Jubilej:
Zanos mladosti

Kako je Marija Crnobori preuzela od Branka Pleše prvu izgovorenu reč i kako se Mira Stupica lišila svog karmina, neke su od legendi o stvaranju Jugoslovenskog dramskog pozorišta

Ovog trećeg aprila biće sedamdeset godina od kako je prvi put podignuta zavesa na sceni Jugoslovenskog dramskog pozorišta. Evo detalja o tim danima, po svedočenju onih koji su Jugoslovensko dramsko osnovali.

"Stvarati svesno, ponosno i strasno" bila je vizija Bojana Stupice, velikog inicijatora ideje o osnivanju vrhunskog teatra s ansamblom nadnacionalnog karaktera iz koje je nastalo Jugoslovensko dramsko pozorište, njegovog prvog umetničkog direktora i reditelja prve predstave (Kralj Betajnove, 3. aprila 1948) i aktivnog saradnika arhitekte Momčila Belobrka na zdanju Jugoslovenskog dramskog pozorišta. "Bacili smo se na posao sa zanosom, koji je davao krila našim umetničkim mogućnostima."

Kako se gradilo JDP, opisala je Mira Stupica: "Pođosmo svi zajedno na gradilište našeg budućeg pozorišta, u grupama, veseli, kao neka svadba. Stigosmo i počesmo da se pentramo po skelama. Bojan reče: ‘Sad možete da dodirnete plafon sale i nikad više.’ Nastade poskakivanje i smeh. ‘Momci, dižite devojke jer ja ne smem.’ Počeše da nas dižu, uz našu ciku, i duhovito komentarišu svaku. Onda neko reče: ‘Običaj je da se u temelje nove kuće baci neka domaćinova draga stvar.’ Vadio je ko je šta imao. Moja tašna prazna, samo jedan dobro potrošen karmin. Stegoh srce i bacih ga. Bila je, te 1947. godine, zlatna jesen i kiša je lepo dobovala po krovu crkve (na Bajlonijevoj pijaci u kojoj su tekle probe dok se gradilo JDP) i u kojoj su se vajali Ljuba, Sonja, Maks, Jarovoj, šjor Iže, Astrov, Črnavalo, Panova, Kantor, Lucijeta – i rasle predstave koje će biti zlatnim slovima upisane u istoriju našeg pozorišta. Iz one opšte glumačke smese počeše se pomaljati i ljudski karakteri, a i veličine njihovih talenata. Nazirali su se oni koji će s vremenom postati stubovi-nosači pozorišta."

Prva predstava, Kralj Betajnove, počinje scenom između Maksa i Francke koje su igrali Branko Pleša i Marija Crnobori. Po Stupičinoj režiji, Francka sedi a Maks ulazi na scenu, vraća se sa dugog puta i treba da kaže: "Mnogo štošta se promenilo za ovo vreme dok sam se potucao po svetu. Obogatili ste se, a ja sam prosjak, skitnica." Međutim, pričala je kasnije Marija Crnobori, čim se Pleša pojavio na sceni, ona je neplanirano i svojevoljno uzviknula: "Maks!" kao da ga pozdravlja, te je tako njoj pripala prva izgovorena reč na sceni Jugoslovenskog dramskog pozorišta.

Stupičine reči o zanosu u doba bede zvuče kao legenda u našem racionalnom vremenu: "Kad se sećamo tih prvih dana punih iščekivanja, morali bismo se setiti i one velikolepne publike u Beogradu, koja je zajedno s nama stvorila atmosferu prvih predstava. Mnogo toga što smo radili bilo je možda naivno, mnogo toga danas ne bismo više ponavljali, no niko ne može oduzeti onim mladim danima goruću iskrenost, pronicljivost, obilje mašte i veru u socijalni smisao umetnosti uopšte. Niko od nas neće zaboraviti da smo tada probudili u sebi najplemenitije kreativne snage."

Zanosa mladosti koji ističe Stupica sećala se i Marija Crnobori. "Bio je to pravi, veliki zanos. Prošla je ratna kataklizma. Skupili se ljudi – mladi. Najstariji je imao četrdeset pet godina. Šta je to četrdeset i pet godina!? Bili su mladi i oni koji su nas skupili i oni koji su nas podržavali i oni koji su dolazili da nas slušaju. Uz mnogo smijeha, mnogo ozbiljnosti, radili smo po cio dan, do kasno u noć. Živjeli smo kao da izvan našeg posla, naših proba i ‘naše crkve’ na kugli zemaljskoj ništa ne postoji. Obilazili smo gradnju teatra, penjali se po skelama i padali preko cigala. Bojan se brinuo za sve i svakoga, jer mnogo nas je bilo bez kuće i kućišta. To je otprilike, bio početak, početak umjetničkog ansambla. To je bilo koncem 1947. Svako je doprineo svoju ‘kap’ i vrijeme je prošlo kao san."

Branko Pleša sećao se da među brojnim glumačkim velikanima u novom pozorištu nije bilo jednostavno: "Otkako sam imao vanrednu šansu da s glavnom ulogom učestvujem u samom otvaranju novog pozorišta, bilo je, valjda, i neke pravde u tome da se veće uloge, u drugim komadima, povere drugim mladim glumcima, da bi se i oni iskušali, da bi i oni ‘dobili svoju šansu’. Bojana Stupicu su nosili društveni odnosi. Novi gledalac novoosnovanog Jugoslovenskog dramskog pozorišta dolazio je s posla i dosadu bi mogao da doživi samo u teatru. Zato se Stupica sav okrenuo novim odnosima prema sadržini i temi."

Briga za gledaoca naglašena je i kod reditelja Mate Miloševića: "Kada jedno pozorište, zadovoljno onim što je postiglo, prestane da traži nove puteve, nove mogućnosti svoga izraza, onda počinje i njegov pad. Mislim da smo mi, srećom, daleko od toga. Mada naše pozorište iz opravdanih razloga ne može da gaji tendenciju da bude u artističkom pogledu prvenstveno eksperimentalno, ono mora u granicama svojih mogućnosti, u okviru uloge koja mu je predodređena, u okviru svojih gledanja na pozorišnu umetnost, da ide sa vremenom, kako u pogledu repertoarske politike tako i u daljem razvijanju svog scenskog izraza."

Možda je ljudska sreća u svesti da će naše delo služiti generacijama koje dolaze? Stupica, koji je posadio niz patuljastih vrba ispred ulaza u JDP, u jednom svom govoru setio se reči Čehovljevog Astrova iz Ujka Vanje, kome šum milogorice koju je posadio daje nadu da će, ako čovek kroz hiljadu godina bude srećan, u tome biti i malo njegove zasluge: "I mi sada dok gledamo na naš teatar, mi imamo osećanje da je mladica koju smo zasadili već pustila koren... Drvo će porasti u drvo, a u njegovoj krupnoj i moćnoj senci biće jednom, uskoro, dobro i prijatno našoj deci, i onda kad nas više ne bude bilo."

IZ NOVOG KRALJA BETAJNOVE: Vojin Ćetković i Nenad Jezdić

Milan Nešković je reditelj Kralja Betajnove čijom premijerom ovog 3. aprila Jugoslovensko dramsko simbolično obeležava i povezuje sedamdeset godina. O istorijskoj predstavi kaže: "Imam sve poštovanje jer je takva institucija mnogo veća od svih nas pojedinačno. A mislim da bi 70 godina kasnije, svi ti ljudi bili jako ponosni na nas – kako kuću, koju su napravili, nadograđujemo i vodimo dalje u budućnost. Oni su bili na prvoj liniji, pioniri nečeg drugačijeg i modernog. E, mi na njihovom primeru sada nastavljamo dalje. I mislim da je dobar trenutak za ovaj komad, za društvo, za Jugoslovensko dramsko i za glumce koji u njemu igraju."

Jelena Kovačević