---

O pitanjima koja se ne postavljaju na vreme >

Šta će biti s nama

Da li je mešanje romske, srpske, mađarske i makedonske muzike i reči bilo samo omaž tolerancije i otvorenosti ili je to bilo nešto krajnje normalno? Kako je nešto normalno ovde uopšte moguće

U četvrtak (18. septembra 2002) ispred Cinema "Rexa" održan je koncert Bobana Markovića i njegovog orkestra. Jevrejska ulica, s one strane kruga dvojke, stari Dorćol. Pretpostavljam da to svakako nije ona gadna čaršija koju neki, s vremena na vreme, pominju. A i izvan je "čuvenog" kruga dvojke.

Da sam novinar u dnevnim novinama, i da kod nas postoji običaj da se s nekog uzbudljivog događaja odmah napiše izveštaj, prikaz ili kritika, znam da bih neizmerno uživao u novinarstvu. Nažalost, ovde se stranice u novinama "ruše" samo kad su u pitanju politički ili sportski događaji. Za sve ostalo neophodno je ohladiti strasti i odložiti reakciju.

Bila je to neka vrsta oproštajnog koncerta jer Boban Marković sa svojim orkestrom uskoro odlazi na veliku turneju po Americi. U isto vreme, to je i neka vrsta zahvalnosti Radiju i TV B92 koji su muziku Bobana Markovića, i ne samo njegovu, podržavali na najbolji mogući način. S festivalom Ring-ring i sopstvenom muzičkom produkcijom B92 je pokazao ne samo da je ovo sredina u kojoj se i razvija i voli moderna dobra muzika, kao i bilo gde u normalnom svetu, nego i da su emocije tako isprepletene, tako duboke i snažne da svaki ovakav događaj pokreće i budi mnoga pitanja koja naizgled nemaju nikakve veze s muzikom. Muzika, emocije i pamćenje! Ima li u tome ičega pametnog i analitičkog? Da li je u pitanju samo beslovesnost emocija, stihija ritma, opuštanje i hedonizam?

Kada je Boban Marković svirao Ava Nagile – u Jevrejskoj ulici, tačno ispred Rexa (bivšeg jevrejskog doma), da li je to bila samo dobra, vesela jevrejska muzika ili još nešto? Da li je mešanje romske, srpske, mađarske i makedonske muzike i reči bilo samo omaž tolerancije i otvorenosti ili je to bilo nešto krajnje normalno? Kako je nešto normalno ovde uopšte moguće?

Siguran sam da nisam bio jedini koji je osetio ovu mešavinu uzbuđenja – tuge i ponosa – u Jevrejskoj ulici na Dorćolu. Moje pamćenje Dorćola seže 40 godina unazad. Današnji Dorćol, naravno, nije više ni nalik onom iz moga detinjstva. Ne samo urbanistički nego i demografski. Romi, kao ni Jevreji uostalom, više ne predstavljaju srž Dorćola. Umesto njih danas na Dorćolu većinom žive predstavnici establišmenta koji su se ovde naselili sedamdesetih posle velikih urbanističkih intervencija – rušenja i raseljavanja starih Dorćolaca. To se desilo znatno pre pojave Slobodana Miloševića, njegov režim je samo dodao šlag na tortu – izdajući ili poklanjajući poslovne i druge prostore novim bogatašima.

Kad se nešto uzbudljivo dešava u Rexu, u njega mahom dolaze mladi ljudi iz raznih delova Beograda. Kad je, međutim, svirao Boban Marković, video sam da je došlo i dosta "lokalaca". I onda sam otkrio da se na volšeban način u Jevrejskoj okupilo mnogo novih ljudi – mladih i starijih – s malom decom i bakama – i da je Dorćol nekako ponovo onaj iz moje mladosti. Sreo sam nekoliko starih poznanika iz kraja, ali nijednog koji u Rex dolazi na tribine posvećene istini, odgovornosti i pomirenju. Nije bilo ni mladih neofašista iz Obraza, ni uglednih intelektualaca, istaknutih antifašista i antinacionalista. Nije, naravno, bio ni Kosta Čavoški, ni Dobrica Ćosić. Uopšte, ovakva vrsta muzike deluje krajnje destimulativno na tu vrstu ljudi. Da li muzika i radost zajedničkog uživanja odbijaju neke ljude iz estetskih ili idejnih razloga, nije mi poznato. A i ne interesuje me previše.

No, ovde je reč o odloženoj reakciji. Nema ni suza ni ganutosti bez obzira na to koliko sam ih osećao tokom svirke. Nema tapšanja, nema ritma koji vas pokreće, refrena kojima se priključujete. Odložena reakcija zato izaziva sve nova i nova pitanja. Na primer, o pesmi Đurđevdan. Da li je to samo pesma srpskih nacionalista i navijača huligana sa stadiona? Da li je to muzika koju su "pokrali" Bregović i Kusturica? Da li je uživanje u ovoj muzici znak odobravanja svega što je ikada govorio ili radio Emir Kusturica? Da li to predstavlja zaborav ili oproštaj grehova Milorada Vučelića? Muzika, tako naivna i efemerna, postavlja i druga pitanja. Da li su pevanje Tamo daleko ili Kreće se lađa francuska manifestacija srpskog nacionalizma ili obično uživanje u lepoj muzici? Vrlo dobro znam da sve, pa i uživanje u muzici, može zavisiti od društvenog i političkog konteksta. Pa je danas Lili Marlen samo lepa pesma, a ne podrška nemačkom nacizmu ili veličanje Vermahta. Ali, ako bi 2500 mladih nemačkih neofašista, koji u Lajpcigu pokušavaju da onemoguće otvaranje izložbe o zločinima Vermahta, zapevalo Lili Marlen, to bi bilo najmanje zbog muzike.

U Nemačkoj, skoro pola veka posle njene kapitulacije, i okupacije, 4000 policajaca moralo je da obezbeđuje izložbu o Vermahtu. U Rexu je započela turneja izložbe fotografija Rona Haviva po Srbiji. U Rexu su vođeni i žučni i potresni razgovori o njoj. Ova država, nažalost, nije spremna da odvoji ni 50 policajaca da bi se izložba normalno odvijala u Čačku ili Užicu. A sećam se kako su pre nekoliko godina komšije iz okoline Rexa na jednom festivalu Ring-ring kamenjem gađali publiku u sali jer im se nije dopadalo to što se u njemu dešava. Sve ovo mi prolazi kroz glavu dok u Jevrejskoj slušam Bobana Markovića.

Gledam ljude oko sebe. Koliko je među tim ljudima bilo onih koji su glasali i podržavali Miloševića? Ima li među njima onih koji će sutra glasati za Šešelja? Ne verujem da takvih ovde, u Jevrejskoj ulici, ima. Nemam za to nikakvih dokaza, osim što mi svi izgledaju tako pristojno i simpatično. Da li je to taj narod u čije ime su vršeni zločini? Na koji su način oni u tome učestvovali? Time što su ostali u zemlji ili time što nisu započeli oružanu pobunu?

Još jedan muzički "fenomen", koji niko nije komentarisao, pada mi na pamet. Reč je o radosti naših košarkaških navijača u Indijanapolisu posle osvajanja zlatne medalje. I pored bogate nacionalne ikonografije i isticanju srpske snage i nepobedivosti, na kraju se, kada je intonirana zvanična himna ove zemlje "Hej Sloveni", čuo hor od nekoliko hiljada duša. Pevalo se "Hej Sloveni" a ne "Bože pravde". Ne znam da li je taj kolektivni čin više povredio one koji hoće da se odreknu Jugoslavije zato jer negira Srbiju i srpske nacionalne interese ili one koji u postojanju Jugoslavije vide isključivo ostvarenje srpskih hegemonističkih interesa. I jednima i drugima smetaju "Hej Sloveni". Ako i "naša" dijaspora u Americi još uvek peva "Hej Sloveni", onda je problem veoma ozbiljan. Njime bi, što pre, trebalo da se pozabave i nacoši i oni drugi.

Sva ova pitanja je, međutim, trebalo postaviti znatno ranije. Bar dok je Milošević bio na vrhuncu snage. Nisam ih nikada javno postavljao, pogotovo pitanja muzičkog ukusa jer mi se činilo da je mnogo važnije uraditi ono što se može uraditi samo s jednim ciljem: da se sruši nakazni i bolesni sistem koji je oličavao Slobodan Milošević. Možda u tome nisam bio dovoljno vešt, odlučan, ili jednostavno sposoban. (A i ne umem da pevam.) Prihvatam odgovornost. Ali ne i to da se svet oko mene, obični, jednostavni ljudi kolektivno optužuju za nešto za šta niti su bili odgovorni, niti bili u mogućnosti da nešto urade, najčešće nesvesni uzročno-posledičnih veza svoga političkog izbora ili eskapizma. (O tome najpametnije piše Karl Jaspers u Pitanjima krivice.)

Ovde, međutim, već decenijama postoji podela koju je Milošević samo radikalizovao i ogolio. Ta podela nije nimalo jednostavna, ni jednoznačna, ali se, ipak, može koncentrisati kao podela na one koji poseduju empatiju prema muzici i ljudima oko sebe i onih koji su toga potpuno lišeni.

Priča se da je Sokrat na samrti, pošto je ispio koktel od kukute, zažalio samo za jednim: za muzikom koja mu za života nije baš predstavljala neku strast.

Učestvovanje u političkom i društvenom životu ovde, naime, često znači jednostavno notiranje tzv. činjenica kao što su: ko je kada šta rekao, napisao ili prećutao. To je, sa stanovišta istoriografije, svakako bitno, ali ne znam kakve to ima veze sa stvarnom željom da se stvari u Srbiji promene. Dobra muzika će, naravno, uvek nalaziti svoju publiku. Kao i ona druga vrsta muzike, uostalom. Teško bih se, međutim, usudio da muziku koju ne volim, kao i njene ljubitelje, proglasim fašistima, liberalima, komunistima, nacionalistima ili moralistima. A u našim uslovima to se tako lako čini. Ponekad mislim da je to jednostavno posledica neznanja, ali mnogo češće da je u pitanju najtrivijalnija nezainteresovanost i neka vrsta gađenja prema svemu što ima drukčiji kulturni i statusni predznak. Ovde su, naime, pitanja statusa i porekla – socijalnog, porodičnog ili tradicionalnog daleko važnija od svega drugoga. I to podjednako među onima koji su vulgarni nacionalisti i onima koji su zastupnici "slobodnog sveta". Zbog toga je muzika u Jevrejskoj ulici za mnoge samo stvar kulturne ponude, a ne i događaj od društvene važnosti.

I sve je to, u neku ruku, samo posledica beskrajnog odlaganja da iskreno i spontano postavimo pitanje refren koje zvuči tako melodramatično, ali koje se može i otpevati: šta će biti s nama.

Reč je, naravno, o ljubavi. Koja je ponekad i uzajamna. Ali reč je i o nadi da sve nije izgubljeno – da je ovaj normalni i pristojni svet zaslužio bar izvesnu veru i podršku, da je toliko dugo živeo u bedi i samoći raznovrsnih poniženja da mu se mora pomoći da ponovo pronađe sebe, svoj Dorćol, svoju Pavlovu ili Jevrejsku ulicu, svejedno. Onaj ko to ne razume, odnosno ne oseća, taj je samome sebi najveći problem.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---