---

Režim je, dakle, ušao u "baroknu" fazu, obeleženu otvorenim mahnitanjem u prostoru. Spremite se za 2.0 fazu dekadencije

Ima jedna stara karikatura, beše li Lecova ili Slavomira Mrožeka, nastala u dubinama i bespućima poljskog socijalizma, kao lepšeg imena za sovjetsku okupaciju: voz stoji na otvorenoj pruzi, iz njega izlazi mašinovođa i zbunjenim putnicima saopštava: "Voz ne ide dalje, ali mogu da vam održim predavanje o razvoju saobraćaja!"

Eh, stara, mračna vremena, bila, ne povratila se. Kod nas bi mašinovođina rečenica iz te karikature danas mogla da glasi ovako: "Voz ne ide dalje jer više nema ni pruge ni železničke stanice, ali zato možete da razgledate spomenik Stefanu Nemanji!" Pa još i ovo: "A tamo gde je u mračna vremena bila železnička stanica – fuj, fuj! – sada imate divan Muzej Nemanjića!".

Ovako bi, dakle, u neposrednoj budućnosti trebalo da izgleda Savski trg, kao rubni deo tzv. Beograda na vodi, onaj koji se dodiruje s običnim, traljavim i banalnim predvučićevskim Beogradom: kao sovjetski monumentalna i prazno-dekorativna ogromna površina pompeznog Ničega, sa gigantskim spomenikom Stefanu Nemanji u središtu. Pogledajte to tzv. idejno rešenje (recimo, na blic.rs), jer teško da moje reči TO mogu dostojno da opišu. U impresivnom eklektičkom mišmašu jedva razvodnjenog staljinističkog i fašističkog monumentalizma, u orgijanju prostački razmetljive grandece bez ikakve ljudske supstance, ne samo narečeni trg nego i grad koji ga okružuje pretvaraju se u bezljudno (i antiljudsko) mesto voluminoznog Ništavila koje ispunjava jedino horror vacui kakav kaskadno gromovito odjekuje, što nizbrdo do reke – koja će mu, doduše, biti nevidljiva – što uzbrdo, Nemanjinom i ostalim ulicama, do klanih ali još nedoklanih ostataka naseobine p. V. e nazivane Beogradom.

Već prve ambiciozne i nepodnošljivo monumentalno-prostačke intervencije u tkivo Beograda kakve je preduzimala ili najavljivala tzv. Vučićeva vlast bivale su nazivane "pretvaranjem Beograda u Skoplje", naravno, ne makar koje i kakvo Skoplje nego ono koje je u prethodnih nekoliko godina nezamislivo nagrdio i skarabudžio režim malog, nezajažljivog, beskrupuloznog papka Gruevski Nikole: ono "antičko", ono ogrezlo u novokomponovanim fantazijama i sumanutim egzaltacijama u prostoru, a sve u viziji i režiji jednog duboko iskompleksiranog i još dublje inferiornog uma. Zapravo, više njih: ne može sve to da smisli jedan čovek, ma ko da je.

Od početka je, kažem, na ovoj nuspojavnoj osmatračnici naročito, uočena duboka duhovna i "estetska" srodnost propalog makedonskog i propupalog srpskog režima, ali "skopljizacija" ipak nije bila doslovna, devastacija Beograda jeste bila radikalna i dalekosežna, ali se kretala u drugom pravcu, čega je najbolji primer baš kvazimodernistička konfekcionarnost "Beograda na vodi". No, s ovom mahnitom interpolacijom na Savskom trgu, "antičko Skoplje" se doslovno seli u Beograd, a to što je ovde fetiš ne antika i Ace Makedonski so širata familija nego kidnapovani Nemanjići i "zlatni srpski srednji vek", samo je nevažna varijacija na temu. Sve ovo utoliko pre što se priča o Stefanu Nemanji vidljivom sa orbitalne kosmičke stanice na mestu železničke stanice sa okolinom (kao nečega što služi realnim, živim, sadašnjim stanovnicima i posetiocima Beograda) idealno dopunjuje sa drugim bezumnim terorističkim napadima na dobar ukus i dostojanstvo građana, tipa stometarskih barjaka sa državnim zastavama i tome sličnog.

Šta sve ovo znači? Isto što je značilo i u Makedoniji: da režim ulazi u "baroknu" fazu, da od početka isijavajuće unutrašnje ludilo koje divlje pulsira i u njegovom središtu i po rubovima više nema ni ko ni šta da zaustavi, a da su svi neuspesi i osujećenosti u dimenzijama realnog sveta viđeni za strateško opsenarsko prikrivanje i prekrivanje divovskim džidža-bidžama i sličnom kramom za brzinsko fasciniranje skudoumnih.

Spremite se, dakle, za Fazu 2.0 dekadencije. Gospodar će, što više bude gubio kontrolu nad procesima koji ga prevazilaze (a malo šta ga ne prevazilazi), oštriti zube na podanicima, naročito na onima koji ga vide onolikog koliki zaista jeste i onakvog kakav je uvek bio i kakav će vazda biti. Draće se na žene da ne rađaju dovoljno, lupetaraće o "otkucajima srca" kao i o bilo čemu o čemu em ništa ne zna em nema pravo da ga se to uopšte tiče u demokratskoj i sekularnoj državi, pojačano će hajkati izdajnike, plaćenike "jadnike i bednike", a njegova će posluga za to vreme – naravno, uz nagradu u vidu odgovarajućih procenata i drugih reketaških tehnika za svoje nezajažljive džepiće – klepati i molovati jedan virtuelni Beograd (a i druge gradove, koliko se već može na lokalu) namenjen ne njegovim stanovnicima, koje mrzi i prezire i rado bi ih se otarasio jer samo smetaju, ne čak ni famoznim i mitskim turistima, koji u takav grad ne bi imali razloga da dolaze ako nisu baš ozbiljno perverzni; dakle, okreni-obrni – nikome. Biće to grad u kojem je – naročito u centru – život zamenjen imitacijom iliti hologramskom projekcijom, grad ispražnjen od ljudi i vozila, od mesta normalnog stanovanja, rada i boravljenja, grad napučen besmislenim "pešačkim zonama" bez pešaka i kombinacijom malokičničke česmarsko-fontanaške malograđanštine i zastrašujućeg monumentalnog đubreta čija je svrha da otruje svaki pogled, da zagadi svaki prizor, svaku čak ideju normalnog života. Gruevskom je to uspelo u Skoplju, i taman kad je skoro dovršio svoje neživotno nedelo – monumentalno je pao. Koliko čujem, uskoro će da mu sude. Ali za glavni zločin će svakako ostati nekažnjen, što valjda i njegove ovdašnje liblinge nadahnjuje za nove, sve bombastičnije ideje.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---