Roman >

Preko leđa prelomljena istorija

pavle zelić

Šta je gore, biti Jevrejin, Srbin, skojevac ili mason u vreme nacističke okupacije – pitanje je koje u romanu Poslednji potez (Laguna) postavlja Ivan Ivanji

Roman Poslednji potez Ivana Ivanjija počinje scenom iz avgusta 1941. čiju zastrašujuću scenografiju čine obešena tela pet muškaraca na Terazijama – "egzemplarna odmazda u Beogradu radi efektnog zastrašivanja stanovništva" od strane nacističke vlasti. Iako nas roman vraća i skoro vek unazad, i tera unapred do kraja milenijuma i dalje, taj momenat je izdvojen kao prelomni. Bizarni kontrast sunčanog dana praćenog lažnim joi de vivre Beograđana sa stvarnim užasom okupacije i rata koji uveliko u prah i pepeo pretvara čitave narode, ponajpre jevrejski, ostaje zabeležen i u malo poznatom spomeniku posred Terazija, obelisku sa stilizovanim prizorom obešenih i stihovima Vaska Pope pred koji ostareli dvostruki agent Kominterne Rudi Radvan dovodi sina Gorana, pragmatičnog biznismena i čoveka budućnosti.

I kao što Rudi, centralni lik romana, želi da njegov potomak zna šta se desilo, on ima potrebu da mu pruži drugačiji život. Uz jedan uslov. Da se prošlost zaokruži i potcrta debelom linijom – naslovnim "poslednjim potezom". Njega autor ističe kao momenat transcendencije užasavajuće istorije koja se poput noćnog leptira, fascinantnog i ružnog u isto vreme, mora pribosti na list hartije, odnosno zapisati i kao takva zadržati u sećanju. I onda završiti sa njom. Živeti normalno, šta god to značilo, ali svakako drugačije nego nekada, kada je jedan pogrešan potez – reč, susret, stav – mogao biti zaista poslednji.

Mučna i opasna vremena, a nama su ovde takva bila predugo, u književnosti pa i kolektivnoj percepciji ponajbolje se usvajaju i pamte kada se prepričaju kroz sudbine naizgled običnih, "malih ljudi", a pogotovo celih porodica. Zaplet romana prati upravo jednu takvu, neobičnu, većinski jevrejsku familiju od poznog 19. kroz ceo 20. vek koja preživljava sve ključne događaje koje taj period nosi sa sobom. Ta porodica sebe najpre naziva Rotbart, zatim Radvanji a onda i Radvan dok se noseći likovi oca i sina takođe imenima prilagođavaju političkoj ili pak ratnoj situaciji, pa tako od Ferenca nastaje Franc, Ferko i Franja, odnosno od Rudolfa – Rudi pa konačno Rade. Ovaj zanimljiv i autentičan detalj ima izuzetan metaforički potencijal, i za Ivanjija je očigledno važno pitanje pripadnosti – narodu, veri, ideologiji ili pak tajnom društvu, kao i koliko ga je uopšte moguće održati u vremenima koja zahtevaju da čovek svako malo ponovo izmišlja sam sebe.

Šta je gore, biti Jevrejin, Srbin, skojevac ili mason u vreme nacističke okupacije jeste pitanje koje sebi postavljaju pomenuti otac i sin Ferenc i Rudi, koji preživljavajući u vreme vihora globalnog sukoba preuzimaju inicijativu, jedan kao ratni lekar, drugi kao ilegalac, i rizikuju sve da bi bili ono što jesu – ljudi od principa i integriteta ako im već identitet upitan.

Oni dakle nikako nisu puki posmatrači iz daljine, već svedoci iz prve ruke i saradnici važnih ličnosti, pa i akteri dramatičnih linija zapleta, koje Ivanji vešto upliće u poznatu ali neretko tumačenjima kompromitovanu istoriju. To je na neki način refleksija i autorovih ličnih angažovanja i uloge u stvarnosti, o čemu je takođe više puta pisao u knjigama Titov prevodilac i Moj lepi život u paklu. Još jedan originalan motiv u romanu vezan je za pomenute masone u našoj zemlji, naročito njihov tretman i sudbinu u Drugom svetskom ratu, kada su izjednačavani sa komunistima i Jevrejima, kao što je to istaknuto na ponižavajućoj izložbi 1941. o sve tri grupe, od kvislinških vlasti prepoznatih neprijatelja okupatora.

Poslednji potez kontapunktira mnoštvo istorijskih detalja i činjenica, ne samo iz konkretnih perioda u kojima se radnja dešava, sa dinamičnom, neretko uzbudljivom akcijom, porodičnom sagom i ljubavnim intrigama. U tom smislu, Ivanji sa jedne strane (do)edukuje čitaoca, ali ga kao samouvereni pripovedač i te kako i involvira u priču koja predstavlja esenciju najbolje vrste literature, one koja vas obuzima celog, i koja ni iz čega stvara likove koji su opipljivi i važni nam.

Pitanje svih pitanja ostaje da li nam književnost, i to ona koja tumači bližu i dalju istoriju, može dati odgovore na pitanja svakodnevice i budućnosti? I da li mi kroz izmišljene junake bolje razumemo šta nam se sve desilo, kako se loše ne bi ponovilo a dobro da? Naravno da svi romani i svi pisci nisu dorasli takvom zadatku, ali Ivan Ivanji svakako jeste, i on lično, kao i Poslednji potez, nalazi se na vrlo, vrlo kratkoj listi autora i knjiga koje je neophodno čitati da bismo znali odakle dolazimo, i možda dokučili kuda nam valja ići.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST