fotografije: marija janković
ULICA – JEDINO MESTO ISKAZIVANJA NEZADOVOLJSTVA: Protest vojnog i policijskog sindikata

Smisao protesta u »naprednoj« Srbiji >

Budite se, pobogu!

Neki novi aktivisti, pokreti, stranke (Ne da(vi)mo Beograd, studenti, Pokret slobodnih građana Saše Jankovića, ostatak opozicije i nezavisni novinari) uprkos svim opstrukcijama režimsko-medijske kamarile SNS-a, postigli su makar jedno – učinili su vidljivim neka od najvećih nepočinstava ove vlasti u proteklih pet godina. A to u ovakvoj raspodeli snaga i moći, uopšte nije malo, ali je još uvek – nedovoljno

Ima jedna rečenica, tupa kao smrt, koju izgovaraju jednakom ravnodušnošću rođeni devedesetih, načelno nezadovoljni svojim statusom, životom i mogućnostima u Srbiji i – oni stariji što već trideset godina psuju televizor s preporučene udaljenosti iz fotelje. "Ništa se neće promeniti."

Ovi mladi ljudi, bez ideje o bilo kakvom aktivizmu, koji ne žele iskustvo demonstracija, pronalaze u toj ništa-se-neće-promeniti mantri "zrelost i pamet" koju njihovi vršnjaci-bundžije valjda nemaju. Detaljnije se o tome može pročitati u tekstu-anketi Ane Jakšić "Pričali smo sa onima koji ne idu na proteste" (9. april, "Vice", povodom studentskog protesta protiv diktature proletos, prim.n.) Oni stariji, koji su se u svojoj mladosti devedesetih na isti način pravili pametni "na suvo", imaju "neoborive" argumente: "Pa, evo, šta je doneo 5. oktobar? Šta se promenilo?"

HRONIČNA MUČNINA: Malj-rečenica na prvi pogled jeste neoboriva. Zahtevi opozicije s protesta na Trgu Republike u Beogradu od pre neki dan (6. oktobra) za održavanje fer i slobodnih izbora vrište da se posle 5. oktobra 2000. dogodilo jedno veliko ništa. Sa istog onog beogradskog Trga Republike, koji je od 9. marta 1991. preturio onolike demonstrante, suzavce, vodene topove i pendreke, u jesen 2017, ej, opozicija od vlasti zahteva uvid u jasan i uređen birački spisak, slobodu medija i obezbeđivanje jednakog tretmana vlasti i opozicije u medijima, da izbore u Beogradu prate i domaći i strani posmatrači… Kao da su građani u celini, i demonstranti i oni koji to nisu bili, bačeni 26 godina unazad sa opterećujućim znanjem o tome šta sledi. Novinari "Danasa", recimo, nikako da dobiju odgovor MUP-a na pitanja koliko je novih građana koji su prijavili prebivalište u Beogradu, zato što su se pojavila nagađanja da je sve više ljudi iz Srbije koji prijavljuju prebivalište u Beogradu kako bi glasali na gradskim izborima.

Za to vreme, samo pljušte cinični komentari na račun protesta koji je organizovao Pokret slobodnih građana Saše Jankovića (a pridružili mu se SDS Borisa Tadića, Narodna stranka Vuka Jeremića, DS, Pokret "Dosta je bilo", Inicijativa "Ne da(vi)mo Beograd", Levica Srbije i Građanski pokret "Beli – Samo jako") kako napabirčena opozicija ne može da okupi nikog drugog sem "prijatelje i rodbinu". Nisu ti komentari stigli iz "Informera" ili s Pinka, pričaju o tome građani koji su oduvek pripadali samom nukleusu građanske opozicije u Srbiji. Da li je posredi hronična mučnina građana prema "već viđenim na delu" političarima (sem Saše Jankovića i Belog Preletačevića) ili se u Beogradu (još uvek) dobro živi, pa nema ko na ulicu, kako tvrde u ostatku Srbije? Možda građani ne žele da opet budu namagarčeni. Ko može dati garanciju da posle sledeće revolucije, recimo 2027. neki novi Nenad Čanak neće otići na TV Pink i pevati "My way"? Pritom, da se razumemo, to su oni isti građani koji bez ostatka potpisuju sve što se moglo čuti na svim protestima proteklih godina Vučićeve vlasti, bilo da ih je organizovala opozicija, studenti, Policijski i Vojni sindikat, Inicijativa "Ne da(vi)mo Beograd": oni su zgranuti "Beogradom na vodi", traže odgovor ko je rušio po Savamali, ostalo im je samo da psuju kićenje Beograda u septembru, raskopane ulice i trotoare i gradski saobraćaj, koji tako očajan nije bio ni devedesetih, smeju se od muke kad prođu pored fontane na Slaviji, ogorčeni su zbog ubijenih žena ispred centara za socijalni rad i poraženi činjenicom da im decu truju hranom po školama... U pravu je Siniša Kovačević kad kaže: "Postoje godine kad narod zaspi, obnevidi, ogluvi, pristane na ludilo, pobenavi. Stradaju oni koji viču, probudite se, progledajte. Budite se, pobogu!"

Koja je svrha protesta u Vučićevoj Srbiji? Ima li je uopšte, ako je u glavnom gradu proletos u jeku studentsko-građanskih protesta bilo moguće okupiti tek u par navrata desetak hiljada ljudi, a u drugim prilikama, kada proteste organizuje opozicija, u proseku 500 do par hiljada duša? Po broju okupljenih građana na protestima poslednjih godina apsolutni je šampion Inicijativa "Ne da(vi)mo Beograd". Na njihovim protestima bivalo je između nekoliko hiljada i

deset hiljada ljudi, a u nekoliko navrata su uspeli da okupe i 20.000 građana, što je u vreme sveopšteg razočaranja u ideju da izlaskom na ulicu nešto može da se promeni – potpuno fantastično. Toliko ljudi na ulicama Beograda odavno nije bilo.

Kratak je odgovor na pitanje imaju li protesti svrhu. Uvek, sve dok ima ljudi. Neki novi aktivisti, pokreti, stranke (Ne da(vi)mo Beograd, studenti, Pokret slobodnih građana Saše Jankovića i ostatak opozicije, nezavisni novinari) uprkos svim opstrukcijama režimsko-medijske kamarile SNS-a, postigli su makar jedno – učinili su vidljivim neka od najvećih nepočinstava ove vlasti u proteklih pet godina. A to u ovakvoj raspodeli snaga i moći, uopšte nije malo, ali je još uvek – nedovoljno.

SAVAMALA STIGLA DO EVROPSKOG PARLAMENTA: Prvi protest zbog fantomskog i bespravnog rušenja objekata u Hercegovačkoj ulici održan je 11. maja 2016, dve nedelje posle samog događaja u izbornoj noći 24. na 25. april 2016. Na protestu u organizaciji Inicijative "Ne da(vi)mo Beograd", na kom se okupilo više hiljada ljudi zatražene su ostavke gradonačelnika Beograda Siniše Malog, predsednika Skupštine grada Nikole Nikodijevića, tadašnjeg v.d. direktora policije Vladimira Rebića, načelnika Komunalne policije u Beogradu Nikole Ristića i ministra unutrašnjih poslova Nebojše Stefanovića. Drugi protest ponovo u organizaciji Inicijative "Ne da(vi)mo Beograd" održan je dve nedelje kasnije, 25. maja. Tog jutra je na VMA preminuo čuvar objekata u Savamali Slobodan Tanasković, koji je bio svedok rušenja. Na početku protesta minutom ćutanja odata je počast Tanaskoviću. Opet je došlo više hiljada građana, a protest su podržale nevladine organizacije, pokreti i slične inicijative iz Niša, Kraljeva, Novog Sada, Valjeva… Bilo je i predstavnika opozicije među kojima i Boris Tadić, Sanda Rašković Ivić, Zoran Živković, Saša Radulović… Ovi protesti su podrazumevali i protestne šetnje po završetku skupa, uz obavezno zadržavanje (kao devedesetih) pored zgrade RTS-a i slanje poruka novinarima RTS-a da ne smeju da ćute.

Tako je počelo.

Koliko su režimu smetale i još im smetaju sve akcije i protesti Inicijative "Ne da(vi)mo Beograd" vidi se po količini uvreda, pretnji, napada na njihove aktiviste. A pravilo u borbi protiv autoritarnih režima je da treba raditi samo ono što ih najviše sekira. Protesti po definiciji nerviraju svaku vlast. Zato što kvare sliku. Napokon, poruka je, u sinergiji sa istraživačkim tekstovima nezavisnih novinara, stigla do Evropskog parlamenta. U usvojenoj rezoluciji juna 2017, pored pohvala upućenih srpskom rukovodstvu u sprovođenju reformi na putu ka EU i važnim koracima u normalizaciji odnosa sa Kosovom, zvanični Beograd dobio je i poneku kritiku na račun pravosuđa koje nije nezavisno, na račun medijskih i građanskih nesloboda, ali i zato što ne rešava probleme korupcije i kriminala, s posebnim osvrtom na slučaj "Savamala". Vlast u Beogradu je pozvana da "reši slučajeve preteranog korišćenja policijske snage prema građanima, a sa zabrinutošću su uzeti na znanje sporni događaji u beogradskoj četvrti Savamala, kad je posebno reč o rušenju privatne svojine, i traži se da to brzo bude rasvetljeno uz puno učešće sudskih vlasti u istrazi s ciljem da se počinioci privedu pravdi". S EP ili bez njega, za vakta ove ili neke sledeće vlasti neko će morati da odgovara za Savamalu pred zakonom, zapravo više njih. Inače ćemo opet pričati kako se nije dogodio 6. oktobar, ili koji god, dan posle.

NE DA(VI)MO BEOGRAD: Bilo bi, međutim, nepravedno na ovom mestu, kad govorimo o protestima u proteklih pet godina, ne reći reč, dve više o Inicijativi "Ne da(vi)mo Beograd" – NDBG. Nema sumnje da su aktivisti ove inicijative bez stranačke infrastrukture, uglavnom oslanjajući se na građane koji su bili spremni da učestvuju u organizaciji svih dosadašnjih protesta (društvene mreže, lepljenje plakata itd.) uspevali da za vrlo kratko vreme organizuju proteste na kojima je prisustvovalo do deset hiljada, a nekoliko puta i dvadesetak hiljada građana. To je, kako već rekosmo, impozantan broj za sveopštu apatiju koja je s pojavom žute patkice na ulicama postala kudikamo ranjivija i slabija nego što je bila prvih godina naprednjačke vlasti. Da je NDBG organizacija sa značajnom integrativnom snagom pokazalo se kada su im se u šetnjama pridruživale nevladine organizacije i inicijative iz Beograda i Srbije, ali i Policijski i Vojni sindikat Srbije, Podrži RTV iz Novog Sada, Sindikalna organizacija Zastava oružje, Lokalni front iz Kraljeva, Samo jako iz Mladenovca, Nezavisni sindikat prosvetnih radnika Vojvodine... To je zapravo jedina od novih društveno-političkih snaga koja je u proteklom periodu uspevala da okupi značajniji broj građana. Verovatno i zato što se klone proglašavanja lidera, ali čini se da je najznačajnije to što su fokusirani na sasvim konkretne socijalne probleme građana, kao što je prinudno iseljavanje siromašnih porodica koje sprovode sad već čuveni u narodu – javni izvršitelji. Prema svom aktivizmu, kao učesnici izbora u Beogradu, što je najavljeno, biće smešteni u levi blok političkog spektra.

STUDENTI I NOVINARI PROTIV DIKTATURE: Dan posle predsedničkih izbora u Srbiji, 2. aprila, počeo je studentski protest u Beogradu. Neočekivan, ko grom iz vedra neba. Organizovani preko Fejsbuka, mada vlast u to nikad nije poverovala, studenti su se okupili zbog osnovane sumnje u regularnost izbora. Protesti su trajali nešto više od mesec dana, i uprkos tome što su ih prorežimski mediji prvo ignorisali u potpunom nerazumevanju i neprihvatanju onoga što se događalo tih dana na ulicama Beograda, a potom besomučno vređali i diskreditovali dobro poznatim vokabularom o "šačici huligana i alkoholičara", oni su pokazali moć koje davno nije bilo na beogradskim ulicama, još od "Otpora". Mada su u početku delovali prilično neorganizovano (prvih dana nisu imali ni utvrđene trase za šetnju po gradu, a posle su na Fejsbuku odlučivali kojim ulicama će šetati), vrlo brzo su istakli svoje zahteve zbog kojih protestuju. Tražili su smenu čelnih ljudi RTS-a zbog neravnopravnog odnosa prema predsedničkim kandidatima u kampanji i režimskog izveštavanja, smenu članova saveta REM-a i članova RIK-a, razrešenje predsednice Skupštine Maje Gojković, reviziju biračkog spiska, poništavanje spornih doktorata ministra policije Nebojše Stefanovića i gradonačelnika Siniše Malog, te pojednostavljenje procedure glasanja u dijaspori. Ipak, najveći ispit koji su položili jeste to što su sve svoje šetnje okončali bez incidenata, imuni na provokacije i upade raznih političkih struktura.

Protesti su se okončali, što se kaže, sami od sebe, što je donekle bilo očekivano. Ovakvi režimi teško da se mogu poljuljati jednim talasom demonstracija, a vlast se trudila iz petinih žila da ne reaguje na proteste. Vučić je izjavljivao kako može zauvek da protestuje ko hoće, samo da neredi neće biti tolerisani. Ali su zahtevi studenata i njihove šetnje pribeleženi po inostranoj štampi, što nije loše za fusnotu u nekom novom evropskom izveštaju punom hvale na račun reformi i stabilnosti u Srbiji.

I novinari su se okupili. Posle protesta "Novinari ne kleče" po celoj Srbiji kada su tražili smenu ministra odbrane Bratislava Gašića, ali želeći da ukažu i na sraman položaj u kojem se profesija nalazi, još jedan povod za okupljanje medijskih radnika i radnica ispred Vlade Srbije bio je nedavno – gašenje nedeljnika "Vranjske". Iz protesta je nastala Grupa za slobodu medija u kojoj su se okupili novinari, predstavnici medija, organizacije civilnog društva i građani i potpisali su zajednički "Proglas o slobodi medija" na skupu održanom na Dorćol placu, 5. oktobra. Proglasom se traži "prestanak političkog, fizičkog i finansijskog ugnjetavanja medija", da se novinarima omogući da rade bez ugrožavanja slobode i egzistencije, da se poštuju Ustav, zakoni i ljudska prava i na medijskoj i na javnoj sceni, bez podela na podobne i nepodobne. U proglasu dalje piše: "U interesu je Srbije da opstanu mediji koji se – uprkos svim pritiscima – i dalje trude da postavljaju pitanja, da istinito obaveštavaju, da istražuju, da se bave sudbinski važnim temama, da sagledavaju našu realnost bez ulepšavanja i propagande." Ali "slobodnim tumačenjem i nepoštovanjem medijskih i drugih zakona, primenom selektivne pravde koja pogađa samo one koji se ogreše o vlast, sve različitijim formama političkog i državnog nasilja nad medijima" osnovna uloga novinarstva dovedena je u pitanje. I na kraju: "Srbija u kojoj vlada medijski mrak nije slobodna i demokratska država, nije država koja poštuje evropske i međunarodne konvencije, nije država po meri čoveka. Izbor više ne postoji. Danas je sramota zaćutati, pognuti glavu i čekati da sve ovo nekako prođe. I zato danas govorimo: Za slobodu medija!" – piše na kraju Proglasa.

LUSTRIRANJE 5. OKTOBRA: Kad je ono Nenad Čanak pred kraj 2000. samo nekoliko meseci posle 5. oktobra, na TV Pink otpevao "My way", novinarka Radmila Stanković, tada urednica kulturne rubrike nedeljnika "NIN" ubrzo ga je posle toga upitala zašto je otišao da peva na Pinku i "zar ga nije bilo sramota, pošto nas je pre toga, uključiv i njega, sve bilo sramota". Čanak joj je, kao ne razumejući šta ga pita, odgovorio: "Zašto sramota? Pa to je sada naše."

S naknadnom pameću i posle petogodišnje Vučićeve vlasti uz pomoć SPS-a Ivice Dačića čini se da se dogodilo obrnuto. Da su Čanak i ceo DOS postali Pinkovi pošto se, kao što znamo, 6. oktobar nikad nije dogodio, nije demontiran ni medijski ni državni aparat bračnog para Milošević. Naslednici crveno-crne koalicije devedesetih povratili su vlast, samo što su promenili ideologiju da bi bili međunarodno prihvatljivi. Državno-medijski aparat devedesetih je samo malo nadograđen, ali uistinu nepromenjen.

Zato nije neobično što je proletos Pokret socijalista Aleksandra Vulina izdao saopštenje koje je podržao i deo SNS-a da bi trebalo procesuirati sve koji su 5. oktobra 2000. upali u zgradu tadašnje Savezne skupštine, baš onako kako su SAD, EU, OEBS i NATO tražili da se kazne odgovorni za nasilje u Sobranju: "Ovo je prilika da i mi postupimo po zakasnelim, ali ispravnim preporukama NATO, OEBS, EU i SAD i da pronađemo i kaznimo sve koji su upali u Skupštinu 5. oktobra, sve koji su je opljačkali i zapalili, tukli političke neistomišljenike, otimali oružje iz stanica policije, prebijali policajce koji su radili svoj posao, zapalili RTS, linčovali novinare." Čak se oglasio i Aleksandar Vučić: "Pozvao me Aleksandar (Vulin) i to mi je rekao, odmah sam video oduševljenje u delu ljudi iz SNS-a, kod dela ljudi nisam video oduševljenje. Ja mislim da je nama važno da gledamo u budućnost. Vulin ima drugačije mišljenje", reče predsednik Vučić.

Čak i ako su ovakva saopštenja i komentari samo jedno u nizu režimsko-medijskih iživljavanja, pretnje zbog pretnji samih, istina je da je lustracija onih koji su učesnici i organizatori petooktobarskog pokušaja revolucije – skoro pa završena. Mnoge od njih je ova vlast hapsila pa puštala, neke upodobila za svoje potrebe, neke ućutkala dodatnim ucenama i pretnjama, ali najviše ih je toliko kriminalizovala provlačeći ih kroz svoje tabloidno blato da i danas oni koji organizuju proteste protiv Vučićevog režima više rizikuju sa njima nego bez njih.

Zbog svega toga protesti ovde uvek imaju smisla. Pobogu, protestuje ceo svet.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

 

 

 

Novosti

 

Naslovi.net

 

Male Novine