Zoljaš

Prema iskazu jednog od svedoka, osoba koja dobro gađa "zoljom", odnosno osoba koja je prilikom planiranja određenog zadatka dobila ulogu da iz njega puca. Inače, i reč "zolja" žargonski je izraz koji označava ručni raketni bacač RBR kalibra 64 mm. Ovaj bacač namenjen je za uništavanje oklopnih i drugih vozila na daljinama do 300 metara ("predstavlja individualno protivoklopno sredstvo pešadije namenjeno za blisku protivoklopnu borbu"). U nedostatku odgovarajućih školskih meta, pripadnici zemunskog klana gađanje ovim oružjem vežbali su na običnim kućnim čaršavima.

Klupice

Mesto iza hotela "Jugoslavija" na kojem su se, navodno, obično sastajali Milorad Ulemek i Dušan Spasojević. Jedan od svedoka istakao je da se u blizini tih klupica (odnosno klupa) nalaze teniski tereni. Zanimljivo je, međutim, da neki Zemunci koji žive u blizini hotela "Jugoslavija" to mesto takođe nazivaju "klupicama".

Zveknuti

Glagol koji u slengu zemunskog klana (a i šire) znači ubiti nekoga iz vatrenog oružja. Po svemu sudeći, Zvezdan Jovanović zvani Zveki je svoj nadimak dobio upravo zbog veštine u obavljanju takvih akcija.

Sašiti nekoga

Sudeći prema iskazu jednog svedoka, ova formulacija takođe označava posebno efikasno ubijanje vatrenim oružjem.

Pocepati nekome glavu

Izraz koji vrlo lako može da protumači i "običan" svet, pošto označava upravo ono što i navodi – cepanje nečije glave (sa smrtnim ishodom).

Jedinica

Jedinicu za specijalne operacije pripadnici zemunskog klana označavali su jednostavno kao "jedinicu". Uobičajene izraze "crvene beretke" ili "JSO-ovci" izgleda da nisu koristili toliko često.

29-i, 29-og, 29-om...

Skraćenica za Gradski sekretarijat unutrašnjih poslova grada Beograda koji se nalazi u ulici 29. novembra. Izraz koji često koriste i "obični" Beograđani.

Štekovi

Iznajmljeni stanovi u kojima su se sakrivali pripadnici zemunskog klana. Prema iskazu jednog od svedoka, beogradskih "štekova" je obično bilo pet-šest, da bi se nekoliko meseci pre ubistva Zorana Đinđića taj broj popeo na osam, a neposredno pre ubistva na čak petnaest. U "normalnim" situacijama, pripadnici klana bi nekoliko dana pre obavljanja "posla" (najčešće ubistava ili otmica) i nekoliko dana posle toga, sakrivali u štekovima, ali je kasnije Dušan Spasojević izgleda naložio da njegovi najbliži saradnici veći deo godine provode upravo u ovim skrovištima. Ukoliko bi neko želeo da ga u "šteku" posete članovi porodice, za to je morao da dobije dozvolu "s vrha".

Stanove je obično iznajmljivao Miladin Suvajdžić (poznat kao Đura Mutavi) predstavljajući se lažnim imenima, a pravilo je bilo da se ovi "podstanari" lepo ponašaju, da budu u dobrim odnosima s komšijama i, uopšte, da ne prave nikakve probleme. U čitavoj priči, neupućenima bi možda mogao čudno da zvuči podatak da stanovi mogu da se tek tako iznajme i da u njima žive stalno drugi ljudi ("štekovi" su se, naime, često međusobno razmenjivali). Oni upućeniji u čudesni svet beogradskih podstanara, međutim, vrlo dobro znaju da je to sasvim realno: prilikom iznajmljivanja stana, retko koji gazda/gazdarica će zatražiti ličnu kartu, a još su ređi oni koji će novog stanara prijaviti kao podstanara. Razlog za to je, naravno, činjenica da se za iznajmljivanje stana plaća porez, što bi automatski značilo i manji prihod vlasniku stana – umesto toga, podstanar se obično obaveštava da bi bilo dobro da se, ako ga to neko uopšte upita, predstavi kao vlasnikov rođak. Pored toga, ukoliko se podstanar "lepo ponaša", vlasnici stana će retko (skoro nikad) svraćati u stan i proveravati ko tu zapravo živi i šta u stanu zapravo radi. Ukoliko se kirija plati za period od, na primer, godinu dana unapred, verovatnoća da će gazda svraćati u stan i proveravati ga, svedena je na minimum.

Interna specijala

Obični mobilni telefoni koji su naziv "specijale" dobili u periodu kada ih je "štitila" Služba državne bezbednosti, odnosno kada nije bilo moguće njihovo prisluškivanje. Kasnije, kada te zaštite više nije bilo, specijale su praktično bili telefoni za jednokratnu upotrebu: nov telefon i nova kartica koja se, baš kao i telefon, baca posle dva ili tri razgovora. U trenucima kada su postojale informacije da policija prati pripadnike klana, specijale su funkcionisale po sledećem principu: osoba koju neko želi da čuje, dobija poruku na pejdžer; osoba zatim izlazi iz stana u kojem se nalazi, odlazi par blokova dalje i tek onda uključuje mobilni i javlja se na njega. Ova procedura je, navodno, sprečavala da se pripadnici lociraju preko signala mobilnog telefona.

Inače, prosta računica pokazuje da su zemunski kriminalci na telefone trošili više nego na stanove. Naime, ako je tačna tvrdnja da su mesečno kupovali i zatim bacali desetine mobilnih telefona, odnosno ako pretpostavimo da su prosečno pazarili 50 telefona i kartica mesečno, to ih je (u skromnijoj varijanti, odnosno s jeftinijim telefonima) svakog meseca koštalo približno 6000 evra. Istovremeno, ako je tačno da su obično iznajmljivali šest stanova mesečno, to je trebalo da ih košta između 1200 i 3000 evra (prosečne cene stanova u Beogradu kreću se, u zavisnosti od lokacije, između 200 i 500 evra).

Borbena specijala

Mobilni telefoni koji su korišćeni samo za vreme akcija i samo na području na kojem su akcije obavljane. Kasniji događaji pokazali su da je policija oduvek, samo da je htela, mogla da uđe u trag i ovim specijalama i onima koji su ih koristili: jednom prilikom, na osnovu pregleda baznih stanica mobilne telefonije, utvrđeno je da je neposredno pre određenog krivičnog dela, u neposrednoj blizini bilo uključeno osam telefona, da su oni imali samo međusobnu komunikaciju i da su posle obavljenog krivičnog dela odmah isključeni.

Borbenom specijalom smatran je i telefon preko kojeg se komuniciralo prilikom kupovine automobila koji će biti korišćeni u nekoj akciji – pre svake bitnije kupovine, bio bi kupovan novi telefon sa novom karticom, a odmah posle toga, telefon bi bio bačen. Za razliku od internih specijala, koje su kupovane "na veliko" u jednoj prodavnici, borbene su kupovane na različitim mestima. Isto se događalo i sa "borbenim karticama".

Otići u Kanadu

Onaj ko je "otputovao u Kanadu" zapravo je ubijen, a onaj ko je predodređen da "ode u Kanadu" na meti je zemunskog klana. Izraz je, inače, do sada potpuno nepoznat u žargonu beogradskih kriminalaca, a upućeni pretpostavljaju da je umesto Amerike, Indije, Kine ili neke druge zemlje, Kanada odabrana iz praktičnih razloga: suviše je daleko, ali je u nju istovremeno lako otputovati i u njoj se lako sakriti (naša dijaspora tamo je prilično brojna, a ni vize nisu baš nedostižne). Daleko, a jednostavno za odlazak. Baš kao smrt, sudeći po zemunskim tvorcima novih fraza.

Borbeni auto

Uprkos uvreženom mišljenju da su ovdašnji kriminalci vozili i za akcije koristili isključivo luksuzne automobile, neka svedočenja pripadnika zemunskog klana pokazala su da su prednost ipak imali kvalitetni, pouzdani, ali ne previše upadljivi i ne previše skupi automobili. Za neke akcije čak su korišćeni neugledni kamiončići i kombi vozila, dok su najviđeniji pripadnici klana i privatno koristili skromnije automobile.

I borbeni i privatni automobili kupovani su na auto pijacama uz obavezne lažne dokumente, a skrivani u iznajmljivanim garažama. Ponekad, međutim, ovim automobilima su menjane tablice.

Prekrstiti se

Po svemu sudeći, izraz koji spada u domen "ličnog žargona", pošto ga pominje samo jedan od svedoka i to u značenju "preduzeti nešto". U prevodu, nadležni su znali šta sve radi zemunski klan, a niko od njih nije smeo da se "prekrsti".

Pazar

Nedeljni prihod od trgovine drogom u nekim gradovima u unutrašnjosti koji je jednom nedeljno stizao u Šilerovu ulicu u Zemunu. "Pazari" su obično iznosili oko 30.000 evra, čuvani su u kesama i korišćeni za "tekuće troškove" (telefone, automobile, štekove, pozajmice...).

Onaj

Osoba koja bi trebalo da bude kidnapovana ili ubijena, odnosno osoba koja je "na meti" u određenom trenutku.