---

Na korak sam bio od toga da uskratim društv. zajednici svaku pomoć koja joj pripada i od mene, kao i od svakog drugog iole razboritog i savesnog pojedinca, sad kao da mi se vraća nešto od negdašnje moje dobrohotnosti

Pročitao sam deo Teofilovog domaćeg za Radio Slobodnu Evropu, i to me je štivo ponukalo da još jedared razmislim šta da se radi, ovako bespomoćnima mora da su se, svak na svoj način osetili i sam Vladimir Ilich Ulianov, a pre njega Nikolai Gavrilovich Chernyshevskii, zaista, vopros "chto delat’", šta da se radi, jeste ono što prolazi kroz glavu čoveku koji je upao u klopku, koji postaje svestan da se opaki čvor neće sam od sebe razvezati.

Šta da se, dakle, radi sa društvancetom koje je stavilo van snage načelo smenjivosti izabranih predstavnika, koje je kombinujući vešto lakovernost domaćeg življa i cinizam inostranstva uspelo da stvori trakalicu pa nam sada samozadovoljno jede jedno po jedno zrno pasulja ili kukuruza?

Shvativši (trebalo mi je svega dvadesetak godina) da vladajuća klasa – klasa profesionalnih političara, koja je već i svoj porod obučila zanatu i izvela ga na pobednički put – zloupotrebljava izbore za produžetak svog zlatnog doba, a to doba za klasu bespomoćnih birača nije nimalo zlatno, dapače, sirotoj beslovesnoj glasaćoj mašini biva sve gore, predlagao sam, znatno pre nesrećnih i po zlu upamćenih belih listića, da na izbore ne iziđe omalovažena, pauperizovana i ismejana većina, ne bi li strani posmatrači primetili da su glasali samo članovi partija i njihova svojta. Pa sam tu mutnu ideju pokušao da sprovedem u život: svi nevažeći listići bili bi prebrojani i predstavljeni određenom bojom, kao što su i poslanici u parlamentu različito obojadisani. Mojima bi pripala bela boja, pa sam u neku ruku otac belih listića, ili njihov deda, ama sam ja zamislio da naših bude barem četrdeset posto. Dakle, kad god bi se videla sedišta u skupštini, belela bi se bezmalo polovina, to bi bili glasači koji su krajnje nezadovoljni i koje niko od prisutnih niukoliko i nipošto ne predstavlja. Nagovarao sam bližnje da glasaju, ali za nikoga, ni za koga, i želeo sam da taj rezultat stoji javno kao tuga i opomena. Precenjivao sam kleto inostranstvo, od njega sam očekivao da se lupi šakom po čelu: "Pa u ovoj Srbiji se jedna oveća doduše grupa specijalizovala za neprikosnoveni i večiti ostanak na vlasti, i svaki novi izbori sve su grublja i grublja mahinacija." Sada čak i ja vidim da se inostranstvo deli na zainteresovane i nezainteresovane države, na države koje nemaju moć i na one koje su večna sila. Ove jake i zainteresovane ne daju pet para na moj život, njima u svim manjim državama treba samo ispravna marioneta, glavna, i treba joj mašinerija koja će njihovoj mezimici, drvenoj lutki, biti na trajnom i sigurnom raspolaganju.

To znamo, daj ono što je Teofil napisao i što će te ako bog da vratiti u polit. borbu, dobro, evo: "Izbori, demokratske institucije i demokratski standardi su ozbiljna stvar, i svako ko pristane na sudelovanje u otvorenom sprdanju s njima postaje saučesnik. Zato je najbolje vlast preventivno isterati na čistinu, pružiti joj priliku – u opštem interesu – da na vreme odustane od još jednog ciklusa ciničnog devalviranja osnova predstavničke demokratije – koja je poredak sa čvrstim i suvislim pravilima, a ne danonoćno otvoreni populistički cirkus s pevanjem, psovanjem i slatkorečivim laganjem. Aleksandar Vučić je bezbroj puta do sada iskazao svoj mentalni sklop uličnog navijačkog izgrednika, u čiji ‘repertoar’ spada i ono infantilno muškobanjasto začikavanje stvarnih ili zamišljenih protivnika: ‘ajde da se pošibamo, ako smete’. Odgovoriti pristankom na ovaj ‘izazov’, a sve u kompleksaškom strahu da se ne ispadne ‘kukavica koja nije za megdana’, znači pristati na huligansku logiku, estetiku i uopšte formatiranje života i ponašanja po tom modelu." (Slobodna Evropa, 9. 11. 2017. godine)

Teofil je preko belih listića bio nabacao kamenja i drvlja koliko god je uspeo da u našem podneblju nakupi, nisam istinabog nigde pročitao "i taj Ljuba", ali držim da se nas dvojica nismo ni u čemu drugom toliko bili udaljili, a možda naši predlozi i nisu toliko nepomirljivi, dapače: ja sam računao da partije nipošto neće odustati od izbora, ma koliko ovi bili nepristojno organizovani (partije dobijaju novac i za puko učestvovanje, a potajno se nadaju čudu), pa sam se hteo osloniti samo na nas glasače, da pobedniku svojom disciplinovanom a masovnom suzdržanošću makar pokvarimo trijumf, ako već ne možemo da izbore učinimo nevažećim.

Teofil bi da same partije, ove kojima ne cvetaju ruže, odustanu unapred od izbora, neka pobednik obara ruku sam sa sobom, neka svoj rekord još jednom sam nadmaši. Pozdravljam taj predlog, ali možda je moguće i jedno i drugo: da niko od ionako bezidejne i nedorasle konkurencije ne prihvati izazov, ali da, za svaki slučaj, mi, građani koji rđavo živimo i još se gore osećamo, damo reč jedni drugima i sami sebi da nipošto nećemo izaći na izbore ni ako se neka od nevladajućih partija protivno Teofilovom predlogu ipak u poslednji čas polakomi i kandiduje se. Držim da bi vladajućom klasom morali biti nezadovoljni milioni ljudi – kako to da potonji ne mogu svoje očajanje nikako da ispolje, nego moraju svakih pet minuta na glasanje, da bi uveče škrgutali zubima ili venuli ispred televizora?

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---