Nešto kao jubilej >

Džeri Li Ubica

Ako je još živ – a živ je, ali s osobom o kojoj se radi "ako" nikad nije suvišno – tamo negde u Bunvilu, Misisipi, Džeri Li Luis je ovih dana pregurao sedam banki. A da nije, bio bi u paklu, kako su mu hrišćanska sabraća garantovala još pre oko pola veka, i tamo razvaljivao klavir. Kao što je, istim tim povodom, obećao

Pakao ovde nije slučajno, jer je za Luisovu svirku i glas "pakleno" poprilično blaga reč. A ni život mu nije bio bolji.

Svetsku slavu postigao je za manje od četiri godine a to je, ako zanemarimo večnost, sve. Tokom turneje po Velikoj Britaniji 1958. štampa je provalila da Džeri Li (23) sa sobom vodi suprugu Majru Gejl Braun, za koju se ispostavilo ne samo da ima 13 godina nego da mu je i rođaka u drugom stepenu. Suviše za moralne Engleze, ispostavilo se. Običaji američkog Juga, koji dopušta brak bliskih srodnika čak i kada su mlade još deca (rođena sestra Džerija Lija Luisa udala se u četrnaestoj), prešli su meru engleske hladnokrvnosti navikle da žmuri samo pred elitnim muškim klubovima/koledžima i gospodskom sklonošću prema mlađanim dečacima.

Turneja je prekinuta posle trećeg koncerta. Džeri Li je, međutim, posle toga praktično nestao i sa američke muzičke scene. Tek sredinom šezdesetih godina počinje obnova njegove popularnosti, uglavnom u Velikoj Britaniji i Nemačkoj – tačnije u Hamburgu, gde je 1964. snimljen album Live at the Star Club, onaj o kome se danas govori kao o najboljem ikada snimljenom "živom" rokenrol albumu. Ali, pakao nije bio daleko, već sve bliži.

Posle razvoda s Majrom (1970) skandali zbog alkohola i droge postaju sve češći i teži. Krajem šezdesetih Lijev mlađi sin Stiv Alen nesrećno se udavio u bazenu, 1973. u saobraćajnoj nesreći gine njegov stariji sin, tada devetnaestogodišnji Džeri Li Luis Junior. Ubrzo se, pod nejasnim okolnostima, u bazenu udavila i Džeri Lijeva četvrta žena, neposredno pošto je i sam za dlaku izbegao smrt zbog krvarenja čira na želucu. Manje od godinu dana potom, Džerijeva peta žena pronađena je mrtva, overdozirana metadonom.

Ishod: Džeri Li dobrovoljno odlazi na "ćišćenje" u Kliniku "Beti Ford". Hepiend a la "otac rokenrola" u penziji, pentekostalni hrišćanin, ponovo pojac u crkvenom horu? Ništa od toga. Na proslavi svog 46. rođendana (1976) Džeri Li u šali i uveren da je šaržer prazan, poteže revolver na svog basistu Bača Ovensa. Ovaj, nekim čudom, preživljava metak u grudima. Baksuz Džeri Li je, manje od dva meseca posle toga, 23. novembra 1976, ponovo uhapšen zbog potezanja oružja, ovog puta na kapiji Grejslenda u koji je došao na poziv domaćina, Elvisa. Rasejani Kralj nije obavestio obezbeđenje o poseti, a Džeri Li – koji je početkom pedesetih po popularnosti uveliko nadmašivao Prislija – na pitanje čuvara kud je to krenuo odgovara pokazivanjem pištolja i rečenicom: "Da ubijem Elvisa."

Banalni, sada već enciklopedijski podaci kažu sledeće: Rođen 29. septembra 1935. u nečemu što se zove Feridej, Lujzijana, američki rokenrol pevač i pisac pesama, klavirista, pionir rokenrol pokreta. Od 1986 – značajne za kraj ove priče – zvanično u Rokabili Kući slavnih. Od rođenja čudesno (pakleno?) obdaren za klavir: sirotinja od roditelja kupila je neki pijano iz treće ruke, a Džeri Li delio ga je s još nekoliko svojih rođakinja i rođaka, listom takođe nadarenih za svirku. Danas tvrde da je Džeri Li Luis od početka levom rukom svirao bugi, a desnom visoke tonove; sviranje nogama, dupetom, glavom i naopako (s glavom na klaviru a nogama uvis) kasnije je samo razradio.

Prvi snimak napravio je 1954, manje-više za svoj groš, kao Elvis. Dve godine kasnije već je bio zvezda San rekordsa, kao i ostali iz iste firme (Elvis, Roj, Karl i Džoni – Prisli, Orbison, Perkins i Keš, ova prezimena za svaki slučaj). I bolji od njih već 1957, kada je izašao "crnački" Whole Lotta Shakin' Goin' On, pesma na koju se i danas pale devojčice, a smrzavaju njihovi očevi. Slede Great Balls of Fire, paklena slava i Elvisov komentar: "Da ovako sviram klavir, ne bih pevao."

Negde u to doba, na nekom koncertu muzičara kuće San trebalo je da nastupe Čak Beri i Džeri Li... Raspravu ko će kao najbolji nastupiti na kraju svirke dobio je Beri. Džeri Li Luis svirao je svoje i, usred Shakin´, izručio pola pljoske burbona u klavir, bacio zapaljenu šibicu i, dok je klavir goreo – kao u paklu, uostalom – svirao do kraja. "Pa ti uradi nešto bolje", navodno je dobacio Čaku Beriju izlazeći s bine. Scena je, na osnovu Majrine knjige sećanja na zajednički život, sjajno režirana u filmu Great Balls of Fire (1989, Denis Kvejd – možda najbolji u karijeri, i Vinona Rajder kao Majra; bizarni detalj: Lijevog rođaka, evangelističkog tv-propovednika – i, kao većina Lijevih rođaka odličnog pijanistu, igra Alek Boldvin).

Džeri Lijevom "ubijanju klavira" na sceni divio se Roj Orbison, a Elton Džon klavir svira stojeći samo da Džeri Li ne bi bio jedini koji to može. Februara ove godine on je – Džeri Li, a ne sir Elton – dobio nagradu za životno delo od one firme koja dodeljuje Gremi nagradu. Tim povodom za ovu godinu najavio je album na kom će s njim, uz njega i okolo svirati Erik Klepton, B.B. King, Brus Springstin, Mik Džeger i Kit Ričards. Zvuči kao pakao, ili samo tako izgleda?

Džerija Lija Luisa po prvi i, bojim se, poslednji put nisam video u Ljubljani osamdesetih godina.

Neke ovdašnje novine prenele su kratku vest da će legenda rokenrola posle koncerta u Beču skoknuti do Tivolija na svirku. Moj tadašnji urednik potpisao je putni nalog – mada nije imao pojma šta je to Džeri Li – i, posle četrdesetak minuta u potpuno zadimljenom Jatovom avionu – eh, bila je to ozbiljna država – te nešto jače u blještavo čistom autobusu ljubljanskog gradskog prevoza – oni su i tada bili Evropa – već sam ponosno šetao ulaznicu za "Ubicu" oko Tromostovja. Bez gužve na biletarnici, što je sasvim razumljivo ako se ima u vidu da sam u Ljubljanu doputovao tri dana ranije, zbog neophodnih psihofizičkih priprema za koncert.

U to vreme deželom je harao Neue slowenische kunst, Leibach i Irwin bili su na vrhuncu a Gledališče sester Scipiona Nasice već pred (najavljenim) samoukidanjem. Štafeta je tek dolazila na red, a za civilno služenje vojnog roka zalagali su se neki anonimusi, proćelavi mladunac Janez Janša i Co, čak i onaj istorijski broj "Nove revije" s programom osamostaljenja tek je, valjda, pripreman. Na spratu u Unionu točili su se hektolitri piva vojnicima JNA i "južnjacima" u civilu...

Tek pošto sam u mraku zamalo promašio Tivoli počele su prve sumnje, da bi jadna, tužna i gola istina sinula na blagajni u obliku obaveštenja da je koncert Džerija Lija Ubice Luisa – otkazan. Ponadao sam se da je u Beču konačno preterao s pićem, drogama i prirodnim ludilom, da je spalio sve klavire u budućoj Centralnoistočnoj Evropi, da je uhapšen zbog bludničenja s maloletnicama... Sve osim banalne činjenice da su, ne računajući moju, službenim novcem kupljenu ulaznicu, prodate, slovima i brojkom, samo još – dve karte.

To je bilo sve.

Pa se posle čudimo što je ona država propala, a Džeri Li Luis živ.


 

Dobro veče, laku noć

Da li prije ili poslije debakla u Ljubljani – gerusija je duboko podijeljena – Džeri Li Luis je odsvirao koncert u Zagrebu. Ni tada a ni kasnije nisam bio neki poseban fan njegovog lika i djela... Ipak, rekoh sebi, ne viđa se svaki dan živahni stračić kako razbija klavir, i tako pođoh, biće u Dom sportova, mada ne bih smio da tvrdim.

Početak je obećavao: praćen brojnim bendom Džeri se pojavio na pozornici, rekao "dobro veče", sjeo za klavir, malo pjevao, razbio stolicu, lupao nogom po klavijaturi i onda svima poželio laku noć – sve u roku od četrdeset pet minuta. Tek paljenje svjetla uvjerilo je publiku, ne suviše brojnu, da nije riječ ni o kakvom štosu i da biseva neće biti. Što da se radi, Slovenci uvijek nekako najbolje prođu.

F. Š.


POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST