Intervju – Prof. dr Vesna Kopitović, Evropski centar za mir i razvoj >

Vantelesna oplodnja nije pomodarstvo

"Pitanje gornjeg limita godina za finansiranje veštačke oplodnje po različitim zemljama nije uniformno – postoje zemlje koje precizno definišu gornju granicu zakonom (uglavnom 39-42 godine), zemlje koje ga ograničavaju okvirima "prirodnog reproduktivnog doba", ali ga ne definišu precizno, kao i zemlje koje ne ograničavaju tretman samim godinama žene"

Prošlo je više od 35 godina od rođenje prve bebe iz postupka vantelesne oplodnje ili biomedicinski potpomognutog oplođenja (BMPO), i čovečanstvo je uvećano za više od 6 miliona dece nakon nekih od postupaka. Takozvana MAR deca (deca rođena nakon postupaka BMPO) u određenim evropskim zemljama danas predstavljaju i do 4,5 odsto sve živorođene dece te zemlje, ukazujući na ogroman značaj i uticaj ove delatnosti, što danas u Srbiji ne prelazi 1,5 odsto sve živorođene dece. No, legislativne mere koje bi bliže odredile i regulisale ovu oblast medicine su, kao i u drugim oblastima ljudskog delovanja, uglavnom kasnile za razvojem nauke i struke. Vlada Velike Britanije je 1984. godine donela Infertility (Medical Procedures) Act, prvi zvanični legislativni dokument koji bliže reguliše oblast in vitro fertilizacije (IVF) i MAR tehnika i ispitivanje na ljudskim embrionima.

Prema rečima dr Vesne Kopitović, profesorke Evropskog centra za mir i razvoj pri UN i članice Komisije za biomedicinski potpomognut oplodnju Ministarstva zdravlja RS, zaposlene i u Specijalnoj ginekološkoj bolnici "Perona", prvi Zakon o biomedicinski potpomognutoj oplodnji u Srbiji iz 2009. godine, bio je revolucionaran i dobrodošao budući da su svi timovi za BMPO u zemlji radili bez zakonske legislative, ali nisu bili usvojeni neophodni pravilnici koji se odnose na oblast donacije gameta ili reproduktivnih ćelija (jajnih ćelija i spermatozoida) kao i embriona, iako je Zakon to dozvoljavao. "Zbog toga je veliki broj bračnih parova svih ovih godina išao u zemlje koje imaju uređenu legislativu o donaciji gameta i embriona, naročito u Češku, Prag, koji ima izuzetno dobar i fleksibilan zakon o BMPO. Letimična procena je da država godišnje gubi i do 7 miliona evra odlaskom ovih parova u inostranstvo na procedure donacije BMPO", objašnjava doktorka Kopitović.

"VREME": Novi Zakon o biomedicinski potpomognutoj oplodnji usvojen je u aprilu 2017. godine. Da li se radi na izradi pravilnika?

VESNA KOPITOVIĆ: Zakon o BMPO koji je usvojen u Skupštini ove godine, umnogome je sličan Zakonu koji smo imali od 2009. godine sa nekoliko izmena ka boljem i pristupačnijem primenjivanju. Međutim, ovo je tek početak nove ere biomedicinski potpomognutog oplođenja u Srbiji, jer Evropske direktive o transplantaciji ćelija, tkiva i organa gde pripada i BMPO, a koje diktiraju stroge specifičnosti i ujednačenosti u celoj Evropi, a naročito uslove rada, kadra, nacionalnih registara, jedinstvene banke reproduktivnih ćelija i kapaciteta ustanova koje rade, nalažu nam da se i budući pravilnici moraju prilagoditi ovim direktivama, što je sasvim prihvatljivo ukoliko želimo da budemo deo evropske zajednice. Stoga naša ozbiljna obaveza je da u roku od 18 meseci uradimo pravilnike koji bliže određuju uslove BMPO i da se oni usvoje po regularnoj proceduri. Ministarstvo zdravlja je preduzelo korake i formiralo radno telo sa evropskim savetnicima iz ove oblasti, a u koju je uključena i struka, odnosno mi koji vodimo timove za BMPO u Srbiji, a i sastavni smo deo Komisije za BMPO u okviru Ministarstva zdravlja RS. Moje kolege i ja, koji radimo na izradi ovih pravilnika, što je do nas i pitanja nas kao struke, sigurno ćemo završiti u potrebnom periodu. Vrlo je važno da pravnici koji učestvuju u izradi pravilnika urade svoj deo, kao i da zvanično telo Uprava za biomedicinu uradi svoj posao, a svi u skladu sa evropskim direktivama i time ćemo imati neophodne pravilnike donete u roku. Verujem da ćemo u neophodnom roku to i uraditi.

Zalažete se za pomeranje starosne granice žena za vantelesnu oplodnju, i navodite primer Češke (do 49. godine) i drugih zemalja i da naše žene idu u inostranstvo po donaciju. Koje je vaše stručno mišljenje o tome?

Tako je, nacionalni program vantelesne oplodnje danas obuhvata tri pokušaja i smatram da je potrebno i vrlo je pohvalno što se većina lokalnih samouprava i APV iz svojih budžeta uključuju u finansiranje dodatnih pokušaja. Nažalost, država još nije usvojila i finansiranje ciklusa sa zamrznutim/odmrznutim embrionima što bi predstavljalo pomoć pacijentima i uštedi države. Pravo na rađanje je ustavno pravo sa načelom da svako ima pravo da slobodno odluči o rađanju dece, te da Republika Srbija podstiče roditelje da se odluče na rađanje dece i pomaže ih u tome. Stoga je svaka podsticajna pronatalitetna politika dobrodošla i opravdana. Ako pođemo od ovog načela, i mi smo kao lekari dužni da različitim medicinskim procedurama to i omogućimo poštujući ustavno pravo ne samo roditelja nego i ustavno pravo dece. Smatram da bi na povećanje stope trudnoća iz programa BMPO kao i stope živorođene dece imao veliki uticaj i broj finansiranih pokušaja BMPO od strane države, a koji bi za naše uslove bio idealan kada bi iznosio 6 besplatnih pokušaja i plus 6 pokušaja sa odmrznutim embrionima. Ovaj model ima dosta zemalja u Evropi i u samom okruženju (Slovenija, Hrvatska, Belgija, Italija, Češka).

Novi Zakon o BMPO nije ograničio starosnu granicu godina za primenu ovih procedura i dao je načela ravnopravnosti, zaštite ljudskog bića, opšte društvenog interesa, slobodnog odlučivanja, zaštite ljudskog dostojanstva, zaštitu privatnosti i načelo bezbednosti postupaka BMPO (članovi 4-12 Zakona o BMPO). Zalažem se za pomeranje starosne granice za rađanje više od 42 godine, ali sa aspekta odluke struke u predlogu za vrstu procedure BMPO (sopstvenim reproduktivnim ćelijama ili donor ćelijama).

Koji je gornji limit godina za BMPO?

Pitanje gornjeg limita godina po različitim zemljama nije uniformno, i postoje zemlje koje precizno definišu gornju granicu zakonom (uglavnom 39-42 godine), zemlje koje ograničavaju finansiranje BMPO (MAR) tretmana godinama u okvirima "prirodnog reproduktivnog doba", ali ga ne definišu precizno, kao i zemlje koje ne ograničavaju tretman samim godinama žene. Razlozi za ovakvu vrstu ograničenja leže pre svega u medicinski prirodnoj i očekivanoj limitiranoj šansi za uspeh u određenom reproduktivnom dobu, tako da nakon četrdesete godine pada na ispod 20 odsto šanse za živorođenje po embriotransferu, uz drastičan dalji pad uspešnosti u narednim godinama. Limit, dakle, nije vezan samo za mali uspeh potencijalnog tretmana i ekonomsku komponentu problema koja proizilazi iz toga (analizu trošak-dobit), već i u činjenici da bi određenu osobu trebalo da izlažemo svim rizicima jednog kompleksnog medicinskog tretmana uz vrlo male šanse za uspeh, što zadire i u domen osnova medicinske etike. Poznati su slučajevi da su ciklusima iz programa doniranih gameta širom sveta rađale žene i starije od 60 godina, a najveće starosno doba bilo je u Indiji sa 73 godine, što svakako nameće brojna pitanja. Stoga su određene zemlje regulisale i gornji granicu za BMPO tretman sa doniranim jajnim ćelijama na 50 godina za ženu.

Koje će institucije i privatne klinike obavljati posao Banke reproduktivnih ćelija, tkiva i embriona?

U našoj zemlji za sada postoji pet zdravstvenih ustanova iz Plana mreže zdravstvenih ustanova, a koje sprovode procedure BMPO (Beograd dve klinike, Novi Sad, Niš i Valjevo), kao i 10 zdravstvenih ustanova osnovanih u privatnoj svojini. Mogu da kažem, kao neko ko je radio u državnom zdravstvu 26 godina, a sada radi u privatnom sektoru i iza sebe ima iskustvo od preko 10.000 ciklusa i više od 3000 rođene dece procedurama BMPO, da postoji sve veća želja i poverenje pacijenata za odlazak u privatne zdravstvene ustanove radi ostvarivanja potomstva. Razlog za to je pitanje za svakog pojedinca, lekara i zdravstvenog radnika pojedinačno, a koji se bavi ovom oblasti, kao i pitanje i pravo samih pacijenata na sopstvenu odluku u odabiru ustanove gde žele da rade BMPO. Država je ovim činom jednakog finansiranja državnih i privatnih institucija ispoštovala pravo i načela jednakosti i dostupnosti zdravstvene zaštite i sopstveni odabir od strane pacijenata, a time omogućila i zadovoljstvo naših pacijenata. Sigurno je da se pacijenti vežu za tim i ustanovu koja ih vodi i dokazano je i ova stavka merilo većeg uspeha u ostvarivanju potomstva. U ogromnoj većini evropskih zemalja pravo na odabir ustanove gde žele da rade postupak BMPO finansiran od strane države, implementiran je i na ovaj način se pokazao kvalitetnim i uspešnim.

Međutim, pitanje banke reproduktivnih ćelija država je rešila novim Zakonom o BMPO i ukazuje (članom 15, stavom 7, Zakona o BMPO) da dozvolu za Banku izdaje Uprava za biomedicinu samo jednom centru na teritoriji RS ukoliko ispunjava uslove za obavljanje delatnosti Banke. Osnivanje Banke reproduktivnih ćelija i embriona je vrlo važno pitanje budućnosti jer za sada ne postoji ustanova koja bi mogla ispunjavati kadrovske, tehničke i prostorne uslove, a koje nalažu direktive EU prema ugledu na Banke u Evropi. Stoga je prvo potrebno da se obezbede kapaciteti i sredstva za izgradnju ovakve institucije, a u sklopu neke zdravstvene institucije koja sprovodi postupke BMPO, te prvenstveno obuči kadar koji je neophodan i vrlo zahtevan. Kada se Banka postavi, pravilnici će moći da zažive, a do tada će naši pacijenti i dalje odlaziti u inostranstvo zbog donacije reproduktivnih ćelija. Postavljanjem centralne Banke za reproduktivne ćelije koja će prevashodno ispunjavati potrebe pacijenata za postupke BMPO sa donacijom jajnih ćelija, semena ili embriona, uspostavlja se kontrola države nad svim procedurama donacije u našoj zemlji, što je dobro i potrebno za naš stručni rad i sigurnost naših pacijenata.

Kako je zakonski rešeno pitanje donacija reproduktivnih ćelija?

Međutim, moram napomenuti da naš zakon nema karakteristike vrlo fleksibilnog zakona kao što je recimo u Češkoj (Pragu) ili Grčkoj, a gde su naši pacijenti navikli da odlaze na donaciju reproduktivnih ćelija nepoznate donatorke u "svežem" tj. sinhronizovanom ciklusu između nepoznate donatorke (davaoca) i akceptorke (primaoca) u istom vremenskom terminu, i to u ustanovu koju sami odaberu. Zakon u Češkoj reguliše postupak donacije u svakoj ustanovi koja radi proces BMPO uz centralnu kontrolu Banke i ciklusi sa doniranim jajnim ćelijama su mogući u svakoj ustanovi za BMPO uz kontrolu države. Kod nas to neće biti slučaj jer će se donacija sa "svežim" jajnim ćelijama obavljati samo u jednoj ustanovi koja će imati Banku reproduktivnih ćelija.

Ono što će moći da se radi u svakoj licenciranoj ustanovi za BMPO jeste povlačenje uvezenih jajnih ćelija i semena iz Banke koja jedina ima dozvolu za uvoz, izvoz i skadištenje doniranog reproduktivnog materijala u strogo kontrolisanim uslovima putem državnog registra. Time će ustanove za BMPO moći da rade samo sa zamrznutim/odmrznutim reproduktivnim materijalom, te kada je reč o jajnim ćelijama, znamo da uspeh još uvek nije toliko dobar kao u slučaju svežih jajnih ćelija, dok je u slučaju semena mnogo bolji rezultat. Kada je reč o svežim jajnim ćelijama donatorki koje su neprofitabilno i isključivo iz načela humanosti prihvatile da daruju jajne ćelije, one će to moći da urade samo u jednom centru za BMPO koji poseduje Banku. Zakon je zabranio darivanje reproduktivnih ćelija odnosno embriona radi sticanja imovinske ili bilo koje druge koristi (član 32, stav 1), pri čemu je dozvolio naknadu zarade za vreme privremene sprečenosti za rad i naknadu troškova prevoza (član 32, stav 5). Poznato je da Slovenija ima sličan zakon po ovom pitanju donacije i da darovanje jajnih ćelija, nažalost, nije nikada zaživelo.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

Ko je otac? – pita se RTS

Udruženje "Šansa za roditeljstvo" reagovalo je na neumesne komentare voditeljke Mire Adanje Polak u emisiji emitovanoj 2. oktobra 2017. na RTS-u, a povodom VTO. Navedeni su primeri Atife Nokić (60) iz Novog Pazara i Slavice Stojiljković (59) koje su letos postale majke. U razgovoru sa prof. dr Nebojšom Radunovićem, voditeljka je postavljala pitanja poput "Da li je to sad u trendu, da li su one sad zvezde, ko je otac i kako znaju čiju su spermu dobile" i slično. Profesor Radunović je rekao da roditelje nije pitao za detalje (donacija kod nas nije dozvoljena, prim. aut.), ali da je njihovo pravo da to sačuvaju za sebe. Prenosimo deo saopštenja Udruženja "Šanse za roditeljstvo": "Nemojte žene i muškarce koji se očajno bore da dođu do potomstva svrstavati na nivo starleta i to javno, na nacionalnoj televiziji. To je sramno. Da li znate koliko ima samo mladih parova koji ne mogu da ostvare trudnoću bez vantelesne oplodnje? Uzroci su različiti, ali je njima neophodan ovakav proces, to nikako nije pomodarstvo. Nije vantelesna oplodnja proces samo za starije gospođe koje vi predstavljate u emisiji. I ko je taj ko će da odredi kada je ženi vreme da rađa? Vreme joj je kad ona želi. Ustavno je pravo svake žene da bude majka. U Srbiji se prema zvaničnoj statistici oko 400.000 parova bori sa sterilitetom. To uvek imajte na umu."

Uvoz doniranih reproduktivnih ćelija

Pitanje uvoza jajnih ćelija iz evropske ili neke svetske banke reproduktivnih ćelija u našu zemlju i njenu centralnu banku, takođe je pitanje finansiranja za koje će država morati da dâ odgovor. Koliko god insistirali na altruizmu potencijalnih donatorki, a ne materijalnoj dobiti kao motivu za donaciju jajnih ćelija, iz iskustva drugih evropskih zemalja vidimo da je proces donacije zaživeo u adekvatnom obimu samo u zemljama gde su donatorke bile adekvatno finansijski kompenzovane, uzevši u obzir kompleksnost procesa donacije, vremensko trajanje, diskomfor, neophodnu hormonsku terapiju, odsustva sa posla, podvrgavanje anesteziji i druge medicinske specifičnosti i rizike koji se ne mogu porediti sa donacijom semena ili krvi. Država je ovim Zakonom ukazala na potrebu za strogom kontrolom svih procedura BMPO i posebno poljem donacije reproduktivnih ćelija, što je, po mom mišljenju, potpuno poželjno i neophodno za zemlju Srbiju. Sa druge strane, pitanje donacije i dalje ostaje kao otvoreno stručno, moralno i etičko pitanje i vreme će pokazati da li će zakonom biti moguće lečiti sve bračne parove bez obzira na reproduktivnu starost i stanje ovarijalne rezerve, te sve veću potrebu pacijentkinja za doniranim jajnim ćelijama. Da li će donacija zaživeti kao metod rešavanja neplodnosti na teritoriji naše zemlje ili će se pacijenti i dalje lečiti u inostranstvu, pokazaće podzakonska akta i vreme koje je pred nama.

 

 

 

 

 

 

 

Novosti

 

Naslovi.net

 

Male Novine