---

Slučaj "Vučić vs. Brankica", ili: zašto je komunikacija nemoguća tamo gde reči ne obavezuju ni na šta

Jedan od mnogih korisnih, zabavnih i poučnih aspekata emisije 24 minuta (Zoran Kesić & Njuz net) jeste izobilno citiranje najpsihodeličnijih momenata iz prethodnih sedam dana u životu i radu Vučić Aleksandra: tako možeš da čuješ ono ključno, a da se ne smaraš s celinom i celošću tog besadržajnog sadržaja. U najnovijem izdanju, recimo, opširno su citirani Vučićevi monolozi iz famoznog, kao biva kontroverznog intervjua s Brankicom "Insajder" Stanković.

I, šta kažem? Bio sam impresioniran viđenim. To zaslužuje multidisciplinarnu, konzilijumsku obradu. Istovremeno, još sam sigurniji da sam bio u pravu što nisam gledao taj intervju. Niti nameravam da ga pogledam retroaktivno. Bolje je vrteti palčeve sat vremena nego se trošiti na to.

Da se razumemo, nije Brankica S. tu ništa kriva. Ono što čitam da joj zameraju, zamerali bi i bilo kome drugom ko bi se našao na njenom mestu. Mesto je ovde pogrešno, a ne osoba ili detalji njenog "nastupa". Svako bi prošao slično, ili gore, jer bi se obreo u kontekstu iz kojeg se ne može ispiliti ništa dobro. Doduše, sad ću tobože uskočiti sebi u usta priznavši da bih intervju ipak gledao da ga je vodila, recimo, Olja Bećković, ali ovu tvrdnju treba razumeti u kontekstu njenog izricanja: ona je u osnovi apsurdistička, jer je takva situacija nezamisliva. To jest: zamisliva je, samo nije ostvariva... Do nje ne bi moglo doći u ovoj našoj realnosti, ne u Srbiji godine 2017. E sad, ko na ovo nedužno priupita "Zašto?", taj je, pretpostavljam, prethodnih pet godina proveo u dubinama prašumske unutrašnjosti prijateljskog Surinama, i to bez internet konekcije.

U prethodnoj kolumni objasnio sam, verujem, Vučićevu "želju da ne bude interpretiran" nego da i to, kao i sve drugo, preuzme na sebe. Zato u njegovom svetu nema mesta ni konfrontaciji jedan-na-jedan, osim kad ima razloga da veruje da će mu ona doneti više koristi nego štete (što je vrlo retko). Međutim, sve to je sporedni aspekt problema s Vučićem, odnosno, s konstitutivnom nemogućnošću dijaloga s tom vrstom vehementnih praznoslova i demagoga. Ideja da će ga neko vešt, dobro potkovan, hrabar i neumoljiv naprosto "razneti" i "razobličiti" do bola je naivna i diletantska (otuda je takvo i "razočaranje" što Brankica S. nije ispunila takve nade). To je isto kao uverenje da je puška dobar način da izađete na kraj s muvom. Ne bih vam savetovao da isprobate to kod kuće jer, kako god okrenete, poubijaćete sve oko sebe, jedino muvi neće biti ništa. Puška ("istina") je naizgled iliti formalno mnogo moćnija od muve, ali muvin (tj. demagogov i praznoslovov) manevarski prostor je beskrajno veći i fleksibilniji, i nećete ga nikad sustići kroz njegove lupinge, nego će vam se zunzaravo smejati negde s plafona iznad respiratora.

Vučić kakvog danas znamo osoba je koja nastupa s pozicije ogrezlosti u moći, i to u dobroj meri uzurpiranoj, jer je u mnogo smislova ekspandirana daleko preko limita koje moći bilo kojeg pojedinca postavlja savremena liberalna demokratija. Megjutoa, ovo ne znači da je neki raniji Vučić, recimo onaj iz "opozicione" faze 2000-2012. (radikalske, pa naprednjačke) bio "mogućiji" sagovornik. Ne, komunikacija je i tada bila bazično nemoguća, samo na nešto drugačiji način. Pogledajte retrospektivu njegovih opozicionarskih nastupa po Utiscima nedelje i ostalom, i šta ćete videti? Ne samo "ideološki" skaredan govor, nego i nešto još više obeshrabrujuće: savršeno odsustvo skrupula prema izgovorenoj reči i njenoj vezi sa smislom, potpunu ravnodušnost prema istinitosti ili lažnosti bilo koje i bilo kakve tvrdnje ako mu ova može poslužiti, agresivna hiperprodukcija Ničega u dramatičnom tonu i permanentna poza mučenika, opresiranog, ućutkivanog, nekoga ko bi mogao da kaže toliko toga od izuzetne važnosti, samo kad bi mu dušmani dali, ama eto ne daju: stalno me prekidate, ja uporno imam najmanje vremena, moji sagovornici su privilegovani, meni je jasno da mi nećete dozvoliti da bilo šta kažem etc. Takvom sagovorniku, ako ste iole ozbiljan čovek, ne možete ništa, jer mu ne možete prići ni sa jedne strane, iskliznuće vam kao sapun iste sekunde. Zašto je tome tako, i zašto baš s nekim poput Vučića? Objašnjenje će možda zazvučati malo filozofski: ako ste biće bez središta, nemoguće vas je kao sagovornika "ubiti u pojam", jer ga naprosto nigde nema, tog pojma, pa ste utoliko "besmrtni". To me podseća na moju omiljenu epizodu o detektivu Sledž Hameru: mafija ga otme ne bi li, uz pomoć pokvarenog ludog naučnika, uticala na njegovu podsvest; plan joj neslavno propadne, jer šta: Sledž nema podsvest!

Postoji li uopšte način da se tome doskoči? Vi kako hoćete, za mene ima samo jedan: ne priznati za legitimnog sagovornika nekoga ko se ama baš ničim u životu nije kvalifikovao za to. Ne, dakle, samo svojim "političkim" usmerenjem (koje je s onu stranu legitimnog u najvećem delu njegove karijere), nego i načinom na koji uopšte tretira svoje i tuđe verbalne iskaze. Sećam se da je i mene ponekad zvalo da se nađem u istom studiju s njim, u ono "mračno doba" kad su takve debate bile svakodnevica. Nikada nisam pristao, iako inače nipošto nisam bežao od megdana ni s drastičnim neistomišljenicima. Njega je to frustriralo i navodilo na uvežbavanje jeftine ironije, a mene silno veselilo; pogledajte snimak dvodelnog završnog izdanja Kulturnog nokauta iz 2006. (lako dostupan na Jutjubu), i sve će vam se kasti samo.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---