Vreme
VREME 1436, 12. jul 2018. / KULTURA

Intervju – Radoslav Zelenović, direktor Palićkog festivala:
Evropa izvan Evrope

"Ja se ponekad uštinem da proverim da l’ se to nama baš sve desilo? Da su svi ti ljudi bili ovde baš kad je trebalo da budu? Znate, Ken Louč je došao na 16, Nikita Mihalkov na 8 sati. Da li ste vi zaista stajali na sceni sa Batom Živojinovićem i Teom Angelopulosom?"

Ove subote na Paliću biće otvoren Festival evropskog filma, 25. put. Sve te godine njegovi zaštitni znaci su (redosled je nebitan) Letnja pozornica zbog koje je, priča se, festival osnovan baš u Paliću, Nagrada "Aleksandar Lifka" koju su dobila, bez sumnje, najveća imena inostranog i domaćeg filma, i Radoslav Zelenović, osnivač i direktor Palićkog festivala. Ove jubilarne godine, stotinak filmova u 12 selekcija na pet lokacija i niz pratećih programa odvijaće se do 20. jula.

Prošlog septembra u Briselu, European Festivals Association (EFA) proglasila je Palićki festival jednim od šest najboljih i najuzbudljivijih festivala u Evropi u oblasti umetnosti, i to kao jedini filmski festival. U obrazloženju nagrade piše da Palić "posvećeno neguje umetnost, dobar odnos sa zajednicom i evropske vrednosti". Podsetimo: Palićki festival nije festival članice EU.

"VREME": Prošlogodišnji festival je završen sa mišlju da se ovaj jubilarni možda neće ni održati, da neće biti novca, a onda je došla Efina nagrada i kockice su se složile.

RADOSLAV ZELENOVIĆ: Nije to ni prvi, a verovatno ni poslednji put da se postavlja pitanje da li će narednog festivala biti. U ovom slučaju takvo pitanje je delikatno zato što je Palić festival evropskog filma. Prošle godine Palićki festival je sa budžetom od 15,3 miliona dinara bio na istorijskom minimumu. Osim materijalne, i mnoge druge činjenice nisu nam išle na ruku, a pre svega činjenica da je Savetu istekao mandat u martu. Međutim, Miroslav Mogorović, programski direktor Palićkog festivala, Ilija Tatić direktor Otvorenog univerziteta u Subotici (izvršni producent Festivala) i ja pripremali smo festival kao da je sve u redu. To nije bilo prijatno rešenje zato što rizikujete da Savet ne odobri vaš program, ali se ispostavilo da je bilo pametno: Savet je izabran polovinom maja – sad ćete vi reći da je mogao i pred sam početak festivala zato što to nije neuobičajena praksa našeg kulturnog života – ali ipak ne bi bilo dovoljno vremena za program da ga mi već nismo pripremali. Ukratko, uspeli smo da ostvarimo sve planirano, osim da u Palić dođu svi gosti koje smo pozvali: Nikita Mihalkov i Ken Louč, jedni od ranijih dobitnika Nagrade "Aleksandar Lifka" za doprinos evropskom filmu nisu mogli da usklade svoje obaveze. Dakle, u sred takvih materijalnih i funkcionalnih nepovoljnosti, Palićki festival dobija nagradu EFA, i od "Medija programa" Evropske unije 46.000 evra! Podsetiću vas da smo pretprošle godine od njih već dobili podršku, 43.000 evra, i da nismo iz zemlje koja je u Evropskoj uniji. Povodom Efine nagrade, ovde nam se desilo nešto što s obzirom na moje godine ne bi trebalo da me čudi, ali ipak prevazilazi granice koje mogu da razumem. Naime, skoro da niko nije objavio da je festival u zemlji koja nije članica EU a ima festival evropskog filma, proglašen za najbolji filmski festival u Evropi. U konkurenciji je bilo 714 festivala! Zatim, mislim da je sramotno što smo bili u situaciji da razmišljamo da li imamo novac da neko otputuje u Brisel i primi nagradu, i sramotno je da nas niko iz vlasti nije pozvao ni čestitao na nagradi. Naravno da sportisti zaslužuju svaku pažnju države i javnosti, ali ništa manje nije vredan takve pažnje ni bilo ko drugi ko pozitivno predstavlja ovu zemlju. Jednostavno, značilo nam je da neko iz Vlade porazgovara sa nama šta dalje, zato što kako je išlo do tada, nije bilo dobro. Na kraju je, zahvaljujući velikoj pomoći Pokrajinske vlade i grada Subotice, izbor Saveta ubrzan, a takođe zahvaljujući njima, ove godine smo raspolagali sa budžetom od 24,4 miliona dinara.

Da li to znači da je i Palićki festival potvrdio mišljenje da je država izdašnija prema jubilarnim izdanjima festivala, zato što su jubilarna.

Da, država kao da tad hoće malo da se iskupi. Ne mislim ja da je to nešto rđavo, jubilarna izdanja zato i postoje da budu bogatija od prethodnih. Mi smo pokušali da napravimo jubilej koji neće biti očekivan. Rade Šerbedžija, koji je sa Brajanom Koksom ovogodišnji dobitnik Nagrade "Aleksandar Lifka", održaće koncert, priredićemo izložbu o Mileni Dravić, koja je bila prva dobitnica ove nagrade, i prikazaćemo predstavu Kad je Sombor bio Holivud Somborskog pozorišta u režiji Kokana Mladenovića. Zanimljivo je da su Šerbedžija i Koks evropski glumci, da obojica imaju velike pozorišne karijere i da su ostvarili značajne uloge u Holivudu. Obojica će, naravno, doći da prime nagradu. Doći će nam i Milena Dravić, biće tu i Mira Banjac, Lordan Zafranović, Goran Marković, Branislav Lečić, Zoran Simjanović i drugi naši stvaraoci dobitnici "Lifke". Pokušaćemo da na konferencijama za štampu zahvaljujući njima dočaramo 25 festivalskih godina. Monografiju o tom vremenu objavićemo iduće godine, kako bi i u njoj bio zabeležen jubilarni festival. Odlučili smo da prikažemo Kokanovu predstavu zato što govori o izuzetno važnom čoveku za film, Ernestu Bošnjaku. Ja sam istoričar filma i smem da kažem da je on bio više od pionira našeg filma. Zamislite da neko početkom prošlog veka u Somboru počne da snima film! Da nije bilo Prvog svetskog rata, Bošnjak bi verovatno bitno promenio kinematografiju na ovim prostorima.

Kako ste se prilagođavali političkim i društvenim promenama?

Gde god da radim, pre svega mi je važno da sačuvam instituciju od ekonomskih skandala i od politizacije. Nagradu "Aleksandar Lifka" smo osnovali 2000. godine i odlučili da je dodelimo Mileni Dravić. Bila je to strašna godina. Milena me zove i kaže: "Rale, hajde da neko drugi primi nagradu." Zašto? Zato što su ona i Dragan Nikolić upravo govorili na nekom mitingu i oseća da se političarima neće dopasti da njoj dodelimo nagradu. Istovremeno, festivalu je skrenuta pažnja da izaberemo nekog drugog. Možda smo se malo uplašili, ali nismo odustali. Evo još jedan primer na tu temu. Mi smo prikazali prvi hrvatski film nakon rata devedesetih – Kako je počeo rat na mom otoku Vinka Brešana. Kad smo izašli pred publiku nakon projekcije, rekli su nam – to je antisrpski film. Ne, nije! Ali jeste prvi hrvatski film koji je o početku rata progovorio na taj način! Kad smo se Vinko i ja sreli nekoliko godina nakon toga, rekao mi je: "Ne znam ko se više uplašio, mi koji smo ti dali film, ili ti koji su ga prikazao." Prisustvo tog filma na Paliću omogućilo je kasnije prisustvo drugim hrvatskim filmovima u Srbiji. Svaki od njih je bio povod za razgovor, diskusiju, promenu stavova.

Festival ste osnovali dva meseca nakon što su SRJ objavljene sankcije. Sad o tome verovatno pričate kao o anegdoti, a onda? Kako vam je bilo? Koji je bio prvi film i zašto baš taj? Kako je reagovala publika?

Tada sam napustio lagodno mesto urednika Filmskog programa na RTS-u jer mi je bilo dosta svega šta se tamo dešavalo i otišao u Kinoteku koja je tada imala problema da sačuva fondove. Ali, to očigledno nije bilo dosta, pa sam prihvatio i ponudu Blaža Perovića, tadašnjeg direktora Otvorenog univerziteta, da napravimo međunarodni filmski festival. Zašto? Verovatno zato što se slažem sa onom izrekom da se čuvamo da život ne prihvatimo po rizicima koje nismo prihvatili. Ja sam svoje rizike uglavnom prihvatao, a ovaj je bio ako ništa drugo, a ono da se ne obrukam. Sad se, u pravu ste, svega sećam kao anegdote. Na Paliću je postojala letnja pozornica od oko 1000 mesta, ali mi smo se jedva probili do nje, trebalo ju je srediti, aparatura je postojala, ali nije radila.

Srećom, vođen iskustvom sa prethodnih festivala koje sam organizovao – Kratkog metra, scenarija u Vrnjačkoj banji, Sopot..., hteli smo da pre festivala isprobamo da li sve to funkcioniše. Organizovali smo projekciju Kazablanke, došlo je dvestotinak ljudi, i u jednom momentu začuje se refren pesme "Sedela sam za mašinom, šila sam"! Negde uzemljenje nije bilo dobro i zvuk sa radija je probijao preko zvučnika na platno. Odmah nakon toga, nestane ton. Izvinimo se publici, a oni nam uzvrate komentarima "i vi hoćete da pravite film!"

Pre petnaest godina odlučili ste da Festival fokusirate samo na evropsku filmsku produkciju. S obzirom da su tada evropski filmovi bili neinteresantni ovdašnjoj publici, to je bilo veoma rizično.

Kad smo osnivali festival, Blažo Perović, tadašnji direktor Otvorenog univerziteta u Subotici je predložio da neko vreme tragamo za konceptom. I 2003. godine odlučili smo da Palić bude festival evropskog filma. Ono čega smo se najviše plašili – kako će publika reagovati kad posle američkih hitova počneš da joj vrtiš filmove iz Gruzije, Kazahstana i sličnih kinematografija koje ne poznaje – ispostavilo se da je bilo odlično. Subotička publika je izuzetno ljubopitljiva i spremna da sagleda i prihvati novosti. Ukratko, mi smo tada hteli samo da oformimo fizionomiju festivala, ni sanjali nismo u šta će narasti. Jer, šta danas znači kad se kaže "evropski film"? Osim puke teritorijalne pripadnosti, on označava i saradnju zemalja zahvaljujući kojoj je realizovan. Pogledajte špicu svakog ovdašnjeg filma i videćete da ima producente iz nekoliko zemalja. Ta komunikacija je napravila današnji evropski film. A mi tada nismo mogli da znamo da će se stvari odvijati u tom pravcu, kažem vam, samo smo hteli da odredimo fizionomiju.

Može se reći da je Palićki festival očigledan primer formiranja ukusa publike, odnosno da je stav "to je po ukusu publike" pogrešan, a i štetan.

Mi smo se obratili takozvanoj srednjoj klasi koja ide na Palićki festival, koja stoji u redu da uđe u Narodni muzej, ide na koncerte. Ispostavilo se da su se toj publici priključili i mladi ljudi. Mi i publika našeg festivala, zajedno, za ovih 15 godina od kada smo Festival evropskog filma, zainteresovali smo publiku za evropski film.

A gde da ga gledamo? Da li ste pokušali da osnujete bioskop evropskog filma? Iako nije pitanje za vas, šta mislite: zašto Beograd nema specijalizovane bioskope?

Sedamdesetih godina, kad sam radio u Domu omladine Beograda, postojala je manifestacija koja se zvala "Predfest". Mi smo puštali festivalske filmove, a ulaznica je bila knjiga. Tada sam predložio da se napravi bioskop Festa, i bioskop domaćeg filma. Sada bi Beogradu trebao bioskop domaćeg filma – ne zaboravite da su i dalje najgledaniji naši filmovi, i evropskog. Takvi bioskopi bi trebalo da su u nadležnosti grada.

Ako govorimo o temama kojima se bave, šta razlikuje evropski od holivudskog filma?

Mislim da mi ne poznajemo holivudski film, da stotinak naslova koje nam izaberu distributeri u odnosu na hiljadu koliko ih se tamo proizvede nije dovoljno da bismo ga upoznali. Naša predstava o holivudskom filmu je na osnovu blokbastera i kroz SF filmove, koji su uništili taj žanr. To su spektakli sa mnogo tehnike, mnogo ljudi, efekata. Evropski film nema potrebe za tim i vrlo sam zadovoljan što sa znatno svedenijim sredstvima uspeva da postigne nivo vrhunskog ostvarenja.

Da se vratimo na temu kojom smo počeli ovaj razgovor, na Palićki festival. Ponudićete publici 12 selekcija. Zvuči mnogo za kinematografiju samo jednog kontinenta.

Smanjili smo broj lokacija na pet: Letnju pozornicu i bioskop Abazija na Paliću, i Art bioskop Aleksandar Lifka, i Eurocinema i Filmski klub Otvorenog univerziteta u Subotici. To je dovoljno da realizujemo tih 12 programa. Evo, nabrojaću ih: "Novi mađarski film", "Paralele i sudari" – selekcija igranih i dokumentarnih filmova Centralne i Istočne Evrope, "Fokus" – kinematografija jednog dela Evrope, ove godine to su države Crnomorskog regiona, "Mladi duh Evrope", zatim "Eco dox", program do koga je meni veoma stalo. Palić ima problema sa ekologijom i ovaj program ima publiku, ti filmovi pokreću delotvorne razgovore. Zatim omaži dobitnicima nagrada "Aleksandar Lifka" i "Underground spirit". Zatim, ne zaboravite da Palićki festival ne traje samo od 14. do 20. jula, već je počeo još 1. jula sa sedam najboljih evropskih filmova protekle godine, i da se na Trgu odvija program Palićki pobednici, i da glavni takmičarski program prate izložbe, radionice, Konferencija zemalja evropskog filma, i da sve to traje do 27. jula, znači da je festival, u stvari, Palićko filmsko leto. Svi ti programi imaju publiku; da nije tako, ne bi bilo ni toliko programa.

Članovi novog Saveta Palićkog festivala su stručnjaci u oblasti za koju su izabrani, što nije uobičajena pojava u našim institucijama kulture. Kako ocenjujete kadrovsku politiku u kulturi u kontekstu imenovanja direktora CEBEF-a?

Mi i na taj način pokušavamo da sačuvamo manifestaciju od političkog upliva. Jer vrlo je bitno da neko iz Saveta može da, na primer, pozove nekog autora i zamoli ga da dođe na festival zato što se poznaju. Što se tiče novog direktora CEBEF-a, legitimno je pravo svakoga da želi da rukovodi. Nije jasno na osnovu kog programa je izabran Handanović, ko ga je predložio, zašto opozicija ili bilo ko nije reagovao. Takođe, ne vidim svrhu CEBEF-a. Svaki festival pod njegovim imenom je autonoman i svaki funkcioniše po principu starešinstva i subordinacije. Ja ne znam šta je svrha CEBEF-a. Ako se htelo smanjenje ljudi, to se nije postiglo – uvećalo se. Sad sve ono što urade pojedinačni festivali, rade i zaposleni kod CEBEF-a. Mi na Paliću, srećom, nemamo taj problem.

Osim prošlogodišnjeg malog budžeta, koje probleme pamtite, kakav je utisak o Palićkom festivalu nakon 25 godina?

Slagao bih kad bih rekao da je bilo lako, nije. Bilo je trenutaka kada je festival rušen iznutra, kada mi je nuđeno svašta da preuzmem sam festival bez Blaža Perovića – ja sam tad rekao i vrlo sam ponosan na tu rečenicu: "Ja ne prodajem drugove." Ali, razumećete, u mom sećanju su te epizode minorne u odnosu na, recimo, sve što se desilo povodom Nagrade "Aleksandar Lifka". Kad smo je osnovali, komentarisano je da je to ishitren potez. Jer, da li vi možete na Palić uvek da dovedete ljude koje nagradite? A onda se ispostavilo da vam 18 godina, koliko postoji nagrada, to uspeva. Ja se ponekad uštinem da proverim da l’ se to nama baš sve desilo? Da su svi ti ljudi bili ovde baš kad je trebalo da budu? Znate, Ken Louč je došao na 16, Nikita Mihalkov na 8 sati. Da li ste vi zaista stajali na sceni sa Batom Živojinovićem i Teom Angelopulosom? Da li je moguće da ste vi na ovako malom prostoru imali ljude koji su temelj evropske i naše kinematografije? To mi je, naravno, uz prikazane filmove, slika u kojoj vidim 25 godina Palićkog festivala.

Sonja Ćirić