---

Tobože pobedničko otkrivanje tople vode u vidu bivšeg gradonačelnika Beograda je opasna varka lenjosti uma

Ima onaj prastari vic kad Suljo dođe na test kod psihologa, ovaj mu prikazuje razne Roršahove mrlje i pita ga šta u njima razaznaje, a Suljo u svakoj od njih detektuje jedno te isto: Onu žensku stvar. "Ti, bolan Suljo, u svemu vidiš pičku", kaže mu psiholog, vrteći glavom, a Suljo mu odgovara: "Pa, kad je ti stalno prikazuješ!"

Sam bog zna zašto sam se ove ofucane fore iz vremena socijalističke urbanizacije i modernizacije setio baš ovih dana, prateći napore – ako su to napori; meni to pre izgleda kao izbegavanje bilo kakvog truda – demokratske opozicije da iz šešira izvuče neko zvučno, biračima privlačno, a za sve stranke potencijalno prihvatljivo ime koje bi eventualno figuriralo kao zajednički kandidat za gradonačelnika na predstojećim beogradskim izborima. Mada se za gradonačelnika uopšte neće glasati, ne barem neposredno, nego se glasa za liste, a pobednička onda bira mayora. I, šta su smislile naše, što bi rekao Basara, majke opozicione invencije? Isto što i Suljo: Dragana Đilasa. Molim, bez vulgarnih asocijacija, hteo sam samo da kažem da im je rešenje turobno prvoloptaško, suvoparno u svojoj štreberskoj doslovnosti, lišeno najelementarnije političke kreativnosti, i to je još nešto najblaže što se o tome može reći. Pritom, teško i da bitnije povećava "pobednički potencijal" opozicije, jer je Đilas, ako ništa drugo, već bio gradonačelnik Beograda. Kandidovati nekoga da se ponovo, posle nekoliko godina pauze, uhvati istog (vrlo istaknutog javnog) posla, i utemeljeno verovati da će to većina birača da kupi, moguće je samo ako je taj neko bio toliko spektakularno i senzacionalno uspešan i omiljen da su građani masovno plakali i padali u nesves’ kad je odlazio s funkcije. Koliko se sećam, kod nas je to doživeo samo Tito, kad je ono 4. maja 1980. bio višom silom primoran da prevremeno okonča svoj doživotni predsednički mandat.

Dakle, serviranje Đilasa javnosti kao tobožnjeg pobedničkog rešenja u startu liči na podgrevanje, a političari ipak nisu sarma da sa svakim novim podgrevanjem bivaju sve bolji. Čak i ako visoko cenite njegov rad i doprinos u jednom bivšem kontekstu (što s dole potpisanim, doduše, nije slučaj, ali nije ni ključno za ovu priču), morate imati dovoljno sabranosti da procenite može li se njegova javna persona rekontekstualizovati na način koji bi, štono se kaže iza Batrovaca, polučio uspeh.

Pa dobro, može li? Pre direktnog (negativnog) odgovora, malo razjašnjenje, nije nevažno. Niko razuman neće sporiti da je Dragan Đilas bolji gradonačelnik od tzv. Siniše Malog, mada je, doduše, to poređenje suštinski bespredmetno jer Mali i nije "pravi" gradonačelnik Beograda; nije to čak ni Vesić; to je, razume se, Aleksandar Vučić, čovek koji lično obavlja sve državne i većinu paradržavnh funkcija u Srbiji. Kako god, jasno je da je Đilas bio "bolji", jasno je i da je Beograd, blago rečeno, bolje funkcionisao tada nego sada – ali, da li nam je to dovoljno, to jest jesu li nam Mali, Vesić i Vučić uistinu referenca za poređenje? Ako jesu, onda opozicija može da kandiduje i bilo kojeg nasumično izabranog beogradskog taksistu, sigurno bi bio bolji. Samo što to po svoj prilici ne bi bilo ubedljivo ili prepoznatljivo za većinu birača.

Druga stvar glede rekontekstualizacije, nimalo nebitna. Zašto se demokratska opozicija na nedavnim predsedničkim izborima nije ujedinila oko iskusnog i u teškim derbijima dokazanog Borisa Tadića, nego glasasmo (mahom) za Sašu Jankovića? Možda mislite da se šalim, ali pitam sasvim ozbiljno. Da li je Boris Tadić već bio predsednik države? Bio je, i to dvaput. Da li je on u svakom relevantnom smislu taj posao radio bolje od Tomislava Nikolića i Aleksandra Vučića? Za iole razumnog čoveka tu nema dileme. Ako ništa drugo (a štošta drugo!), njega nismo morali da se stidimo. Pa, zašto je onda ostao u zapećku, zašto smo ga "izneverili"? Ozbiljno govoreći, zato što je – na stranu sad istorijska ocena lika i dela B. T. – u tom svojstvu naprosto potrošen, i što se ne može na o-ruk vratiti tamo gde je već bio, kao što se, je li, u istu vodu ne može dva puta ugaziti.

Tako je i s Đilasom. Jeste, fakat, on je neko vreme imao znatnu političku snagu i značaj, uspevao je da dobije i neposredne izbore za gradonačelnika, ali to se sve dešavalo unutar šireg političkog konteksta vladavine Demokratske stranke, a ne u nekom bezvazdušnom prostoru. Beograd nije udaljeno pacifičko ostrvo, on politički postoji u kontekstu Srbije. Taj kontekst je bitno izmenjen (na gore, avaj), i bizarno je da baš oni koji inače u stvarima "visoke politike" toliko insistiraju na potrošenosti izvesnih političkih modela (pa i ličnosti, stranaka etc.) najednom na to zaborave u trenutku kad se lupe po čelu dosetivši se Dragana Đilasa, i pomislivši da su upravo otkrili toplu vodu. Ili razaznali pravi sadržaj one Suljine muke.

Zato je "rešenje Đilas" najbolje shvatiti samo kao prirodnu (ranu) fazu u kreativnom procesu: odviše laku, a zapravo varljivu prečicu koje se čovek (recimo, pišući priču ili kolumnu, smišljajući filmski dijalog, tražeći najboljeg kandidata za gradonačelnika etc.) ozareno seti u nekom trenutku, ali onda nastavi da razmišlja i ubrzo shvati da je to bila opasna varka lenjosti uma, kojoj se ne sme podleći, jer je cena pad u banalnost i poraz.

Lako je bilo Sulji: šta god da je video, to je ipak samo njegova lična stvar. Ajd’ dobro, možda i Fatina.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---