Intervju - dr Nenad Popović, menadžer holdinga ABS:
Moskva, Peking, Bujanovac...

"Ko se ne prilagođava dovoljno brzo, osuđen je na propast. Prema tome, privatizacija što pre"

Iako je, kao i većina danas uspešnih ljudi u zemljama u tranziciji, dr Nenad Popović prvi kapital stekao u veletrgovini, on se relativno brzo okrenuo proizvodnji i visoko sofisticiranim tehnologijama, što je kod nas, nažalost, retkost. Zato razgovor sa dr Popovićem i počinjemo pitanjem: zašto se opredelio za taj komplikovani i neizvesni poslovni kurs, koji, po pravilu, ne donosi laku zaradu?

DR NENAD POPOVIĆ: "Kada smo stekli početni kapital u trgovini, videli smo da je privatizacija u Rusiji uhvatila veliki zamah i da su privatizovane velike kompanije počele da preuzimaju primat u krupnim poslovima u energetskoj branši. Znate, uprkos nekim raširenim predrasudama, Rusi su, kao veoma obrazovani ljudi u proseku, strahovito brzo ušli u tržišnu logiku poslovanja, veoma brzo su učili i menjali svoja stara shvatanja iz vremena tromog državnog socijalizma. A i velike privatizovane kompanije odmah su postale i miljenice banaka, i ruskih i svetskih. Da dodam tome i činjenicu da smo se mi bavili energetikom u kojoj bez oslonca na izvornu delatnost nema perspektive, u društvu džinova koji pored kapitala imaju i veliko znanje. Uz to, pošto se sve odvijalo brzo, cene pojedinih dragocenih fabrika i centara tehnoloških znanja, koji su bili u lošem stanju, nisu bile visoke.

Znajući sve to mi smo prihvatili trku, imajući stalno na umu da ipak nije glavni problem proizvesti, nego i prodati ono što se proizvede. A mi smo taj deo posla znali i odmah smo se okrenuli čitavom širokom ruskom i međunarodnom tržištu – dok su drugi stranci fiksirali uglavnom Moskvu i druge tradicionalne centre. Dakle, išli smo tamo gde drugi nisu išli. Među prvima smo bili u Sibiru, na primer.

Hteo bih još da istaknem da smo dobro znali da praktično celokupan profit moramo reinvestirati, što je pravilo broj jedan u tranzicijskim zemljama gde se danas hvataju dugoročne pozicije. A mi smo tu sebi postavili još jedno pravilo: investirati prvenstveno u kadrove i u nove tehnologije i tako sebi omogućiti brz rast i razvoj."

"VREME": Bonaparta je govorio da je politika neke države u njenoj geografiji. Dakle, koja je "geografija vaše firme", kad već toliko govorite o širokom prostoru na kojem deluje ABS?

Glavni naš centar u Rusiji je u gradu Čebuksari u Republici Čuvašiji. Ovaj grad sa oko 700.000 stanovnika nalazi se oko 700 kilometara istočno od Moskve. Ta članica Ruske Federacije ima oko 2,5 miliona stanovnika. Većina stanovnika su po narodnosti Čuvaši, a među njima su najbrojniji pravoslavci. Čuvašija se inače graniči sa Tatarstanom, jednom od republika sa najvećim energetskim izvorima u Rusiji, ali sama nema takve resurse, nego je bila centar elektroindustrije bivšeg Sovjetskog Saveza. Zbog toga smo tamo i našli dobre proizvodne pogone i izvanredne kadrove za našu oblast poslovanja.

Naravno, imamo i u Moskvi snažan punkt (sa oko 400 zaposlenih), a imamo i ofise u nizu mesta, od Alma Ate do Minska i Kijeva. U Rusiji imamo punktove u 17 gradova, a stigli smo i do Sahalina, koji sada zbog svojih naftnih i gasnih nalazišta privlači pažnju svih najvećih svetskih korporacija (Šel, BP itd.). Pored prodajnih i servisnih centara imamo i široku mrežu dilera (70). No, sada ulažemo napore da poslovanje proširimo i na Kinu, gde ćemo, nadam se, posle dvogodišnjih pregovora, ove godine kupiti jednu kompaniju. A eto, investiramo i u Srbiji.

Da li to radite onako usput, iz nekog takozvanog patriotskog sentimenta ili i u Srbiji vidite buduće značajno tržište za ABS?

Srbiju svakako smatramo potencijalno značajnim tržištem, a pogotovu ako posmatramo čitav region oko nje. Taj region nikako se ne sme potcenjivati, kad je reč o energetici, on je izvrstan, veoma bitan i u međunarodnim razmerama. Ne mislim samo na zemlje bivše SFRJ nego i na Rumuniju, Albaniju, Bugarsku.

Pomno pratimo i pripreme za najavljenu buduću privatizaciju proizvodnje električne energije u Srbiji i, odmah da kažem, imamo interes da se na svaki način u nju uključimo. Novi zakon o energetici otvorio je takvu perspektivu i mislim da je to dobar kurs, jer ja smatram da samo privatni kapital obezbeđuje ono što je danas najvažnije – efikasnost, inovacije, razvoj. Privatizacija energetskih proizvođača omogućiće dinamičan razvoj velikog dela privrede u Srbiji, onog koji snabdeva energetiku opremom, uslugama, znanjem itd. Tamo gde je energetika u razvoju, tamo se razvija i neverovatno širok krug firmi koje posluju sa energetikom.

Danas, i pri niskom nivou industrijske proizvodnje u Srbiji i Crnoj Gori, struja se uvozi, i na današnjem nivou potrebni su nam novi energetski kapaciteti. U vezi s tim, budućnost razvoja Srbije direktno je vezana za investicije u energetiku. Uzimajući u obzir naše znanje i iskustvo, mi želimo da direktno učestvujemo u tim investicionim projektima. Zato smo i privatizovali fabriku energetske opreme Minel-Fepo u Zrenjaninu, s ciljem da ona za tri do četiri godine postane vodeći isporučilac energetskih objekata "pod ključ", koji će sadržati optimalno integrisana rešenja zapadnih, istočnih i lokalnih proizvođača. Što se tiče sfere trgovine strujom, napravili smo prve korake na tržištu Balkana, jer mislimo da će to biti atraktivna zona za razvoj biznisa dugi niz godina.

Spomenuli ste reformski usmeren srpski zakon o energetici. Šta mislite, da li ima istine u onoj oceni da u Srbiji reforme dobro idu na normativnom planu, ali da se posle usvajanja zakonskih rešenja sve usporava, koči, sabotira, montiraju se političke afere da bi se nova rešenja kompromitovala – pa ona sporo ili nikako ne ulaze u život? Na primer, ovde se pojavila jedna privatna firma kao trgovac strujom, ali su svi njeni poslovi stavljeni pod sumnju, pa se ona povukla.

Prvo da decidirano podržim taj novi zakon o energetici, jer verujem da će on i realno omogućiti revitalizaciju i nov razvoj industrije koja je vezana za energetiku. A takva industrija je u Srbiji nekada bila veoma razvijena.

Drugo, smatram da za Srbiju nije dobro kada se strane ili domaće privatne firme povlače iz ovdašnjih poslova. Ne mogu da ulazim u konkretne stvari, ali podvlačim da je za Srbiju koristan svako ko ovde hoće da modernizuje poslove, investira, da dovede nove tehnologije. Srbija ne sme stvarati neprijatelja od nekoga ko ovde pravi profit, jer kompanije se i prave da bi ostvarivale profit. No, pored tog profita, korist od poslovanja svake firme za čitavu zajednicu je nesporna.

Mora se poći od jednostavnog načela da su u Srbiji sve firme koje ovde hoće da ulažu, to jest da rizikuju – dobrodošle. Tim pre što baš nije navala.

U energetici i oko nje imamo i veoma velike kompanije, a čini mi se da u Srbiji privatizacija takvih firmi ide dosta usporeno. Da li je glavni problem u veličini dubioza s kojima su one opterećene ili se i sama država kod takvih fabrika, da tako kažem, snebiva da ih privatizuje?

Ima istine i u jednom i u drugom. Prvo, doista u ovoj oblasti u Srbiji ima dosta kompanija koje je zbog velikih dugova teško privatizovati. No, čini mi se da takve krupne fabrike i nisu bile stavljene u prvi red kad je krenula privatizacija, što mislim da nije bilo dobro. Neke od tih firmi ni posle četiri godine od početka privatizacije u Srbiji nisu stavljene na tender ili nisu pripremljene za prodaju – što nije dobro pre svega za njih same, a ni za Srbiju. Smatram da su takve fabrike u međuvremenu samo dalje propadale ili su stagnirale. A i jedno i drugo vodi u katastrofu, brže ili sporije. No, mislim da stvari polako kreću s mrtve tačke. Na početku XXI veka, pored kadrova i tehnologije, treći ključni faktor je brzina prilagođavanja. Ko se ne prilagođava dovoljno brzo, osuđen je na propast. Prema tome, privatizacija što pre.

Vi ste ovde u Srbiji prvo investirali u jedno krizno političko područje, u Bujanovac. Ne osećate li strah za uloženi kapital?

Normalno je da brinete za uloženi kapital, jer malo-malo pa se najavljuju neki nacionalni ili socijalni nemiri. No, ja sam posle tri godine rada te fabrike u Bujanovcu zaključio da možemo da rešimo probleme u saradnji sa državom, da ono što je mana nekog područja, postane prednost.

Znate, sada kada se Lagade uhodao kao fabrika, i ti zaposleni prosto drugačije gledaju, nema straha, ne kriju oči. Radi se, plate su redovne, u ljude se vraća samopouzdanje. Mogu da gaje nade u bolju perspektivu, da planiraju itd. To me učvršćuje u uverenju da je u takvim krajevima, pored mira na ulicama, najvažnije da ljudi imaju posao i zaradu.

Da li država podstiče ulaganje u takva područja?

Država nam ništa ne pomaže, iako smo u Bujanovcu. Mislim da neke tamošnje firme u društvenom vlasništvu imaju neku pomoć, što nije slučaj sa kompanijama u privatnom vlasništvu. To je doista teško razumeti.

No, mi nismo ni računali na državnu pomoć, mada bi, na primer, neki garancijski fond za ulaganja u jug Srbije verovatno tamo privukao neke investitore. I nešto niža kamatna stopa za ulaganja u te regione bila bi normalna tamo gde neko promišljeno vuče poteze regionalne politike razvoja. Možda bi se nešto stimulacija moglo dodati i na planu fiskalnih opterećenja. Na primer, zašto Srbija ne bi dala mali stimulans zapošljavanju ljudi u Bujanovcu sa samo deset odsto nižom stopom doprinosa na plate ili nešto tome slično?

Uzgred, mi s tom robom iz Bujanovca treba da budemo konkurentni sa firmama iz Slovenije ili Italije, gde su doprinosi na plate znatno niži, gde su kamate znatno niže. Pogledajte šta sve rade razvijene zemlje kada stimulišu preduzeća da ulažu u nerazvijene regione. A mi smatramo da bi to morala da radi i Srbija. Što kaže narod, ne treba država da nam daje, nego da manje uzima.

Dimitrije Boarov