Dokumenti >

Praćenje Vuka Draškovića

Dokumenta koja objavljujemo preuzeta su iz knjige Ibarska magistrlaZločin bez kazne, koju je ovih dana objavila "Srpska reč". U toku istrage DB je saslušao petnaest svojih visokih funkcionera i operativaca. Njihove izjave upućene su istražnom sudiji Nebojši Živkoviću i zastupniku optužnice Milunu Dragutinoviću, uz propratno rešenje šefa Resora DB-a Srbije generala Gorana Petrovića, kojim je sve njih, radi izjave pred sudom, oslobodio čuvanja „državne tajne". Te izjave, koje nisu ušle u sudski zapisnik, ušle su u ovu knjigu.

Čitaocima predstavljamo zapisnike koje je uradio Resor DB-a Srbije u uverenju da su ta svedočenja uverljiva optužnica protiv poretka državnog terorizma bivšeg režima, u kome su tajna policija i njeni eskadroni smrti bili gospodari života i smrti i ubijali svoje političke protivnike. I opomena svima koji su spremni da državni aparat koriste kao instrument u političkoj borbi

Radovan Božović:

„Krajem jula 1999. godine, na kolegijumu NC RDB-a za Beograd, tadašnji načelnik Milan Radonjić je istakao i potencirao: dao je nalog da se prema Vuku Draškoviću, kao prioritetnoj obradi, u narednom periodu primenjuju sve raspoložive mere i radnje Resora, u cilju intenzivnog sagledavanja njegovih aktivnosti, kontakata i kretanja. Tom prilikom je insistirao da Treće odeljenje prikupi podatke o licima iz obezbeđenja Vuka Draškovića, odnosno da izvrši njihove identifikacije, pribavi njihove fotografije, uz kraću informaciju o istima. Takođe je naložio da se intenzivira mera tajnog praćenja, kao i da se obezbede osmatračnice u blizini radnog i stambenog prostora. Navedene zahteve je obrazložio navodom da se do sada nije njegova aktivnost na advekatan način sagledavala, istakavši da tadašnji načelnik RDB-a Radomir Marković ima drugačija saznanja o aktivnosti pomenutog, za razliku od onih kojima raspolaže Treće odeljenje ovoga Centra.

OSMATRAČNICE: Postupajući po njegovim nalozima, u narednom periodu pristupilo se izvršenju naloga, odnosno intenzivnoj primeni svih raspoloživih mera. Konkretno, moj pomoćnik Basta Stevan je obezbedio dve osmatračnice u blizini radnog prostora Vuka Draškovića, od kojih se jedna nalazila u zgradi „Kolarca" a druga u zgradi „Beka". Iz navedenih osmatračnica ostvarivan je uvid dolaska i odlaska Draškovića u radni prostor. Pomenute osmatračnice za svoje potrebe koristili su radnici Devetog odeljenja, kako bi adekvatno primenjivali meru praćenja Vuka Draškovića. Jednom prilikom me je Zoran Pavić, načelnik Devetog odeljenja, upoznao da je obezbedio osmatračnicu u blizini stana Vuka Draškovića. Napomenuo mi je da je ovaj prostor u ranijem periodu korišćen od strane GSUP-a Beograd za njihove poslove i, koliko se sećam, da se nalazi u izvesnoj privatnoj kući.

Uoči mitinga opozicije, održanog 19. avgusta 1999. godine u Beogradu, na kome je, po mom sećanju, u svom govoru Vuk Drašković zahtevao promenu vlasti, odnosno raspisivanje vanrednih parlamentarnih izbora, Radonjić je naložio intenziviranje svih mera Službe prema Vuku Draškoviću, o čemu sam informisan od svog pomoćnika Stevana Baste, jer sam u periodu od 10. do 19. avgusta bio na godišnjem odmoru. Navedenu informaciju sam prokomentarisao tako što sam izneo da je postavljanje prema Vuku Draškoviću na taj način „tvrdo" i nepotrebno. Ubrzo nakon toga, po odlasku Vuka Draškovića za Češku, Radonjić je insistirao da ustanovimo tačno vreme njegovog povratka na Beogradski aerodrom, kako bi se prema njemu, po povratku, primenila mera tajnog praćenja. Navedeni podatak smo blagovremeno ustanovili, tako da je i primenjena mera praćenja nad istim po njegovom dolasku u Beograd.

Po našim saznanjima da Vuk Drašković namerava da narednih dana otputuje za Ravnu Goru, Radonjić je naložio da se pripreme za njegov odlazak operativno pokriju. Njegovi nalozi su se odnosili na utvrđivanje vremena polaska, lica koja će putovati, vozila sa registarskim brojevima koja će koristiti, sa akcentom na podatak sa kojim kolima će putovati Vuk Drašković. Tih dana rad Devetog odeljenja koordinirao je moj pomoćnik Basta Stevan. Tražene podatke o vozilima sa kojima smo raspolagali blagovremeno smo dostavljali u pisanoj formi na jednom primerku-kovertiranom načelniku Centra. Na dan polaska Vuka Draškovića na Ravnu Goru, 3. oktobra 1999. godine došao sam u kancelariju oko 11 časova. Ubrzo zatim kontaktirao me je Radonjić Milan, interesujući se da li raspolažemo nekim novim saznanjima o pomenutom Draškovićevom putovanju. Tada sam mu rekao da, u odnosu na saznanja koja su mu dostavljena prethodnih večeri u kasnim satima, nema ničeg novog. Tom prilikom sam ga informisao da sam ostvario kontakt sa našim prislušnim centrom i da mi je saopšteno da se trenutno vrše pripreme za odlazak na Ravnu Goru, kao i da će vreme polaska biti nešto pomereno, kao i podatak da će biti umanjen broj saradnika Vuka Draškovića, koji su trebali da sa njim putuju. Radonjić je tom prilikom izneo da se nalazi u neposrednoj blizini Trećeg odeljenja, odnosno da će doći za petnaestak minuta. Negde malo posle 11,30 časova, Radonjić je došao kolima na parking ispred zgrade Kompanije „Dunav", u ulici Ustanička broj 128, u kojoj je bilo tada smešteno Treće odeljenje. Tom prilikom sam na kratko izneo saznanja o kojima sam ga već prethodno izvestio. Napomenuo je da se žuri i da ide na „Brdo kod šefa", to jest kod načelnika RDB-a Radomira Markovića. Izričito mi je tražio da ga obavestim odmah po dobijanju saznanja o eventualnom polasku Draškovića na put.

POLAZAK: Tom prilikom sam mu izneo neposredno dobijeno saznanje iz prislušnog centra da će na put sa Draškovićem krenuti i Veselin Bošković i da će na taj put krenuti svojim, nama poznatim automobilom „Audi-A8", kao i da će najverovatnije Vuk sa njim biti u kolima. U vezi sa tim, Radonjić mi je naložio da ga obavestim o tačnom vremenu polaska telefonom. Nakon petnaestak minuta Radonjić me je kontaktirao telefonom interesujući se da li ima nekih promena oko polaska. Tom prilikom sam ga obavestio da su pripreme za odlazak na Ravnu Goru u toku i da sam saznanja dobio iz našeg prislušnog centra. Tada mi je ponovo sugerisao da ga obavestim odmah po dobijanju saznanja da Vuk Drašković sa svojim saradnicima kreće za Ravnu Goru.

Nešto pre 13,00 časova, koleginica iz prislušnog centra me je obavestila da su po njenoj proceni Vuk i Dana Drašković upravo izašli iz stana, jer u stanu više ne čuje bilo kakve zvukove, razgovore, kretanje i slično. Odmah potom, kontaktirao sam Radonjića, izdiktiravši mu broj direktnog telefona u mojoj kancelariji da bi me tim putem kontaktirao, a u cilju izbegavanja razgovora takve vrste putem mobilnog telefona. Nakon njegovog javljanja informisao sam ga o napred dobijenim saznanjima, odnosno da su Draškovići napustili svoj stan i da su najverovatnije krenuli na pomenuti put. Tom prilikom sam ga obavestio da ću se uskoro uputiti kući, a da ću se vratiti ponovo na posao istoga dana oko 20 časova, kako bih ustanovio da li su se Draškovići vratili sa Ravne Gore u Beograd, sa čime se on saglasio.

NAŠI VUK I DANA: Nakon dvadesetak minuta uputio sam se prema sedištu načelstva CRDB Beograd, u nameri da ostavim redovnu poštu. Iz sedišta Beogradskog centra sam se potom uputio ka svom stanu. U toku te vožnje, na mobilni telefon me je kontaktirao Radonjić upitavši me: „Da li znaš šta se desilo sa ovim našima?" Na moje pitanje na koga misli, on mi je odgovorio: „Na Vuka i Danu", naglasivši da je čuo da je bila saobraćajna nesreća u kojoj ima povređenih i nastradalih među pomenutim putnicima za Ravnu Goru. Ja sam mu rekao da o tome ništa ne znam, povodom čega mi je naložio da to proverim. Napomenuo sam mu da je to u ovom trenutku nemoguće jer moram da odem do kancelarije. Radonjić se interesovao da li mi je poznato da li su Vuk Drašković i njegova pratnja putovali za Ravnu Goru obrenovačkim putem ili „onim drugim". Odgovorio sam mu da takvim informacijama ne raspolažem. Po mom dolasku u kancelariju nastojao sam da proverim traženi podatak, kontaktirajući radnike našeg prislušnog centra, koji nisu u tom momentu raspolagali saznanjima o udesu na Ibarskoj magistrali. O tome sam putem mobilnog telefona obavestio Radonjić Milana, a on mi je sugerisao da i dalje nastojim da proverim tražene podatke. Nakon toga, u dužem vremenskom periodu nisam uspeo da pribavim tražena saznanja, nastojeći da ga o tome upoznam. Pokušao sam da ga putem mobilnog telefona kontaktiram najmanje desetak puta, u čemu nisam uspeo, jer je isti bio nedostupan. Nakon toga niko više od rukovodilaca RDB-a nije imao bilo kakvih zahteva prema Trećem odeljenju CRDB Beograd.

Nakon nekoliko dana od udesa na Ibarskoj magistrali, kontaktirao sam Milana Radonjića, saopštivši mu tvrdnje Pravno-ekspertskog tima SPO-a, u kojima se navodi da je kamion koji je izazvao pomenuti udes u vlasništvu MUP-a Srbije i predložio mu da neko od čelnika RDB-a izađe u javnost povodom toga. Ubrzo nakon toga Milan Radonjić nam je naložio da primenimo sve raspoložive mere i radnje Resora prema širem krugu lica oko Vuka Draškovića, računajući i članove Pravno-ekspertskog tima, sa ciljem utvrđivanja do kojih je saznanja došao Pravni tim Draškovića, a koja se odnose na pomenutu nesreću".

(br.str. 389-392)

Srđan Lazić:

„Sećam se kritičnog događaja, 3. oktobra 1999, radio sam u CR DB Beograd. Imali smo toga dana zadatak da pratimo Vuka Draškovića. Zbog toga su se dva naša automobila nalazila na Obrenovačkom putu, na izlasku iz Beograd, a dva na Ibarskoj magistrali. Ne mogu tačno da se setim u koje smo vreme, pošto smo povezani radio stanicama, saznali da se Vuk Drašković kreće iz Beograda Ibarskom magistralom, nakon čega su dva naša automobila sa Obrenovačkog puta krenula u tom pravcu. Konkretno, jedno od naših kola sam vozio ja, a sa mnom je bio Radosavljević. Negde u Lipovačkoj šumi smo se priključili pratnji, s tim da je jedan naš automobil bio ispred objekta, a preostala tri su bila iza. Sem kola u kojima je bio Vuk Drašković, ispred njega je išao jedan džip, a iza njega u kolima je bila njegova pratnja. Mi smo se kretali iza pratnje Vuka Draškovića, a naša četvrta kola su bila iza džipa na izvesnom rastojanju, s tim da smo bili u radio vezi, da bi vozač tih kola znao koliko ispred kolone da se kreće a da ne bude primećen.

ATENTAT: U trenutku saobraćajne nezgode, kola koja sam ja vozio su bila prva iza Vuka Draškovića. Naime, naša tri automobila koja su išla iza objekta su se, tokom vožnje, povremeno menjala u redosledu pratnje. Sama saobraćajna nezgoda se odigrala tako da je, kraće vreme pre toga, kolona Vuka Draškovića sustigla kolonu vozila na drumu, a potom je džip tu kolonu pretekao, što nije mogao da učini vozač kola gde je bio Vuk Drašković kao i njegova pratnja iza, pošto se iz suprotnog pravca pojavila kolona vozila. Zbog toga se brzina kretanja malo usporila. U trenutku kada sam ja bio na oko 100-150 metra iza kola u kojima je bila pratnja Vuka Draškovića, a to je bilo vozilo marke „BMW", video sam kamion kako se kreće u koloni iz suprotnog pravca, prelazi na suprotnu stranu kolovoza, dakle u našu traku, i udara u kolonu vozila koja su bila ispred mene. Po prašini i delovima kola koja su letela, video sam da je kamion udario u neka kola, ali nisam znao koja, a odmah nakon toga je došlo do čeonog sudara kamiona sa onim „BMW"-om ispred nas, koji je praktično podleteo pod kamion. Skrenuo sam ulevo da zaobiđem mesto sudara i uspostavim pratnju nad objektom, ali je Radosavljević rekao da se kola „Audi", u kojima je Vuk, nalaze pored puta, pa sam prošao mesto udesa i zaustavio se s desne strane, gledano u pravcu Ljiga, na jednom proširenju. Video sam da je taj „Audi" bio okrenut sada prema Beogradu, a nalazio se pored puta. Ljudi iz zaustavljenih kola su počeli da prilaze, a čini mi se da je i kamion koji je učestvovao u sudaru počeo da gori, jer su mu prišli neki ljudi iz zaustavljenog autobusa sa protivpožarnim aparatom.

Ja i Radosavljević smo se zaustavili, a ona druga naša dva vozila su prošla mesto nezgode i nastavila da se kreću ka Ljigu. Radosavljević i ja smo stajali oko petnaest minuta. Ja sam kola tada preparkirao u suprotnom pravcu ka Beogradu, a čini mi se da se tada najpre vratio crveni džip, a nakon toga i ta jedna naša kola. Znam i da sam, posle, na licu mesta video Danicu Drašković kao i Dragana Čovića iz SPO. Ne znam ko je tada rekao, jer ručna radio stanica nije bila kod mene nego kod kolege, a u kolima je bila samo kolska, tek je rečeno da se nađemo na ulazu u Lazarevac, pošto sa mesta na kome smo stajali nakon preparkiranja moramo ponovo da se okrenemo ka Ljigu, jer u tom pravcu postoji odvajanje ka Lazarevcu. To smo i učinili i pošto smo, nakon toga, skrenuli levo sa Ibarske magistrale, naše ekipe su se okupile na ulazu u Lazarevac. Tamo su bili i šef smene i pomoćnik odeljenja. Rekli smo im šta je bilo, a onda su oni otišli, čini mi se peške, na lica mesta. Vratili su se i rekli da ne može putem da se prođe, a nas uputili u Lazarevac u bolnicu, da vidimo da li je tamo odvežen Vuk Drašković. Naime, kombi hitne pomoći, koji je odvezao Vuka Draškovića, krenuo je ka Beogradu, ali je postojala mogućnost da je nakon toga skrenuo ka Lazarevcu, pa smo mi imali zadatak da proverimo da li se tamo nalazi. Došli smo blizu bolnice, Radosavljević je otišao do bolnice, ubrzo se vratio i rekao da Vuk Drašković nije u bolnici i onda smo krenuli ka bližem Beogradu uključenju na Ibarsku magistralu. Posle nekog vremena javljeno nam je da se vratimo u Beograd u bazu.

U bazi je bio načelnik, dva šefa smene, i nama su rekli da napišemo izveštaj do prekida praćenja, a to je momenat kada smo krenuli nazad u Beograd. Posle nekog vremena nam je rečeno da idemo kući.

BRZINA 80 NA SAT: Što se tiče praćenja Vuka Draškovića, kritičnom prilikom broj ljudi i vozila koji su u tome učestvovali je bio kao ranijih dana prilikom njegovog praćenja. Praktično, ceo aparat je radio na praćenju. Na tome radi uvek jedna smena koja ima tri-četiri ekipe. Kritičnom prilikom, korišćen je i radio kanal i simpleks veza, ali radio kanal nije mogao da se upotrebljava zbog daljine kada se izađe iz Beograda, već samo simpleks veza, a i lokacija stana Vuka Draškovića je takva da je slab radio pa mora da se koristi pomoćni kanal. Kritičnom prilikom, ja nisam imao kod sebe mobilni telefon, već smo vezu sa drugim ekipama ostvarivali samo preko radio stanice. Ne sećam se da li je, sem mene i Radosavljevića, još neko imao zadatak da kontroliše bolnicu u Lazarevcu, nakon saobraćajne nezgode. Pošto smo u bazi napisali izveštaj, sada se ne sećam da li nam je nešto posebno rečeno.

Teško je proceniti kojom smo se brzinom kretali neposredno pre nezgode. Nisam gledao u kilometar sat, ali neka bude da je ta brzina bila između 60 i 80 kilometara na sat. Pošto je objekat ispred sebe imao kolonu, onda bi njihova brzina bila 60 kilometara na sat.

Kada smo pisali izveštaj sedeli smo i svako je govorio čega se sećao. Bilo je tu sugestija kako da se napiše izveštaj i od naših pretpostavljenih. Ne mogu sada da se setim šta smo na kraju u izveštaju napisali, a koliko se sećam taj izveštaj sam napisao. Kada sam rekao sugestije, mislio sam na to da smo mi ispričali ono što smo videli, dakle nismo videli u koga je kamion direktno udario, a na osnovu naše rekonstrukcije, pošto smo videli i posledice saobraćajnog udesa, zaključak je bio da je kamion najpre udario u „Audi". Tu je između naših šefova bilo diskusije da li da pišemo samo ono što smo videli ili ono do čega smo našom kasnijom analizom došli. Šta smo na kraju napisali u izveštaju, ja se ne sećam."

(br. str.348-352)

Aleksandar Ljubiša:

„Nekoliko dana nakon što je Vuk Drašković podneo ostavku i izašao iz Savezne vlade, šefovi smena Dragan Pavić i Nebojša Soković su mi preneli da je, po direktnom naređenju tadašnjeg načelnika CRDB Beograd, Milana Radonjića, potrebno TV dokumentovati kretanja Vuka Draškovića i članova njegovog obezbeđenja prilikom izlaska i ulaska iz kuće u ulici Beogradskih bataljona a zatim i njihov ulazak i izlazak iz automobila.

Posebna pažnja je trebala da se obrati ko je u kolima i na kome mestu sedi, kao i na način izlaska i ulaska u automobil. I jedan i drugi šef smene su mi se praktično pravdali i izvinjavali što je meni, kao jednom od najstarijih i iskusnijih radnika, dodeljen ovaj zadatak. Inače, rukovodstvo Devetog odeljenja je na radnom sastanku kod Radonjića predlagalo da se radnici ne izlažu direktno ispred kuće, već da se taj posao obavi iz nekog prevoznog sredstva, napr. Kampanjole, ali je Radonjić insistirao da se to izvede iz žbuna u blizini Draškovićeve kuće. Po rečima Sokovića, Radonjić mu je napomenuo da, u slučaju odbijanja naređenja, može biti prebačen na Kosovo, ponovo insistirajući da se zadatak izvrši iz žbuna.

ŽBUN I ŠATOR: U trenutku kada mi je predavao posao, Soković je bio vidno uzbuđen i uplašen za moju bezbednost, obzirom da je imao u vidu složenost i rizičnost situacije na samom terenu. Narednog dana, oko 7,30 časova ujutru, u pratnji kolege Srđana Lazića, iz pravca SRC „Košutnjak" došao sam do žbuna koji se nalazi tridesetak metara udesno od kuće Vuka Draškovića. Kod sebe sam imao torbu u kojoj su se nalazile dve kamere, nekoliko rezervnih baterija, a na sebi sam imao najlon i vojno šatorsko krilo. Napominjem da sa sobom nisam imao lično naoružanje, službenu legitimaciju i sredstvo veze. Po mom ulasku u žbun, Lazić se povukao u svoje vozilo, koje se nalazilo kod MUP-ovog restorana u Košutnjaku. Nekoliko minuta kasnije primetio sam da iz pravca kuće Vuka Draškovića dolazi muškarac obučen u crni sako, star oko 35 godina, jače konstitucije, crne kratke kose. Isti je razgrnuo prvi žbun nedaleko ispred mene, a zatim i onaj u kome sam se ja nalazio. Pošto me je video, pitao je šta radim tu i tražio da izađem iz žbuna, a tom prilikom je izvadio pištolj, koji mu se nalazio za pojasom. Pošto sam mu objasnio da sam pripadnik vojske i da obezbeđujem jedinice i gorivo koje je izmešteno u Košutnjaku, isti se interesovao da li neko može da potvrdi moju priču, predstavivši se kao radnik obezbeđenja Vuka Draškovića. Dodao je da je, kojim slučajem, bio u društvu Vuka Draškovića, morao bi da upotrebi oružje i pusti psa na mene. Isti me je poveo ka šumi, idući iza mene sa pištoljem u ruci, a nakon dvadesetak metara pojavio se kolega Lazić, koga je pripadnik obezbeđenja Vuka Draškovića pitao da li me poznaje i da li je zajedno sa mnom. Lazićev odgovor sam preduhitrio ponavljajući priču da sam vojnik, nakon čega je Lazić pozvao šefa smene Sokovića, koji je odmah došao, obzirom da se nalazio u neposrednoj blizini. Soković i pomenuti muškarac su razgovarali, a zatim smo se svi udaljili sa pomenutog mesta.

Po dolasku u bazu sačinio sam detaljan izveštaj o pomenutom događaju koji je prosleđen rukovodstvu CRDB. Međutim, Soković mi je rekao da moram da sastavim nov izveštaj, jer po rečima Radonjića on je svojim pretpostavljenim drugačije prezentovao ovaj događaj, te da i ja moram da se držim toga. Stari izveštaj je pocepan, a novi sam napisao po instrukcijama koje sam dobio na papiru i koje je Radonjić izdiktirao nekom od rukovodioca Devetog odeljenja. U tim instrukcijama je stajalo da je u blizini kuće Vuka Draškovića bilo nekolicina radnika, te da sam se izdvojio iz te grupe, nakon čega mi je prišao član njegovog obezbeđenja sa pištoljem u ruci i psom na povocu, koji me je opsovao i rekao da će me sledeći put ubiti ako se pojavim tu. Izveštaj takve sadržine sam morao da napišem, uslovno rečeno uplašen za svoj dalji status u Službi. Napominjem da, prilikom ubistva Slavka Ćuruvije i događaja na Ibarskoj magistrali, nisam bio uključen u pomenute poslove."

(br.str.392-394)

Dragan Pavić:

„Praćenje Vuka Draškovića od strane Devetog odeljenja CRDB Beograd, u periodu tokom NATO agresije na SRJ, kao i kasnije, vršeno je u više navrata i to redovno po nalogu, usmenom ili pismenom, načelnika Centra, a na zahtev Trećeg odeljenja. Naročito intenzivno Drašković je pokrivan od dolaska Milana Radonjića na mesto načelnika Centra. U navedenom periodu, ne sećam se tačno datuma, u prostorijama odeljenja, u ulici Cara Uroša, održan je sastanak kome su prisustvovali, između ostalih, Radonjić i tadašnji načelnik Trećeg odeljenja Božović Radovan. Tom prilikom, Radonjić je od rukovodstva Devetog odeljenja izričito zahtevao da se direktno pokriva ulaz u Draškovićevu kuću, pri čemu nije uvažio argumente koji su ukazivali da je to nemoguće učiniti bez dekonspiracije posla. Na osnovu njegovih zahteva, na terenu je jedan od operativnih radnika odeljenja postavljen u obližnjoj šumi, gde je ubrzo primećen od strane obezbeđenja Vuka Draškovića i nakon toga odustalo se od takvog načina rada, a kontrola je uspostavljena po pravcima kretanja Vuka Draškovića.

DVE BAZE: Takođe, Drašković je pokrivan u kontinuitetu u periodu od 19. septembra 1999. do 5. oktobra 1999. Tokom pratnje, primenjivana je uobičajena procedura koja je podrazumevala blagovremeno i precizno izveštavanje o svim kretanjima i kontaktima Vuka Draškovića, kao i vozilima koja koristi on i obezbeđenje iz njegove pratnje. Prema podacima sa terena, Drašković je najčešće sedeo na mestu suvozača. Dana 2. oktobra 1999, u prostorijama odeljenja, u ulici Cara Uroša, održan je kraći dogovor, na kome je načelnik Trećeg odeljenja Božović upoznao načelnika i šefove Devetog odeljenja sa detaljima vezanim za najavljeni put Vuka Draškovića na Ravnu Goru. Božović je izneo da postoji potvrda da će Drašković narednog dana u prepodnevnim časovima u pratnji obezbeđenja otići na Ravnu Goru. Tada nije bilo poznato kojim će putem Drašković krenuti, tako da je dogovoreno da ekipe budu postavljene na oba moguća pravca: na Ibarskoj magistrali, obrenovačkom putu, kao i „ispred" stana. Za potrebe pratnje Vuka Draškovića, korišćena je i „baza" u zgradi Kolarčevog univerziteta. Pomenutu „bazu" obezbedio je tadašnji pomoćnik načelnika Trećeg odeljenja Stevan Basta, sa kojim smo ja i TV tehničar Stevanov Đorđe istu prvi put i obišli. Cilj korišćenja „baze", po rečima Baste, bio je da se snima parking koji koristi SPO, što podrazumeva registrovanje dolaska svih automobila i lica. Nakon toga, u pomenutu „bazu" više nisam odlazio, a to su činili Stevanov, a kasnije i drugi TV tehničar Vasić Nebojša, uvek u dogovoru sa Bastom. Takođe, poznato mi je da je korišćena i druga „baza" u nekoj od zgrada koje gledaju na pomenuti parking, ali mi tačna lokacija nije poznata, niti sam u nju ikada odlazio. U okolini stana Vuka Draškovića nismo imali „bazu" za osmatranje. Jedino čega se sećam su priče da bi za pomenutu namenu mogla poslužiti obližnja kuća, koja je navodno pripadala rođaku ili bratu izvesnog kolege iz Gradskog SUP-a.

U pogledu slučaja Slavka Ćuruvije, istakao bih da je, dan pre ubistva, primenjivano praćenje po nalogu načelnika Centra, a na zahtev Trećeg odeljenja. Tog dana, u mojoj smeni, o promenama na terenu informisao sam tadašnjeg pomoćnika načelnika Trećeg odeljenja Stevana Bastu. Kada sam ga obavestio da je Ćuruvija ušao sa suprugom u stan, Basta je veoma burno reagovao, ljuteći se što mu nije precizno i blagovremeno javljeno o kretanju Ćuruvije na putu ka stanu. Vrlo brzo, načelnik Devetog odeljenja Zoran Pavić je pozvan da dođe kod načelnika Centra. Po povratku kući, Pavić Zoran nam je rekao da ga je načelnik Centra, zbog navedenog propusta, kritikovao na veoma grub i vulgaran način. Takođe, Pavić Zoran je rekao da mu je načelnik Centra naredio da se ubuduće izveštava o svim, i najsitnijim, promenama u kretanju Slavka Ćuruvije, što je i učinjeno narednog dana, sve do obustave posla. O navedenim činjenicama, uključujući i reakciju Stevana Baste, informisao sam kasnije članove komisije RDB koja je trebala da utvrdi činjenice u vezi ubistva Slavka Ćuruvije, a čijim radom je rukovodio tadašnji pomoćnik načelnika RDB Ljuba Ristić. Na pominjanje Stevana Baste i njegovog postupka, Ristić je rekao da to sigurno nije bio Basta, tako da moja pomenuta tvrdnja nije ušla u izjavu, koju sam tom prilikom napisao".

(br.str.382-384)

Nastaviće se


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST