Seksualno zlostavljanje dece >

Zločin u porodici

Incest trauma centru sedmično se javi pet novih klijenata, od kojih su u 2000. godini 64 odsto bila deca do pet godina; od 1995. do danas, prosečna starost dece za koju se zna da su seksualno zlostavljana je devet godina i jedan mesec, a najmlađe seksualno zlostavljano dete koje su u svom radu susrele aktivistkinje ITC-a imalo je samo šest meseci

Kada se nedavno u javnosti pojavio podatak da je, prema saznanjima Incest trauma centra, svaka treća devojčica i svaki sedmi dečak žrtva seksualnog zlostavljanja, mnogi su svoj protest prema toj činjenici pokazali dodeljujući joj crne maske ili je smeštajući na listu najporaznijih utisaka nedelje.

"Podatak da je tri devojčice i sedam dečaka jedna ili jedan preživi neki oblik seksualnog zlostavljanja rezultat je istraživanja američkog nacionalnog uzorka", kaže za "Vreme" Dušica Popadić, kordinator Incest trauma centra (ITC) Beograd. "Mi nismo u situaciji da radimo analize reprezentativnog uzorka i time javnosti predstavimo i broj dece koja su seksualno zlostavljana a nikada se nisu obratila za pomoć, ali svi parametri iz analiza koje radimo na uzorku klijenata koji nam se javljaju, potpuno su identični parametrima koji proizilaze iz sličnih analiza Amerikanaca i Evropljana. Zbog toga slobodno možemo reći da je ovaj podatak apsolutno važeći i za naše prostore."

Analize o kojima govori Dušica Popadić sprovođene su iz godine u godinu i obuhvataju takozvanu crnu brojku seksualno zlostavljanih, znači dece koja su se Centru obratila za pomoć. Taj niz brojki izgleda ovako: Incest trauma centru sedmično se javi pet novih klijenata, od kojih su u 2000. godini 64 odsto bila deca do pet godina; od 1995. do danas, prosečna starost dece za koju se zna da su seksualno zlostavljana je devet godina i jedan mesec, a najmlađe seksualno zlostavljano dete koje su u svom radu susrele aktivistkinje ITC-a imalo je samo šest meseci; seksualno zlostavljanje je dugotrajna radnja koja se, prema analizama iz 2000. godine, u 76 odsto slučajeva odvija više godina a u 24 više meseci; počinioci u 14 posto slučajeva zlostavljaju dvoje, a u 21 odsto slučajeva troje ili više dece.

Podatke o tzv. sivoj brojci, neprijavljenim slučajevima seksualnog zlostavljanja dece, prema rečima pravnika Ministarstva za socijalna pitanja Dragana Vulevića, nema ni ova republička ustanova iako bi se, s obzirom na njenu oficijelnu ulogu, to moglo očekivati.

"Pojava zlostavljanja dece, time i seksualnog zlostavljanja, kod nas nije bila definisana kao nešto što bi se pratilo, jer uloga Ministarstva je pretežno upravna, a ne analitičko-istraživačka. Ali, ovde rade mnogi ljudi koji svoju funkciju smatraju manje upravnom a više analitičkom, tako da smo ovu pojavu indirektno pratili kroz klasične kategorije koje se štite u Centru za socijalni rad. Znači, decu bez roditeljskog staranja, decu sa poremećajima u ponašanju, to jest decu delinkvente, decu iz porodica sa poremećenim porodičnim odnosima i decu ometenu u psihofizičkom razvoju", kaže Vulević.

ZLOČINCI I ŽRTVE: Upravo u ovakvom pristupu seksualnom zlostavljanju aktivistkinje ITC-a vide grešku u ponašanju zvaničnih institucija i građana. Suprotno verovanju, počinioci seksualnog zločina nad decom nisu ljudi za koje biste to mogli na prvi ili drugi pogled pretpostaviti, uveravaju nas. Oni ne moraju biti alkoholičari, ne moraju se u svakodnevnom životu iskazivati kao psihopatološke ličnosti, mogu izgledati potpuno normalno. Jer, kako kaže koordinatorka ITC-a, nasilje uopšte, a time i seksualno zlostavljanje dece, nije psihopatološka pojava već društveni konstrukt. Pripisujući ovu vrstu nasilja osobinama ličnosti pojedinca, društvo u stvari odbija da preuzme odgovornost za zločin i seksualno zlostavljanje smešta u okvire odnosa žrtve i počinioca. Tako se žrtva stavlja u poziciju odgovornosti za ono što joj se dogodilo, a za počinioca se nalaze opravdanja. Odnos zavisnosti, ekonomske, emocionalne ili psihološke, najadekvatnija je podloga ovoj vrsti zločina. Zato se najčešće i događa devojčicama, kasnije ženama", objašnjava Dušica Popadić. Njeno mišljenje potvrđuje podatak da su od četiri deteta koja su preživela seksualno zlostavljanje tri devojčice, a da su sa druge strane od pet počinilaca seksualnog delikta čak četvorica muškarci. I to najčešće otac, u prosečno 35 odsto, očuh u pet do 14 odsto i deda u tri do 20 odsto. Analize sprovedene od 1995. do 2000. godine jasno prikazuju i da se seksualno zlostavljanje najčešće odigrava na relaciji otac-kćerka, očuh-pastorka i deda-unuka.

"Sa decom najčešće dolaze majke. Suprotno predrasudi da one prećutno odobravaju ponašanje zločinca jer prevashodno čuvaju partnerski odnos, naše iskustvo govori da čim postanu svesne onog što se dešava ili im to bude saopšteno, štite dete i traže pomoć. Namerno kažem 'kada postanu svesne' jer je razumljivo, budući da se radi o nekome koga vole i kome veruju, da im je potrebno neko vreme da bi same sebi priznale kako čovek za koga su emocionalno vezane može nešto tako da uradi", priča koordinatorka ITC-a.

Činjenicu da je dete seksualno zlostavljano odbijaju ponekad, kažu aktivistkinje ove nevladine organizacije, i stručnjaci koji se bave mentalnim zdravljem. "U Centrima za socijalni rad ili kod školskih psihologa često se dešavalo, pričale su nam majke, da dete bude kategorisano kao problematično ili hiperaktivno, i da se dalje od toga ne ide. Eventualno bi se kao uzrok odredili poremećaji u porodici, i tu bi se stalo. S druge strane, neretko bi se sve pripisalo detetovoj sklonosti da laže, izmišlja i fantazira da bi privuklo pažnju. Tražili su se i uzroci u mogućnosti deteta da takve scene vidi u filmovima ili na fotografijama. Mi nikada nismo imali slučaj lažnog prijavljivanja seksualnog zlostavljanja, i sa sigurnošću tvrdim da deca, čak i kada su u periodima u kojima je laž deo procesa odrastanja, ne lažu kada je u pitanju nasilje", tvrdi Dušica Popadić.

Zakasnelost reakcije u Centrima za socijalni rad priznaje i Dragan Vulević, ali tvrdi da su se od 1996.godine, kada se, na ličnu inicijativu pojedinaca, Ministarstvo uključilo u proces edukacije Instituta za mentalno zdravlje, stvari dosta promenile: "Oko 1000 do 1500 radnika zdravstvenih socijalnih i školskih ustanova senzibilisano je kroz razne programe da prepoznaje ovu pojavu i da se prema njoj adekvatno odnosi i reaguje."

POSLEDICE PRAVDE: Reakcija ljudi koji se bave seksualnim zlostavljanjem na zločin s kojim su upoznati jeste najteži zadatak. Jer, nakon pružanja psihološke pomoći, ukoliko se klijent za to odluči, aktivisti ITC-a prate ga kroz proces u Gradskom ministarstvu unutrašnjih poslova i pravosuđu, a na tom putu stoje razne prepreke.

Najpre, pristup policije uključuje stigmatizaciju žrtve, sve u smislu da počinilac nije kriv dok se ne pokaže suprotno, što znači da je pod lupom najpre žrtva koja je prinuđena da svoju priču stalno ponavlja. "Od 1973. do 1993. godine GMUP-u je prijavljeno 13 slučajeva. Onih koji su se prijavljivali kasnije ima mnogo više. Neki od njih su i naši klijenti. Sada se razgovara o specijalnom obučavanju policije, jer nije isto obrađivati slučaj obijanja stana i seksualnog zlostavljanja, ali do sada se o žrtvi toliko vodilo računa da je posao ginekologa u MUP-u u ulici 29. novemba godinama obavljao muškarac", kaže Dušica Popadić. U Gradskom MUP-u inače kažu da podataka o prijavljenim incestima nema, jer se pojavio samo jedan za poslednjih nekoliko godina i upućuju nas na SOS telefone. Kažu, oni će imati bolje informacije. Očigledno i suprotne.

Za razliku od policije gde iako bolan, proces istrage ne traje dugo, pravosudni proces kao najveću manu ima dužinu trajanja. Tako se dešavalo da, zahvaljujući zakonu po kome krvni delikt zastareva nakon šest godina, tužba koja je podneta kada je dete imalo 12 godina nakon niza odlaganja, premeštanja i ponavljanja procesa bude poništena kad zlostavljana osoba napuni 18 godina. "Naši klijenti su na sudu prinuđeni da se ponovo sreću sa počiniteljem, što obnavlja traumu, moraju s njim da sede u istoj sudnici i po sedam puta ponavljaju istu priču. O kaznenoj politici, koja za zločine ovog tipa predviđa šest meseci do tri godine sa mogućnošću preinačenja u uslovnu ili novčanu kaznu, mislim da je suvišno i govoriti", opisuje iskustvo klijenata Dušica Popadić. Posledice ovakve policijske i pravne procedure ogledaju se u podatku da se slučajevi tzv. krvnog delikta koji su prošli čitavu proceduru i dočekali presudu mogu nabrojati na prste dve ruke.

Širi uticaj i moć u pravljenju sprege između policije, pravosuđa, školstva i zdravstvenih ustanova, kao elemenata društvenog sistema koji bi trebalo da reaguju na seksualno zlostavljanje dece, očekivali bio se od Ministarstva za socijalna pitanja. Ali, iako radnici Centra za socijalni rad, prema Zakonu o braku i porodičnim odnosima, imaju široka ovlašćenja u nadzoru nad roditeljstvom sve do lišavanja roditeljstva, često se dešava da tako ne postupe. "Radnici Centra za socijalni rad ponekad teško reaguju na problem jer su obeshrabreni. Instrumenti koji im stoje na raspolaganju jesu znatni, ali su slabi u odnosu na pojavu. Zaštita ove dece je uvek urgentna i hitna, a procesi u policiji i pravosuđu spori. Ne mogu radnici CZSR-a izdvojiti dete iz ugrožavajuće porodične sredine ako nemaju pomoć policije i ako im pravosuđe to ne verifikuje", objašnjava Dragan Vulević.

Za razliku od ITC-a od koga se tako nešto kao od nevladine organizacije za vreme bivšeg režima nije moglo ni očekivati, Ministarstvo je u otklanjanju ovih prepreka malo učinilo. Na novom Zakonu o porodičnim odnosima radi se već deset godina."Uvek je bilo prečeg posla. Pravili smo izmene predloga 1992, 1996. i 2000. godine. Radna verzija je završena i u njoj smo, prema savetu jedne nevladine organizacije, kao jednu od mera zaštite od nasilja u porodici predložili udaljenje iz porodične zajednice izdavanjem naloga za iseljenje iz porodične kuće i stana. Do sada je iz kuće izdvajana žrtva a ne zlostavljač, a s obzirom na to da je nasilje posledica neravnopravne raspodele moći, ova mera će stati na stranu žrtve. Takav postupak je potpuno legalan jer nećemo nikom oduzeti imovinu, već čemo ga lišiti prava korišćenja imovine na neko vreme", objašnjava Vulević. Novi zakon trebalo bi da, po principu anglosaksonskog prava, uključuje i meru zabrane približavanja mestu boravka ili osobi, ali o tome nakon njegovog usvajanja.


 

Stid i strah

Kao prosečno vreme koje prođe između prvog incidenta i prijavljivanja seksualnog zlostavljanja dece figurira period od osam godina i pet meseci (podaci iz 1995.) ili šest godina i sedam meseci (podatak iz 2000.). Seksualno nasilje nad decom prijavljuju u velikom broju majke (prosečno 35%), u mnogo manjem otac (od 6% do 12%), osoba van porodice (od 4% do 19%) ili, u skoro zanemarljivom broju: baba, maćeha, sestra...

Do trenutka kada neko primeti seksualno zlostavljanje deteta može proći i nekoliko godina. Najznačajnija prepreka saznanju da je dete seksualno zlostavljano jeste opštedruštvena predrasuda da se "nešto takvo ne može destiti" jer smo odmalena svi upozoravani da nam "zlo" mogu učiniti samo nepoznate osobe te da s njima treba biti oprezan. Prepreku u prepoznavanju seksualnog zlostavljanja predstavlja i činjenica da se znaci "upozorenja" – od mokrenja u krevetu preko samopovređivanja i nekih drugih vidova poremećaja u svakodnevnom životu i ponašanju deteta – najpre shvataju kao posledica nekih drugih dešavanja. Na primer, promene mesta boravka, polaska u školu, a u slučajevima kada je seksualno zlostavljanje pretrpelo dete iz ratom zahvaćenih područja kao posledica preživljene traume.

Sama deca teško se odlučuju da o pretrpljenom nasilju progovore jer, pored fizičke prinude (prosečno u 15 do 30 odsto slučajeva), počinitelj uvek koristi taktiku ubeđivanja žrtve da je sama kriva za to što se događa. Upravo zbog toga, devojčice kada se jave ITC-u reaguju osećanjem stida, krivice i potpunim povinovanjem svemu što su čule od počinitelja. Za razliku od njih, dečaci, koji su od rođenja učeni da budu jaki, da nisu muškarci ako dozvole da ih neko zlostavlja, najčešće reaguju strahom da nisu ispunili zadato. Kod njih preovlađuje i bojazan da će, ako ih je zlostavlja muškarac, što je najčešće, postati homoseksualci. Tako se ITC-u najčešće javljaju dečaci već adolescenti, suočeni sa prvim iskustvom u seksu ili zaljubljivanju. Neki trenuci, prva trudnoća, venčanje ili rođenje prvog deteta, inače su "emocionalni okidači" koji već odraslu osobu vraćaju u period kada je preživela zlostavljanje. Zbog toga se ITC –u za pomoć javlja čak 35 do 63 odsto odraslih osoba koje su zlostavljanje preživele u detinjstvu.


POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST