliko minuta stiže do luke i nekadašnjeg brodogradilišta, Puerto Madero. Nedavno su stara skladišta pretvorena u ekskluzivne stanove, ispod kojih se nalaze restorani, poznate argentinske parille i barovi. Nekadašnji dokovi sada su promenade, i sve vrvi, što od stranih turista, što od Argentinaca. Jedna druga četvrt, Palermo Vijeljo, u centru Buenos Ajresa, dobila je naziv Palermo Holivud, druga opet – stara aristokratska Rikoleta – postala je još ekskluzivnija nego što je ikada bila. Privredni porast, od kada je Nestor Kirhner 2003. izabran za predsednika, iznosi između osam i deset odsto godišnje, svakodnevno se otvaraju nova radna mesta, izvoz soje i govedine uvećan je prošle godine za 15 odsto, a zbog trenutno povoljnog kursa argentinskog pezosa u odnosu na dolar i evro Argentina je postala jedna od omiljenih turističkih destinacija, što se opet pozitivno odražava na konjunkturu zemlje. Supruga predsednika Argentine izabrana je prošle godine za senatorku, a za Kirhnera bi, koliko već sutra, ponovo glasalo oko 80 odsto Argentinaca. I sve neodoljivo podseća na davna vremena kojih se Argentinci rado sećaju – kada je Evita Peron vratila ponos Argentincima.

SUZA U GRLU: Patagonija je jedini deo sveta gde se i Bog može prošetati u svojoj punoj širini, napisao je jednom Borhes za nepregledno prostranstvo južne Argentine. Tamo gde su u pljačku krenuli Buč Kasidi i Sandans Kid i gde je mladi Če Gevara deset puta pao sa motora – na kraju sveta, između Anda i Atlantskog okeana, u pokrajnama Santa Kruz i Čibut, ekonomski prosperitet Argentine se ne oseća; isto kao i na severu zemlje uslovi života i dalje su bedni. Još uvek oko 40 odsto Argentinaca živi u siromaštvu, a plate su devet odsto niže nego što su bile krizne 2001. godine. Argentina se i pored neočekivanog ekonomskog buma, sličnog kineskom, nalazi samo u periodu oporavka u kome statistička poređenja imaju relativnu tačnost. Dugovanja su i dalje ostala, samo su poverioci promenili svoja imena, strane investicije, ako se izuzmu berzanske spekulacije, izostala su, inflacija, noćna mora svakog Argentica, i dalje raste. Ipak, siromaštvo danas ima bar teorijske šanse da se, ako ne iskoreni, onda smanji. "Između Ništa i Bola, biram Bol", poznata je rečenica nobelovca Foknera, kojom se možda najbolje objašnjavaju shvatanja i trpeljivost Argentinaca nakon ekonomskog kolapsa 2002.

Ustolaom, otac tanga Karlos Gardel nije umeo da otpeva više od dve oktave, ali je zato imao "suzu u grlu". Tango je samo jedan, argentinski, uvek se završi tragično da bi ponovo nastao, još lepši i tragičniji.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---