Iz dnevnika Vučićevih uvreda:
Monopol na rad

Partokratska radna biografija predsednika Srbije nema nijednu dodirnu tačku sa biografijom "čoveka iz naroda", kako se on svakodnevno u javnosti predstavlja

Kombinacijom manipulativnih tehnika, od početka svoje vladavine, Aleksandar Vučić se svojski trudio da se svima pričini da on rađa neku bolju i novu "narodnu tvorevinu". "Srpski narod je lenj", govorio je, i to ne jednom, "stalno nešto kuka i čeka umesto da radi." Ponovio je to i pred finskim ambasadorom: "Izgubili smo radne navike, naši ljudi nisu navikli da budu preduzetnici. Moraćemo da radimo više, ako želimo da zarađujemo više."

RADNIK PRED MIKROFONOM I KAMERAMA: Aleksandar Vučić na gradilištu

Ne propuštajući nijednu priliku a da ne nametne kategoriju "rada", Vučić je prisvaja kao kakvo lično dobro, a onda je koristi barem u tri svrhe: da bi kao "najmarljiviji" privukao što veći broj birača, da bi prikrio neuspeh svoje vladavine i da bi se obračunao sa protivnicima. Predstavljajući se biračima kao užurbani radoholičar (u poslednjoj varijanti, i bolestan otvara fabrike), zatim utuvljujući narodu da treba da promeni svest jer napretka zemlje bez toga nema, a neradnicima nazivajući grupe koje se zovu opozicija, ali i sve druge koji su protiv njega. Širokom propagandom vlastitog pregornog "rada" nasuprot "neradu" drugih, vladar nas uverava kako sada živimo u istinskoj demokratiji – jer na vlasti su, konačno, vredni ljudi. Nešto ranije, kada je bio premijer, na novinarsko pitanje da li je zadovoljan radom svojih ministara, sve što je rekao bilo je: "Ne možete da kažete da su lenji."

"Ološ", "bitange prve klase", "neradnici" iz dnevnika uvreda Aleksandra Vučića rezervisani su samo za one druge. O dokazima opozicije da su se birački spiskovi uvećali jer se ljudi pred izbore dovode u Beograd kako bi glasali za SNS, rekao je da su gluposti i izmišljotine onih koji su "nesposobni, nedovoljno marljivi, neradnici i ne znaju ništa". Mesec dana ranije predsednik Srbije je osuo: "Ne znaju ništa. Prezirem njihov nerad. Da nećeš ti, Vuče Jeremiću, ili ti, Saša Jankoviću, da me šutiraš? Evo skupite se svi i dođite. Mene da bijete koji radim po ceo dan, vi neradnici jedni koji nikad ništa ne radite samo čekate da opljačkate ovu zemlju. Ja vas da se plašim? Pa vi niste normalni."

PARALELNI SVETOVI: Što je duže trajala radikalska i antievropska faza Vučićevog političkog razvoja, to je sada, čini se, jači njegov osvetnički nagon prema onima koji ga i dalje, uprkos njegovoj proevropskoj političkoj vlasti, ne prihvataju kao svog. A koliko je "rad" kao njegov ljudski i politički identitet istovetan sa onim što pod radom podrazumevaju ostali građani Srbije, vidi se i iz njegove zvanične i ulepšane (jer nema pominjanja novinarskog angažmana na Palama tokom rata) predsedničke biografije. Sa svoje 23 godine, godinu dana pre nego što će diplomirati na Pravnom fakultetu u Beogradu, ušao je u politiku, zapravo u Srpsku radikalnu stranku. I odmah, sa svoje 23 godine, postao poslanik u Narodnoj skupštini Republike Srbije, a za godinu dana, dakle sa 24 godine, generalni sekretar stranke. Na krilima partije, kao 26-godišnjak imenovan je za direktora sportsko-poslovnog centra "Pinki" u Zemunu, a sa 28 godina postao ministar informisanja. Od 28. godine nadalje biran je u tri mandata kao poslanik u Saveznoj skupštini SRJ. Sa 38 godina postaje zamenik predsednika tek osnovane Srpske napredne stranke i ubrzo kreće već poznati vrtoglavi politički uspon: ministar odbrane, prvi potpredsednik Vlade, predsednik stranke, predsednik Vlade, predsednik Srbije. Aleksandar Vučić danas ima 47 godina i njegova sura partokratska radna biografija nema nijednu dodirnu tačku sa biografijom "čoveka iz naroda", kako se svakodnevno u javnosti predstavlja.

Bez trunke potcenjivanja profesionalnog političkog angažmana, odgovornosti koju on nosi, pa i nivoa stresa koji uz njega ide, ipak, Aleksandar Vučić iz vlastitog iskustva ne može nikako da zna kako je "živeti u Srbiji", niti sme sebi da dozvoli pravo na osudu ili kvalifikaciju "naroda". Otkud onda njegov stav o lenjom srpskom narodu? Moguće da se poziva na teorije rada o nasleđu 50 godina socijalizma, odnosno umrtvljene radne inicijative zbog nedostatka stimulacije, tržišta, konkurencije, ali onda bi to morao valjano da protumači, kroz sistem, a ne narod. Predsednik Vučić zasigurno zna da je socijalizam davno prošao, te da je nakon toga država svoje građane davno odbacila i da ova njegova država nije ništa manje okrutna u tom pogledu. Podjednako bi morao da zna kako se "narod" ovde koprca pa i na najbrutalnije načine tek da bi preživeo ili iole ugodno živeo. Kao što već zna da mnogi i pored toga "ne prežive", nego galopirajućom progresijom odustaju ili odlaze, jer ih upravo njegov sistem odbacuje.

"Srbija je u zoni nepristojno malih zarada, nesigurnog rada i veoma raširenog siromaštva kojim je zahvaćena četvrtina građana", reči su Zorana Stojiljkovića, predsednika Ujedinjenih granskih sindikata "Nezavisnost", ali i rezultat ovdašnje vlasti. Slučaj Fabrike šinskih vozila "Goša" iz Smederevske Palanke našao se nedavno među pet drastičnih slučajeva kršenja radničkih prava u Evropi. Višegodišnju agoniju zaposlenih u "Goši", koji su bili u šestomesečnom štrajku jer im strani poslodavac nije isplatio više od 20 zarada, niti je uplaćivao poreze i doprinose, osudila je Evropska konfederacija sindikata na šta je zajedno sa sindikatima iz 39 evropskih zemalja, povodom Svetskog dana dostojanstvenog rada, 7. oktobra, simbolično ukazala građanima Evrope.

Svega dve nedelje ranije otpušteno je 230 radnika iz Srpske fabrike stakla u Paraćinu, i to tako što ih je na ulazu sačekao spisak sa imenima, iako prethodno nisu potpisali nikakva rešenja. Iz fabričkog sindikata tom prilikom su rekli da odlazak fabrike u stečaj, za većinu radnika koji ostanu bez posla, predstavlja pravu socijalnu katastrofu jer su prezaduženi: "Ljudi koji ostanu bez posla biće dovedeni do prosjačkog štapa jer neće imati od čega da otplaćuju kredite, pa mogu samo da čekaju sudske izvršitelje da im zaplene imovinu."

U isto vreme, možda čak i u istom danu, potvrđeno je da je svih šest članova Industrijskog sindikata u "Novom domu" u Vranju dobilo otkaze. "Popisani, otpisani i precrtani", kako su sami rekli, aludirajući na postupak direktora firme.

Leskovačka fabrika "Jura" već duže vreme važi za slučaj koji ne poznaje granice u kršenju ljudskih prava i prava radnika. Mobing, torture, zabrane, pretnje otkazom, otpuštanja radnica čak i kad obole od kancera, podsetimo, među njima je i jedna samohrana majka, seksualno uznemiravanje, vrhunac su među primerima "krvavog", ponižavajućeg i poništavajućeg statusa i života radnika u današnjoj Srbiji.

Vrhovni princip "narodnog rada" ko­­jim se pritom pokriva svaki oblik kritike i odgovornosti same vlasti, Vučić je postupno razvijao. Na kritike o mogućem odlasku u penziju sa navršenih 67 godina, još 2013. je reagovao: "Što oko penzija protestujemo? Zato što treba da radimo godinu-dve više, protestujemo zato što treba da radimo? A hoćemo lezi lebe da te jedem, pa da ranije idemo u penziju?" Povodom višednevnog štrajka radnika "Fijata" u julu ove godine, koji su tražili povećanje plata, Demokratska stranka je pozvala "režim da prekinu perfidnu kampanju u kojoj legitimne zahteve radnika označavaju kao krivca za čitavu situaciju u vezi sa tom fabrikom". U saopštenju ove stranke navodi se da je država suvlasnik fabrike u Kragujevcu i da ima obavezu da nađe održivo rešenje koje će stimulisati i radnike i kompaniju: "Radnici su samo kolateralna šteta nesposobnosti Vlade da ispuni svoja nagomilana obećanja, i današnje ogoljeno svaljivanje krivice na radnike za sve probleme jeste očajnički pokušaj traženja krivca."

U intervjuu 2014, na pitanje kada će običan građanin osetiti boljitak od preduzetih reformi, Vučić je odgovorio: "Ono što mi štitimo jeste konkurencija, takmičenje, a ne pojedinca nesposobnog da uradi bilo šta, kao što je bilo ranije. Ne može neko 12 godina da čeka posao. Uradi nešto, osnuj firmu, bavi se privatnim biznisom."

ŠTA ĆE BITI SA TIM BIZNISOM: Posle Vučićeve najave da će privredni rast ove godine iznositi 3 do 3,5 odsto, rezultati prva dva tromesečja su razočaravajući. U prvom tromesečju privredni rast je iznosio 1,2 odsto, a u drugom 1,3 odsto, pa bi do kraja godine rast morao biti od oko pet odsto kako bi se dostigla ona zacrtana linija. Šanse za to su minimalne, smatraju stručnjaci, komentarišući da je privredni rast samo u prvom tromesečju 2017. od 1,2 odsto, u poređenju sa istim periodom prethodne godine, najniži u poslednjih godinu dana i jedan od najnižih u Evropi u tom periodu. Mnogi su problemi koji ometaju rast privrede: loše upravljanje javnim preduzećima ispoljilo se u padu proizvodnje u elektroprivredi u prvom kvartalu oko 15 odsto. Tu su još i slaba zaštita svojine i ugovora, visoka opterećenost privatnog sektora komplikovanim procedurama, korupcija, slaba konkurencija, siva ekonomija, neizgrađena infrastruktura. No, tek u poređenju sa drugima jasno se sagledava skala razvoja, pa tako, prema podacima, Rumunija predvodi Evropu sa rastom BDP-a u prvom polugodištu od 5,7 odsto, Češka i Poljska imaju rast preko četiri odsto, a Mađarska i Slovačka preko tri odsto. Među zemljama bivše Jugoslavije, Hrvatska je u prvom kvartalu imala rast 3,4 odsto, Crna Gora 3,2 odsto, Slovenija čak 5 odsto (blizu je i Albanija sa 4 odsto), a najlošija je bila BiH sa 2,7 odsto rasta u prvom tromesečju, što je više nego duplo bolje od srpske privrede.

U međuvremenu, u Srbiji se kao potmula bolest masovno širi virus odlazaka kako "mozgova" tako i svih vrsta kvalifikovanih i nekvalifikovanih "neradnika". Tamo negde, trčeći za poslom i dostojanstvom rada, daće najbolje od sebe. A pečalba će ih, za razliku od domovine, za to i nagraditi.

Ivana Milanović Hrašovec