Poduhvat – Savremena nemačka drama >

Čisti užitak Otkrića

Trotomna panorama u izdanju Zepter book velika je ne samo izdavačka, nego i čitalačka avantura i podvig, ali nema sumnje: vredi svakog minuta i svake pare

Značaj i prestiž titule "izdavački poduhvat" koja se dodeljuje na beogradskom Sajmu knjiga dovoljno su puta, kroz duži vremenski period, krnjeni i obesmišljavani provincijalnim, bizarnim, pa i nastranim ili postiđujućim odlukama i izborima, ali kada je u pitanju ovogodišnje ovenčavanje tim priznanjem izdavačke kuće Zepter book za trotomnu kolekciju Savremena nemačka drama, dileme nema: ne samo da je odluka ispravna i priznanje zasluženo, nego bi bilo upravo neukusno da je Sajam dozvolio sebi da zaobiđe ovo kapitalno izdanje. Nisam posebno istraživao, ali reći ću nasumično, na osnovu generalnog uvida, s minimalnom mogućnošću da pogrešim: ni mnoge veće, razgranatije i nadasve bogatije izdavačke scene ne mogu se pohvaliti ovakvom prvorazrednom čitalačkom poslasticom, i to u žanru koji je osuđen na relativno (apsolutno?) niske tiraže, jer ukoričene drame odavno ne mogu da računaju na masovnu publiku; jesu li tu "krive" savremene drame ili savremena publika, pitanje je za neku drugu raspravu, nekim drugim povodom...

Ovo se izdanje priređivačica Bojane Denić, Drinke Gojković i Jelene Kostić Tomović rađalo polako, u delovima i na mišiće: prvi tom, posvećen dramskim ostvarenjima na nemačkom nastalim od 1945. do 1968. pojavio se u jesen 2015; drugi (1968–1989) trebalo je da se pojavi sledećeg juna, ali iz nekog razloga nije, nego je debelo kasnio (najmanje važan nusefekat tog otezanja bio je da sam izašao na zao glas u Zepterovoj knjižari jer sam bar jednom mesečno dodijavao raspitivanjem o njegovoj sudbini), pa se pojavio tek koncem ovog leta, a onda vrlo brzo i treći (1989-2008), u oktobru, pred sam Sajam, ne bi li cela "trilogija" bila završena na vreme. Kako god, eto hepienda: tri voluminozne knjige sa ukupno oko dve i po hiljade strana, trideset i šest dramskih komada, svaki tom opremljen, između ostalog, iscrpnim znalačkim predgovorom Ivana Medenice, koji detaljno kontekstualizuje ovdašnjoj publici znane i neznane drame i spisateljske opuse, pronalazeći im mesto kako unutar istorije savremene drame, pozorišta i književnosti, tako i unutar širih političko-društveno-kulturnih gibanja i preloma, ne samo u Nemačkoj, Austriji i Švajcarskoj, nego i na evropskom i globalnom nivou.

Mereno bilo kojim relevantnim aršinom, Savremena nemačka drama I-III veoma je zahtevan čitalački zalogaj, ali i retka, vrhunska poslastica, čitalačka avantura u najlepšem smislu reči. Sasvim je legitimno čitati ga unakrst i na preskok, "birkajući" drame koje vam se učine zanimljivim iz vašeg ugla, ali ima neke hasne i od toga ako se odlučite za linearni i "nediskriminativni" pristup, prateći intencije priređivačkog trija. Kao u svakom izboru, nemoguće je izbeći neujednačenost, ne samo "objektivnu" (šta god to značilo i moglo značiti kada je vrednovanje umetnosti u pitanju), nego i ličnu, neposredno zaviseću od čitaočevih preferencija, interesovanja, ukusa i znanja: neke će vas drame ushititi, neke druge iznervirati ili ostaviti potpuno ravnodušnim, ali za malo koju ćete pomisliti: zašto je ovo uopšte ovde? Naročito ako ne smetnete s uma nekoliko važnih stvari: najpre, ovo nije antologija; priređivačice namerno i s dobrim razlozima izbegavaju ovaj izraz, a klone se i nekih drugih kojima bi se ovo izdanje moglo opisati. Ja izabirem neutralniju odrednicu "panorama", rekao bih da je najpribližnija njihovim intencijama. Šta konstatacija da se ne radi o klasičnoj antologiji zapravo znači? Priređivačice su se, "prosejavajući" dramske tekstove i sačinjavajući konačan izbor, rukovodile kombinacijom nekoliko kriterijuma, gde je onaj "best of" samo jedan od vodećih. Drugi, zapravo rekao bih i najvažniji, jeste važnost ili "ilustrativnost" određenog komada (ili pisca) za neku od bitnijih tendencija i strujanja unutar nemačke dramske literature savremenog doba, ali i unutar kulturnih i duhovnih trendova uopšte. Treći "ograničavajući" faktor jeste i odluka da svaki autor(ka) bude zastupljen samo s jednom dramom, što je svesno uklizavanje u svojevrsnu "uravnilovku" koja bi bila nemoguća i neopravdana da je kriterijum "najbolje od najboljeg" bio dominantan, jer se razume da opusi, recimo, jednog Brehta, Friša, Bernharda ili Kreca ne mogu ni u ludilu stati u jednu dramu, ma koliko bila reprezentativna. A propos reprezentativnosti, neretko su se priređivačice opredeljivale za manje poznate drame nekih slavnih pisaca, "ceneći" da su one najpoznatije ionako kod nas već i izdavane i igrane, pa nije zgoreg upoznati publiku s nečim što možda nije ranije mogla da čita na srpskohrvatskom. I ova odluka proizvodi kontroverzne učinke, ali kada je sagledate u kontekstu celine nakon iščitana tri toma, pokazuje se ipak opravdanom: ovako smo dobili više, zbog mogućnosti šireg i svestranijeg uvida, pa makar i po cenu izostanka nekih favorita.

"Godina nulta" od koje počinje ovaj izbor jeste, dakako, kraj Drugog svetskog rata, propast nacizma i Trećeg rajha, rađanje jedne nove Nemačke (hm, zapravo – dveju!), ali i novog sveta generalno, najpre onog hladnoratovskog, dakako. "Nošenje" s nacizmom i njegovim nasleđem neizbežno je jedan od centralnih motiva ovog izbora – kao i nemačke i austrijske (ne samo) dramske književnosti nakon 1945. – i verujem da nije slučajnost, nego razložno naglašena simbolika, taj dugačak luk između početka i kraja ovog izbora: prvi tom otvara komad Volfganga Borherta Napolju, ispred vrata, nekovrsna replika na Tolerovog Hinkemana u novoj nemačkoj "godini nultoj", a treći tom zaključuje komad Marijusa fon Majenburga Kamen, lucidna elaboracija novije nemačke istorije i prikrivenih krivica "malih" ljudi za sudelovanje u njoj, od nacizma preko DDR komunizma do kapitalizma. Prvi tom je utoliko posve logično obeležen dramama koje se, poetički na veoma različite načine, razračunavaju i sa konkretnim nemačkim nacizmom i sa "večnim fašizmom" kao stanjem duha, od spomenutog Borherta preko izvanredne Frišove parabole Biderman i palikuće (pre neku godinu inteligentno postavljene u Ateljeu 212), pa do Karla Cukmajera. Drugi je dominantan tok priča o hladnom ratu i njemu pripadajućoj paranoji, ali i sveprisutnom strahu od nuklearne apokalipse (Direnmatovi Fizičari – ne tako davno smo ih gledali u Bitef teatru – te paradokumentaristička rekonstrukcija Hajnara Kipharta Slučaj Roberta Openhajmera). Francuska revolucija i (post, ali i anti) revolucionarni teror istorijski je rezervoar uvek važećih paralela, pa je tu Javni tužilac Frica Hohveldera, ali i nezaobilazni Progon i ubistvo Žan-Pola Maraa Petera Vajsa, i kod nas mnogo igran, poslednji put u Ujvdeki szinhazu. Vredi spomenuti i fantastičku, oniričku, metafizičku dramsku fantaziju Oročeni velikog Elijasa Kanetija, kao "slučaj za sebe", a tu je i književno gotovo potpuno bezvredni rani komad kasnije proslavljenog Hajnera Milera, kao ilustracija nekih dominantnih trendova DDR dramaturgije, neke vrste "drame proizvodnog procesa", na kraju svedene na naporni socrealizam koji se uzaludno upinje da to ne bude. Ima tog šodera i u drugom tomu, a jedina svrha njegove zastupljenosti u ovom izboru, u viđenju ovog čitaoca, jeste edukativno-ilustrativna: eto, i to je postojalo. To jest (mimo, ako ne i protiv priređivačke volje) ona pokazuje da se iz DDR kulture – osim onoga što je konsekventno negira – naprosto nije imalo šta spasavati, da tu nema nikakvog "zdravog nasleđa" koje bi valjalo sačuvati, i da je bezmerno jalova svaka levica koja misli da joj izvor inspiracije za suvislo političko ili kulturno delovanje može stići s pogrešne strane nekadašnje gvozdene zavese. Prvi tom zaključuje komad Austrijanca Volfganga Bauera Magic Afternoon (još se igra u Ateljeu 212, mada u jednoj slabašnoj, na silu boga "posrbljenoj i osavremenjenoj" varijanti), o besciljnim životima odmetnute dece kontrakulture poznih šezdesetih, koja je u lokalnom austrijsko-nemačkom kontekstu ipak uspela da postavi ključno pitanje prethodnim generacijama: "Šta si radio u ratu, tata? Ali, iskreno..."

Drugi tom vremenski oivičavaju spomenuta ‘68. i godina pada Berlinskog zida (i globalnog "realnog socijalizma" s njim) te ujedinjenje Nemačke. To su godine punog procvata nemačke (i austrijske, koja je istojezična, ali istovremeno i po mnogo čemu zasebna grana dramskog stvaralaštva, pri tome neverovatno bogata, propulzivna i subverzivna) dramaturgije, ali i godine velikih lokalnih i globalnih previranja: Hladni rat, "olovne godine" obeležene "levim" terorizmom (Baader-Meinhof i slično), dekadentni boljševizam velikog zatvora na otvorenom duhovito nazvanog DDR, veliki privredni uspon Zapadne Nemačke, ali i protivurečnosti koje je doneo, među kojima i dolazak velikog broja "gastarbeitera" s juga: Turske, Jugoslavije, Grčke, Italije etc, koji provocira obostrani kulturni šok i sve njegove neprijatne nuspojave. Ovom je potonjem, ali na njegov jedinstveno uvrnut (ako hoćete, u svakom smislu reči – queer) način posvećen odličan komad Žabar Rajnera Vernera Fasbindera, jedne od ključnih ličnosti nemačke kulture druge polovine XX veka uopšte. Duhovito subvertiranje istočnonemačkih "herojskih narativa" (ali i globalnih "roditeljskih priča") sjajno je prezentovano u Novim jadima mladog V., u maniru sličnom "prozi u trapericama"; Hince i Kunce Folkera Brauna pokušaj je da se DDR-ovski everyman osvetli pomalo "fenomenološki": svakako beskrajno zanimljivije od ranog Milera, ali opet – činjenica da je nešto ovakvo u DDR bilo zabranjeno govori više lošeg o tom režimu nego dobrog o ovom komadu. Tankred Dorst u Toleru ispituje koren te stvari s revolucijom, kroz razmatranje prevratnih dana kratkotrajne bavarske socijalističke republike iz dvadesetih. Tomas Braš se kroz komad Lovely Rita vraća u ratno vreme i u žensko stradanje u ratu,ali i u njegovu potonju umetničku i društvenu (zlo)upotrebu i savremenom kontekstu. Veliko i malo Botoa (Botho) Štrausa, mada pogdegde relativno neprohodan na papiru, jedan je od onih "svezahvatajućih" komada epohe koji bi se svakako morali naći u ovom izboru i da je on koncipiran kao klasična antologija, a isto se to odnosi i na Teatarmahera, po mom skromnom sudu ponajbolji komad Tomasa Bernharda, naizgled još jednu "tipično bernhardovsku" parabolu o austrijskom nacizmu i katolicizmu, datu kroz solilokvij ostarelog drugorazrednog glumca sa izvesnim deluzijama o vlastitoj ulozi u kosmosu. Uz ova dva komada, vrhunci drugog toma su drame Ernsta Jandla Iz tuđine, Franca Ksavera Kreca Strah i nada u Nemačkoj i Austrijanca Petera Turinija Jozef i Marija; između ostalog, ova tri komada, svaki na svoj način, pokazuju koliko vredan i autentičan levi angažman u kulturi ima smisla i može da bude produktivan samo dok postoji liberalno-kapitalistički kontekst (sa svim njegovim epifenomenima, poput cikličnih izbruha nezaposlenosti, marginalizacije "malog čoveka" etc.) kao njegov pogonski motor. Umetnik levičar je sanjar i utopista: "ostvarite" njegovu utopiju (doduše, on će brzo zakmečati da "nije to to") i postaje do zla boga sterilan. E da, kad smo kod Austrijanaca, ima još jedan, na samom početku: famozni Kaspar Petera Handkea (sećam se kako je godinama bio dika i ponos zagrebačkog Teatra &td), kojem je kadgod pripisivan prevratnički značaj, kao i celom ranom opusu Petera H, ali koji se kao tekst, bez pozorišne realizacije, danas doima uprazno napornim i temeljito nečitljivim.

Ovde, kod Austrijanaca, moramo da otvorimo jednu važnu zagradu. Pre neke dve godine Nojzac iz Novog Sada objavio je prvi tom izbora iz savremene austrijske drame Švarcmaleri austrijske pozornice, u izboru i prevodu Relje Dražića; na drugi od tada čekamo, a kad će i da li će, ne zna se. Kako god, preporučujem iščitavanje ove dragocene knjige paralelno s ovom trotomnom kolekcijom, jer joj je prirodan partner i nadopuna. Ona još više podvlači koliko je značaj austrijskog dramskog pisma nemoguće preceniti unutar konteksta savremene drame nemačkog govornog područja. U Švarcmalerima je veličanstven Kanetijev komad Svadba, onirička igra Jure Sojfera Vineta, neprocenjivo značajan Bernhardov Trg heroja (kadgod sjajna Mijačeva predstava u Ateljeu; ekipa koja je došla "da se malo opusti uveče" bežala je u pauzi) te najdragocenije otkriće, rano preminuli buntovni genije Verner Švab i njegovo Zatiranje naroda, koje vapije za inscenacijom na nekoj našoj pozornici, ako još ima upravnika i reditelja koji sa svojim poslom misle ozbiljno umesto da samo drndaju vunu s beznačajnostima i "čekaju da Ovo prođe". Vratićemo se Švabu ubrzo, sada još jedna fusnota iliti bibliofilski link: ljubitelji savremene nemačke/austrijske drame nikako ne bi trebalo da propuste ni dva zagrebačka izdanja. Prvo je Antologija novije austrijske drame Seada Muhamedagića (HC ITI 2002), odakle valja posebno preporučiti Noru (etc.) Elfride Jelinek (možete je pogledati u JDP-u u vrlo dobroj predstavi Snežane Trišić, mrzovoljno dočekanoj od naše odlikaške kritike) i Maločinitelje Petera Turinija, ali i Smrtne grijehe Feliksa Miterera – to jest, skoro sve! Druga je izbor Nova njemačka drama Dunje Dragojević (Znanje 2003.), gde su između ostalih Majenburg i Dea Loer. Ovome valja dodati i vrlo intrigantan izbor pet svežih komada u novosadskom časopisu Scena br. 1-2 za 2009, tri komada Ronalda Šimelpfeniga u izdanju JDP-a, te još ponešto rasuto po časopisima.

Treći tom vremenski je oivičen "raspadom komunizma" iz ‘89. i sanjanim raspadom neoliberalnog kapitalizma iz 2008. Najpre, nazad k Verneru Švabu: njegov briljantni komad Predsednice ga otvara. I on vapije za ovdašnjom inscenacijom, da li je moguće da nikoga ne zanima ovako izvanredno potentno dramsko štivo?! Ma da, bolje da krknemo još jednog Steriju, nismo odavno... Švajcarac Urs Vidmer komadom Top Dogs, Albert Ostermajer kroz Virus, te Falk Rihter kroz Okovane ledom nastavljaju onu krecovsko-turinijevsku liniju lucidnog preispitivanja limita i zatamnjenih mesta savremenog kapitalističkog poretka, i ovi su komadi – ne tek zbog toga – među vrhuncima u ovom tomu. Marlena Štreruvic kroz Vaikiki bič razmatranju savremenosti zapadnog čoveka umesno i umešno pridodaje feministički fokus, fric kater (insistira na pisanju imena malim slovima) vraća se svom istočnonemačkom odrastanju kroz (ipak inferiornu) parafrazu genijalnog mađarskog filma Vreme je stalo Petera Gotara, Ronald Šimelpfenig kroz snovitu i vrtoglavu igru Arapska noć ponovo uvodi motiv ne samo nenemačkog nego vanevropskog Drugog u savremenom nemačkom društvu (svojevremeno solidna predstava na maloj sceni JDP), a istom je tematskom kompleksu posvećena i moćna, slojevita drama Dee Loer Nevinost (pre nepune decenije odlično igrana u Ateljeu 212) kao i rečit, upućen, briljantan niz monologa "Alahovih devica" Crne jungferice Feriduna Zaimoglua i Gintera Zenkela. E da, tu je i ne tako davni hit Narodnog pozorišta Seksualne neuroze naših roditelja Lukasa Berfusa, to pametno i politički nekorektno propitivanje sakrivenih mesta ljudske (čak i dečje) seksualnosti, te hamlet je mrtav. nema sile teže (opet obavezna mala slova) Evalda Palmetshofera, složen, teško prohodan, (para)dramski splet koji bi bilo izazovno videti na sceni, te jedan manje značajan solilokvij Elfride Jelinek. Zaključnog Majenburga sam već pomenuo.

Savremenu nemačku dramu I-III svakako nećete "nositi na plažu", i to ne samo zato što napolju divlja decembar. Ovo je knjiga za dugo i polagano, žanrovski, a ne nužno kalendarski "zimsko" čitanje, i vredi svakog minuta i svake pare. Izdavačkom poduhvatu treba pridružiti i čitalački; ionako ćete brzo prestati da razmišljate o tome u kvantitativnim kategorijama: tamo gde je dobra književnost, tamo je samo čist užitak Otkrića.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

 

 

 

Novosti

 

Naslovi.net

 

Male Novine