Prvi prevod "Uliksa" na srpski >

Prevratnička knjiga

Pojava prvog srpskog prevoda romana Džemsa Džojsa Uliks prvorazredan je kulturni događaj, naročito u sredini koja je imala strpljenja da sačeka osamdesetak godina da bi se odgovarajuće upoznala sa najvažnijim romanom XX veka

Do ovog prevoda postojao je hrvatski prevod Uliksa (delo Zlatka Gorjana, prvi put objavljen 1957, kasnije više puta preštampavan) koji je patio od mnogih nedostataka, i koji je najzaslužniji što je kod nas od Uliksa napravljena metafora za nečitljivu i tešku knjigu.

Izdavač Uliksa je crnogorski CID, čime je ova izdavačka kuća definitivno stekla status jednog od najozbiljnijih izdavačkih imena na ovim prostorima. Drugi zaslužan za ovaj izdavački poduhvat jeste prevodilac Zoran Paunović, profesor engleske književnosti na Univerzitetu u Novom Sadu. Osim Džojsa, Zoran Paunović je do sada, sam ili u tandemu sa suprugom Ivanom Đurić Paunović, prevodio Nabokova, Barnsa, Konrada, Ostera, a pored drugih nagrada, za prevod Trevorovog Felisijinog putovanja koji je uradio sa suprugom, 1997. godine dobio je najprestižniju domaću nagradu za prevodilaštvo – nagradu "Miloš Đurić".

DŽOJSOVSKI KOŠMAR: Samo prevođenje Uliksa trajalo je oko godinu i po dana, kaže u razgovoru za "Vreme" Zoran Paunović. Prevod je rađen prema fototipskom izdanju Džojsovog romana iz 1922, uz ispravke koje je sam Džojs dodao posle temeljnog iščitavanja prvog, pariskog izdanja romana. Naravno, konsultovane su i desetine knjiga koje se odnose na Džojsovo remek-delo, o kojem su od njegovog objavljivanja ispisane hiljade i hiljade stranica i tumačenja. "Uliks jeste jezički i misaono bogata knjiga, ali to je istovremeno i zanimljiv, zabavan, duhovit roman. Nije to tako strašna i teška knjiga za kakvu se obično smatra", kaže Paunović i navodi da se značaj Džojsovog romana, koji je granični kamen između klasičnog i modernog romana, vidi i u rečima Danila Kiša koje je on iskoristio kao moto pogovora – da su svi moderni evropski i američki pisci izašli iz džojsovskog košmara i njegovog "veličanstvenog poraza" koji su u svojim romanima pokušavali da pretvore u male pojedinačne pobede.

"Uliks je prevratnička knjiga, knjiga posle koje u književnosti više ništa nije bilo isto. Ali ona nije prevratnička na način na koji se to obično misli, u značenju novine i avangardnosti. Pravi prevratnici nisu oni koji su novi po svaku cenu, već oni koji novinu ugrade i nadgrade na tradiciju, a Džojsov roman je jedan od najsvetlijih primera takvog jednog prevratništva u književnosti. Njegova nemerljiva zasluga je u tome što je sve ono novo i avangardno što je već bilo prisutno u književnim eksperimentima prvih decenija XX veka prikupio i onda ga spojio sa celokupnom dotadašnjom književnom tradicijom, posebno sa celokupnom istorijom engleske književnosti."

LOŠ PREVOD: Izlazak Uliksa iskoristili smo i da sa uglednim prevodiocem razgovaramo o stanju u domaćem prevodilaštvu. Ne treba reći koliko je ono važno za jednu kulturu, ali o tome se ovde ne vodi računa. Tek povremeno izbiju skandali koji na kraju prođu bez ikakvih konsekvenci i pored očiglednog kulturnog zločina, kao što je bio slučaj sa katastrofalnim prevodom Ekovog Fukoovog klatna ili Markesovog romana O ljubavi i drugim demonima. Na pitanje da li može od prevodilaštva da se živi, Paunović kaže: "Nisam siguran. U najboljem slučaju ono može da bude pristojna dopuna profesorskoj plati. Prema prevodilaštvu vlada apsolutno potcenjivački odnos, i u materijalnom i u svakom drugom smislu. Što se tiče materijalne strane svi znamo gde i kako živimo, ali kada je u pitanju vrednovanje prevodilačkog zanata – tu mora nešto da se promeni. Možda bi skretanje pažnje na prevodilaštvo trebalo da počne od književne kritike, koja bi ocenjivala i prevodilački posao. Po mom mišljenju bolje je da loši prevodi, kakvih nažalost i nije malo, ne dospeju do čitalaca nego da dospeju. Manja je šteta. Međutim, u bavljenju ovim poslom ne postoje nikakvi standardi. Istina, postoji Udruženje književnih prevodilaca Srbije, koje ima svoj dignitet, jer ne može svako da postane njegov član. Ali izdavači u trci za profitom uglavnom ne vode mnogo računa o kompetencijama kada angažuju prevodioce. Oni u traže one jeftine koji ekspresno završavaju posao. Za verodostojnost i kvalitet prevoda niko ne odgovora." Od onih prevodilaca koji čuvaju dignitet poziva Paunović ističe dvojicu, na prvom mestu Branimira Živojinovića, koji je najveći i po prevodilačkom opusu, i po kvalitetu i po značaju prevedenog. Drugi kojeg Paunović pominje je Branko Vučićević, sa opusom manjim od Živojinovićevog, ali koji se ističe naročitom jezičkom domišljatošću i korišćenjem slobode da se, ne čineći nasilje nad autorom, igra u okviru onoga što je napisano. Ovi kvaliteti se naročito vide u njegovom prevodu Nabokovljeve Lolite i Vonegatove Klanice pet.

Još jedan problem, kada je kultura u pitanju, jeste u tome što ne postoji nikakva strategija kada je u pitanju prevođenje najznačajnijih dela svetske baštine. Mnogi prevodi su neodgovarajući i zastareli, ali kulturne institucije se time ne bave. Baš zato što je sve prepušteno entuzijazmu pojedinaca, na Uliksa smo čekali osamdeset godina, a postoji još kapitalnih knjiga napisanih na engleskom jeziku koje čekaju srpski prevod, kao što je npr. Pinčonov roman Gravity’s Rainbow. Paunović pominje i Nabokovljevu Adu, čiji je hrvatski prevod danas skoro nečitljiv, i uistinu neprevodivo Džojsovo delo Fineganovo bdenje. "To su sve izuzetno značajne knjige koje možda neće imati status bestselera ali čije je prisustvo u našoj, kao i u svakoj drugoj kulturi koja drži do sebe, naprosto neophodno. Dosta toga zavisi i od interesovanja izdavača. Teško da bi i Uliks izašao da nije bilo podgoričkog CID-a koji je, zahvaljujući kompetentnim urednicima koji znalački uređuju njihovu biblioteku, rešio da ga objavi."

PRIČANJE PRIČE: Na kraju, kao upućenog u savremene tokove anglosaksonske književnosti, pitamo ga kakve su tendencije na početku novog milenijuma, posle još jednog "kraja veka" koji, baš kao i u Džojsovo vreme, postavlja nove zahteve pred književnost. Paunović na to kaže da se, posle raznih književnih eksperimenata koji su naročito obeležili treću četvrtinu XX veka, sve više nazire tendencija povratka onome što bismo uslovno mogli nazvati klasičnom pričom. "Kao da se ponovo shvata da je roman upravo to – pričanje priče. To se vidi čak i kod onih pisaca koje je odlikovala sklonost ka eksperimentu i razbijanju čvrste fabule, poput Martina Ejmisa ili Grejama Svifta u engleskoj književnosti. Možemo reći da se mit ponovo vraća u roman." Na primedbu da u tom smislu nove tendencije korespondiraju sa Džojsom, koji je, naročito u Uliksu, pokazao kako se na savremen način mit može ugraditi u roman, Džojsov prevodilac odgovara potvrdno. "Da, on govori o tome da mitovi često jesu nastajali iz takvih osećanja kao što su mržnja, požuda ili zavist, ali da su izrastali u uzvišene tvorevine duha. Međutim, u Uliksu iz takvih osećanja nastaju samo banalni događaji. On tako zapravo ne pokazuje šta se desilo sa mitom u savremenom svetu, već šta se u krajnjoj konsekvenci desilo sa čovekom i njegovim vremenom, vremenom koje više ne može da otrpi nikakvu uzvišenost, pa čak ni uzvišenost mita."


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST