foto: vladimir milovanović

Intervju – Jelena Bogavac >

Sloba i Mira ponovo među nama

"Svi koji očekuju pravdanje ili osuđivanje Miloševića biće silno razočarani jer, mi se time nismo bavili. Mene je u kontekstu Miloševića u spisateljskom smislu najviše zanimalo da se bavim izvornim poimanjem stvarnosti Mirjane Marković na osnovu njenih memoara kako bih dokazala jedan potpuni autizam, autoritarnost autizma koja je nas jako bolela, i protiv koje sam se ja, kao socijalno svesno biće, borila"

Prošlonedeljna premijera pozorišne predstave Lift: Slobodan šou izazvala je ovacije, kritiku, ljutnju, vređanje. Strani mediji, a ne samo domaći, izveštavali su o njenoj realizaciji u izuzetno velikom broju. Predstava je postala tema o kojoj se priča. Kao da je Bitef, reklo bi se, a ne deo redovnog repertoara.

Lift: Slobodan šou je predstava o životu bivšeg vladarskog para Milošević, a igra se na Kosovu, što su i osnovni razlozi pomenutog interesovanja. Premijerno je prikazana u Gračanici u izvođenju Narodnog pozorišta u Prištini i režiji Nenada Todorovića. Ovo je prva predstava o Slobodnu Miloševiću i Mirjani Marković, pa zato beležimo sve njene učesnike: igraju Ivana Kovačević, Dejan Cicmilović, Milorad Kapor, Anika Grujić, Milena Jakšić, Jelena Orlović, Tamara Tomanović, Jovan Zdravković, Uroš Novović, Vasilj Adžić, Marko Panajotović i Omladinski hor "Glee Srbija" pod vođstvom Dimitrija Dimitrijevića. Kompozitor je Marko Grubić, autor scenografije Vuk Dautović, kostim Aleksandar Kovačević i videa Igor Marković.

Sa Jelenom Bogavac, autorkom dramskog teksta ove predstave, razgovaramo neposredno pred novu proveru Slobodana, u Narodnom pozorištu u Beogradu.

"VREME": Kad bih vas pitala da li ste Lift: Slobodan šou realizovali zato što su Slobodan Milošević i njegova supruga Mirjana Marković siguran adut za uspeh predstave, pretpostavljam da biste negirali.

JELENA BOGAVAC: Čula sam da je i to jedna od teza o predstavi, čak me je taksista pitao otkud to da me zanima estrada, a direktor Doma kulture Gračanica Živojin Rakočević je izjavio za "Večernje novosti" da je napravljen dobar trik. Ljudi koji se dugo kuvaju u tom čabru na Kosovu, mnogo puta su za slobodnu reč doživeli odvratne konsekvence, svi to znamo. Ta mržnja i ta netrpeljivost, agenda mržnje, tamo je toliko uspostavljena da ne može da se prekorači. Moje slobodno građansko poimanje iz kruga beogradske dvojke može tamo da otključa usta ljudima da govore o svojim problemima, ali da li to njima donosi dobro? Naravno da sam razmišljala i o tome. Ja i dalje egocentrično govorim da im svaka istina donosi dobro.

Po nekim reakcijama na premijeri u Gračanici, reklo bi se ili da niste u pravu, ili da predstava ne govori istinu.

Predstavu je napustilo petoro ljudi, jedan s rečima "nećete vi meni moga heroja!". Posle čujem da su to lokalni espeesovci. Posebno veliko iznenađenje ove premijere, govorim svoj utisak, bila je neverovatno agresivna reakcija albanskih intelektualaca. Prvi put sam tad shvatila da sam iz svoje bitefovske slobode utrčala u vreme koje više ne živim.

Zašto su Albanci bili protiv predstave s obzirom da im je politika Slobodana Miloševića prema Kosovu omogućila takozvanu nezavisnost.

Tako nešto je strašno ako izgovorite na Kosovu, mada je to istorijska činjenica. Albanski intelektualci su mi zamerili da nisam navodila albanske žrtve, što nije tačno, mogu da im podvučem replike u tekstu o tome. Tekst je dokumentaristički čista istina. Preuzela sam transkripte od Marka Vidojkovića, deo Mirine vizije sveta iz njenih memoara, Hag smo naravno do tančina proučili, koristili smo snimke telefonskih razgovora kojih ima u svakoj knjižari. Bio je ovo težak proučenjački proces iz koga smo sakupili restlove banaliteta njihovog vladanja, znajući da ako uđemo u otkrivanje njihove krivice da ćemo upasti u ćorsokak koji nije uspeo ni Hag da reši. Predstava ne dokazuje ratne zločine niti treba da ih dokazuje, imaju sud za to. Predstava je u estetskom, etičkom i formalnom smislu jedan dosledni postdramski savremeni tekst.

foto: vican vicanović / privatna arhiva porodice milošević

Pomislio bi čovek da su Sloba i Mira možda ne baš zastarela, ali trenutno sigurno nedovoljno atraktivna tema.

I ja sam tako mislila, ali tema se jednostavno pojavila. Nenad Todorović je predložio da istražujemo temu lifta, znali smo za nekoliko neverovatnih zapleta koji su se tokom bombardovanja i građanskog rata desili u liftu u Kosovskoj Mitrovici, a lift je pritom i dobra metafora – stoznačna a jednostavna. Ispostavilo se da je zajednički imenitelj priča koje smo o tome prikupili – bračni par Milošević. Ja se mnogo bavim dokumentarnim teatrom, dokumentarnim postdramskim tekstom, i navikla sam da tekstove formiram kroz intervjue. Ta dramaturgija je zaguljena zato što u sebi ima nečeg manipulativnog, ali u trenutku kad dramaturški manipulišem materijalima trudim se da to radim za dobro njegove istine. Tako je bilo i sa ovom predstavom. Bavili smo se sudbinom naših saradnika i svojom, u devedesetim godinama. Tema je odjeknula. Međutim, kao što smo neprestano ponavljali novinarima: svi koji očekuju pravdanje ili osuđivanje Miloševića biće silno razočarani jer, mi se time nismo bavili. Mene je u kontekstu Miloševića u spisateljskom smislu najviše zanimalo da se bavim izvornim poimanjem stvarnosti Mirjane Marković na osnovu njenih memoara kako bih dokazala jedan potpuni autizam, autoritarnost autizma koja je nas jako bolela, i protiv koje sam se ja, kao socijalno svesno biće, borila.

Zašto ste izdvojili samo detalje iz njihovog privatnog života i to, kako kažete, banalne detalje? Uobičajeno je da se predstave zasnovane na dokumentu o istorijskim ličnostima i događajima bave elementima njihovog života koji su uticali na društvo.

I lično je političko, samo je pitanje strategije koju bira politički komad. Ja frejmujem istoriju da bih u nju stavila malog čoveka. Moja empatija za malog čoveka je preizrazita, i svaki moj umetnički postupak ide za malog čoveka i od malog čoveka. Pričam o vladarskoj porodici da bih pokazala kako se živi pod njom. Kad se čita tekst ove predstave, čovek vrišti od smeha zato što oseća pražnjenje: zamisli kroz šta sam prolazio! Gomila banalnih budalaština: da li je voda u bazenu dovoljno topla, da li ćeš da operišeš nos. Sasvim je sigurno da je svaki političar i banalan, ali meni te banalnosti nisu služile da dokažem da je Milošević bio takav, već da banalnost učinim vidljivom.

Moguće da je upravo to ono što ne odgovara publici: vi predstavom hoćete da kažete da je njenim životom vladao neko banalan...

Da, baš to. Korišćeni su jezik i sredstva brodvejskog mjuzikla zato što je Miloševićev život koji pokazujemo njegov kontekst. Na primer: došao Čeda Jovanović da uhapsi Miloševića, a Mira kaže: to je onaj sa protesta, jao, setila sam se protesta, tada sam bila u Indiji, tamo je socijalizam, komunizam, a tih dana u Beogradu narkomani neki užasni su se tresli! Način na koji ona priča o protestima nije moja stvarnost, to je njena stvarnost, ja sam za vreme protesta bila u grupi koju ona opisuje kao narkomani koji su se tresli! Kao da ste u Monti Pajtonu! Prvi deo predstave je takav. Drugi deo su životne ispovesti učesnika predstave. Drugi deo je takođe životno banalan, ali nas urniše zato što je to naša banalnost. Svakom od motiva koji je otvoren u prvom delu, ja u ispovestima postavim kontramotiv. Mira priča o porodičnom napretku kroz stanove, zavese, fotelje, a u drugom delu Jelena Orlović rođena 1993. godine u Štrpcu, menja osam adresa za tri godine. Cicko, Dejan Cicmilović koji glumi Slobu, priča da je 24 sata proveo u kanalizaciji i da je tada osedeo. Palo mu je na pamet: završićeš u kanalizaciji, a nijedno dete nisi uspeo da napraviš. Sad ima troje dece. Ili, Ivana Kovačević, koja glumi Miru Marković, priča da su ‘99. otišli na more, porodično njeni roditelji i njene tri male sestre. Jednog dana neko im je javio da se ne vraćaju zato što su im Albanci ušli u stan. Pare za more su potrošili. Tata je zubar, pravio je zube po Srbiji. Dao im je novac da kupe zimske jakne. Sestrica joj kaže: ‘ajde molim te da nađemo neke jeftinije jakne da nam ostanu pare da kupimo mami i tati po jedan džemper da im ne bude hladno. Ko posle toga može o Mirinim stanovima da razmišlja pozitivno, taj je stvarno lud. Ili zlonameran. Njene i Slobine devedesete nisu naše, a njihove su skrojile naše. To je teza toliko jednostavna i očigledna da je ne treba objašnjavati.

Po Nenadu Todoroviću reditelju predstave, Slobodan Milošević je poslednja srpska tabu tema.

Zato što se ponašamo kao da hoćemo da ga zaboravimo. Plus, on nas asocira na bombardovanje. U predstavi ima bombardovanja zato što među učesnicima ima beogradske dece koja su bila bombardovana i kojima ne može niko to da uzme iz biografije. Zna se da je Protokol prve Ženevske konvencije nakon bombardovanja Roterdama 1940. zabranio bombardovanje sa ciljem zastrašivanja civila. Međutim, 1999. godine ovu zabranu niko nije poštovao. Ja nisam ni znala šta Sloba radi na Kosovu, zašto su zbog njega mene bombardovali? Suzan Zontag kaže – to je cena kad narod stane iza vođe kriminalca. Ja nisam stala iza Slobe i ne znam ko je stao. Nisam pravila predstavu o sebi, ali u njoj sam i ja. U umetničkom smislu nema tabu tema za mene, rasla sam i vaspitana na izvanrednom repertoaru Bitef teatra, na Bitefu sam gledala najbolje svetske reditelje i predstave. Svaki put kad se bavim socijalnim i političkim pitanjima na Kosovu sa generacijom između ‘70 i ‘90, dakle sa postideološkom decom čije je osećanje istoricizma poništeno, ne postoji tabu tema u rekonstrukciji bliske prošlosti, a ta rekonstrukcija je krajnje potentna.

Da li u publici u beogradskom Narodnom pozorištu očekujete, na primer, gospodina Ivicu Dačića ili nekog drugog poštovaoca Slobodana Miloševića iz srpske vlade?

Znam da ministar Vulin dolazi na sve predstave Nenada Todorovića i da je na mnogima bio gospodin Marko Đurić. Uopšte, Kancelarija za Kosovo i Metohiju je čest gost. Narodno pozorište iz Prištine je jedina ustanova srpske kulture koja radi na Kosovu. Pozorište je na budžetu Ministarstva kulture, ministar Tasovac je zaslužan za to. Prištinski ansambl je jak, oni su ambasadori naše kulture za ono malo preostalog srpskog sveta na Kosovu koji je lep svet. Nisu sve enklave siromašne. U Gračanici u Goraždevcu su predivni ljudi, nasmejana deca. Da samo vidite glumice koje su odande kako izgledaju! Mislim da enklave treba da jačamo kroz institucije a ne kroz licitacije traktora zato što socijalno ugroženih građana imate i na sred Terazija. Mađari u Srbiji dobijaju veliku pomoć od svoje matice, svaka nacija pomaže svoju manjinu, trebalo bi i Srbija svoje na Kosovu.

Lift: Slobodan šou je vaš peti projekat za dve godine sa prištinskim pozorištem...

... i sa rediteljem Nenadom Todorovićem, sa dramskom spisateljicom Minjom Bogavac i sa mladim glumcima mog "Mental studija". Do saradnje sa prištinskim pozorištem došlo je pretprošle godine kad je Minja bila selektorka Festivala "Joakim Vujić" koji se te godine dešavao u Gračanici što je bio iskorak za tamošnju kulturu. Sa ljudima iz prištinskog pozorišta našli smo zajednički jezik da pozorište treba da bude aktuelno, da mora da se bavi zajednicom iz koje potiče, i da služi čoveku danas – da ima upotrebnu svrhu. Ispostavilo se da nas zanima, iz različitih političkih i ideoloških uglova, nacionalna istorija. Predložila sam da inicijalni projekat bude Podgorička skupština 1918, predstava je prošla dosta tiho u odnosu na Slobodan šou. Igrali smo je u mnogo enklava na Kosovu, i u Beogradu. Moja čini mi se najradikalnija predstava za poslednjih nekoliko sezona je Sestre 999, bavi se biografskim kazivanjem glumica prištinskog pozorišta. Prvi put smo osetili ono što se ne sme govoriti na Kosovu...

Na primer, šta?

foto: narodno pozorište iz prištineŽIVOT I POZORIŠTE: Bračni par Milošević

Na primer, da kad se žena u Beogradu uda za kforovca niko neće reči da se udala za okupatora. Žene na Kosovu to rade, tamo ima mešanih brakova, što je meni bilo romantično zato što su ta deca krštena u pravoslavnoj crkvi a jedva govore srpski i uče strane škole, pa se zbog njihovih majki na Kosovu govori da nisu sve Srpkinje loše Srpkinje. Te žene su za mene bile pobednice jedne političke situacije koja im se dogodila a u kojoj nisu učestvovale. Zatim, vrlo je neprijatno govoriti o Srpskoj crkvi, i to u bilo kom kontekstu. Vrlo je teško govoriti o birokratskom životu na Kosovu, predstava Minje Bogavac Bajpas Srbija je o tome, rađena je sa prištinskim pozorištem a sad je na repertoaru Bitef teatra.

Sve predstave realizovane u Narodnom pozorištu u Prištini gostuju u Narodnom pozorištu u Beogradu.

Jeste, tako je po ugovoru između te dve kuće, neke su postale i deo beogradskog repertoara. Slobodan šou, čini mi se, nikom baš nije bio naročito dobrodošao. Željko Hubač, v.d. direktora Drame Narodnog pozorišta, imao je sluha za nas, pa su on i Ivana Dimić kao članovi Umetničkog saveta pozorišta bili na našoj kontrolnoj probi i videli da predstava nije politička sprdačina napravljena zato što sam dobila pare iz inostranstva ili od majke Rusije kako bih ljude podsetila na Slobu. Da su demokratske promene uspostavljene, za ovu predstavu ne bi bilo potrebe. Ali u trenutku kada bliska istorija počinje da liči na dnevna događanja, onda je važno podsećati se bliskih istorijskih činjenica. Eto, ako nekom nije jasno, to je namera ove predstave.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST