Knjige >

Kupusara bez mesa

Naslov i struktura Avramovićeve knjige obećavaju ozbiljnu studiju, ali dobijamo samo jako lošu publicistiku, ostrašćenu, aljkavu, neznalačku i nepismenu

Kada razmišljamo o doprinosu srpskih književnika kulturi jedno je nesumnjivo: srpska kultura je obogaćena njihovim književno-umetničkim delima.

Gore navedena umna rečenica nahodi se na 214. strani (od 261 strane, bez priloga) studije (hm) sociologa dr Zorana Avramovića Književnici i politika u srpskoj kulturi 1804-2014 (Pravoslavna reč, Novi Sad 2016). Ako pogledamo šta ta rečenica znači, ergo, šta ona kazuje, dolazimo do zaključka da je autor proveo izvesno vreme razmišljajući na temu "jesu li srpski književnici svojim ‘književno-umetničkim delima’ doprineli srpskoj kulturi", pa s olakšanjem zaključio da "nesumnjivo" jesu. Delimo njegovo olakšanje, ali ipak, šta ovo zapravo (i uopšte) znači?! Da li je postojala ikakva, makar sasvim "teoretska" mogućnost, da srpski književnici, onako svi đuture koliko ih je ikada bilo, NE doprinesu srpskoj kulturi? I kako i u čemu bi se uopšte ogledao takav kolektivni ne-doprinos? Postoji li ikakav negativan primer te vrste bilo gde u svetu, da se ogledamo u njemu? Jesu li, na primer, estonski književnici, "svojim književno umetničkim delima" doprineli estonskoj kulturi, ili možda nisu? I da li to ako počem nisu znači da su samo nedoprineli estonskoj kulturi, ili možda da su, kobno podbacivši na domaćem terenu, doprineli nekoj drugoj kulturi, recimo jermenskoj ili sijeraleoneškoj? A italijanski italijanskoj, doprineše li? Ruski ruskoj? Burmanski burmanskoj? Lužičkosrpski lužičkosrpskoj?

Da, ta je rečenica banalnost i truizam takvih dimenzija da bi iole pismen i intelektualno čestit autor, kad bi mu se omakla, promenio lični opis ili naprosto ne bi izlazio iz kuće nekoliko godina, u strahu da će ga neko prepoznati. Mada, opet, neko takav ne bi ni napisao takvu rečenicu, ni u intimnom dnevniku u stanju mrtvog pijanstva, kamoli u nečemu što pretenduje da bude naučna studija, skupa i luksuzno opremljena monografija (koliko uludo ulupanih para! – nadam se da nisu javne, mada...) posvećena vrlo ozbiljnoj, sveobuhvatnoj, zahtevnoj koliko i izazovnoj temi. I ne, da se odmah razumemo, ova rečenica nije "istrgnuta iz konteksta" jer naprosto nema konteksta koji bi je, ovakvu, učinio nečim drugim osim onoga što već jeste. Fokusirao sam se na nju upravo zarad njene nehotične sublimativne moći: ta rečenica, to je ova knjiga; ostalo su viškovi.

E sad: da je stvarno napisao samo ovu rečenicu, Avramović bi se pokazao kao autor, doduše, besmislene i suvišne knjige, ali barem kratke, gotovo da bi stala u "tvit". Avaj, Avramović je napisao još hiljade drugih rečenica, a gotovo sve se mogu podeliti u dve kategorije: banalnosti i truizmi (voda je mokra, Zemlja i lopta su okrugle, književnici svojim delima doprinose, a ne odprinose, jeziku i kulturi), ili pak toksične besmislice, ideološke poternice ili prosto neznalačka lupetaranja multidisciplinarnog karaktera.

Dobro, u čemu je problem s Književnicima i politikom? Naslov i struktura knjige obećavaju ozbiljno, na relevantnoj a temeljno proučenoj literaturi zasnovano, prema svim vremensko-prostornim kontekstima pažljivo, akribično i upućeno napisano delo koje će se pozabaviti tako složenom, kontroverznom i zapaljivom temom kakva je politički angažman pisaca (unutar i izvan književnih im opusa) u burnoj dvovekovnoj istoriji postosmanske Srbije. E, baš to je ono jedino što nismo dobili ni u jednom trenutku, ni na jednoj stranici, a pogotovo ne u (ubedljivo najopsežnijem) delu knjige u kojem se autor bavi piscima u kontekstu socijalističke Jugoslavije, njenog raspada i ratnih devedesetih, te savremenog trenutka.

Od početka do kraja knjige, Avramović dosledno sprovodi samo jednu misao-vodilju, jednu te istu "vertikalu", zgodno sublimiranu u rečenicama poput ovih: "Srpski književnici (i književnost) su tokom dva veka svog delovanja imali pored umetničkih zadataka i naglašenu funkciju očuvanja nacionalnog identiteta. Zapravo, to je kulturnoistorijsko obeležje srpske književnosti". Zamislite samo koliko će se Avramović zapanjiti ako jednom ipak dozna da je ta "naglašena funkcija" u određenom kulturnoistorijskom trenutku bila obeležje i manje-više svih drugih književnosti, pogotovo onih u "manjih" naroda i jezika, dakle, da je to prosto jedna kulturno-politička faza, ni po čemu izuzetna i karakteristična samo za srpsku književnost! Kao što, šta znam, zauške nisu osobenost male Srpčadi. Ali, teško da ćemo takve spoznaje dočekati od pisca koji, samo dve stranice dalje, kaže i ovo: "Vekovima je položaj srpskog naroda bio problematičan i stalno u poziciji rešavanja, a ne rešenosti. On se kulturno i verski mešao sa drugim balkanskim nacijama i verama, a preko njih sa islamskim i germanskim politikama. Bila je to kontinuirana akulturacija". Kakav bi to tek bio šok za Avramovićev sistem kad bi se ovaj nekim slučajem osposobio da pojmi da navlas isto možete napisati za bilo koji narod i bilo koje "nacionalno pitanje" manje-više bilo gde, a svakako "na ovim prostorima": hrvatsko, albansko, bugarsko, mađarsko etc., kao što su sve to tamo njihovi avramovići već i isponapisivali, u odgovarajućim pandan-kupusarama. Ponovo, dakle, pompezna banalnost i bezvredni truizam koji se prodaje za otkriće, sublimaciju, sintezu, ili barem relevantan stav. Uzgred: ta grozna, a pomalo misteriozna akulturacija – u suptilnoj Avramovićevoj interpretaciji, to je očigledno proces u kojem vam tamo neki Drugi koji vam se motaju oko nogu i zalaze vam u vidno i ostala polja samom svojom Drugošću koju na razne podle načine mešaju sa vašom Vašošću, postepeno zamućujući svetu vodicu vašeg kristalnog Prasebstva, koje se do tada srećno samooplođivalo. Mislim da su nacisti to zvali "rasno prljanje", ne li?

Da li je problem u tome što autor uopšte ima neku "ideološku agendu"? Ne; to jest, nije morao da bude problem. U društvenim je naukama, kao i u svakom ozbiljnijem pisanju o društvu, istoriji ili kulturi ne samo vrlo teško, nego zapravo i suvišno insistirati na nekoj savršenoj, nadljudskoj ne-ideološkoj poziciji, na hladnokrvnoj, "robotizovanoj" ekvidistanci. Razumljivo je da je autor čovek koji ima izvesna uverenja i sistem vrednosti, i nije problematično ako se to u njegovom pisanju vidi. Problem je ako se pretvara da to nije tako, a još je veći problem ako je sopstveni ideološki stav do te mere poopštio da ga je već poistovetio s "objektivnom istinom", ili "opštim interesom". Jer će, u potonjem slučaju, biti sklon da njima zavitla okolo kao batinom.

Na tom mestu nastavljamo s Avramovićevim intencijama. Kad je položaj i smisao srpske književnosti, i (poželjnu) ulogu srpskih književnika, već postavio onako kako se vidi iz prethodnih pasusa, Avramović nadograđuje svoj paranaučni narativ ključnom, centralnom tezom ove knjige: Jugoslavija kao država, i jugoslovenski projekat kao kulturološko ovaploćenje jezičke i svake druge bliskosti jugoslovenskih naroda (bez obzira na nesumnjiva iskušenja koja im je istorija donosila), bio je kobna srpska greška i zabluda. Bilo bi bolje da Jugoslavije, pogotovo one druge, federativne, nije ni bilo, ali kad već jeste, Avramović će – šta? Redom ispohvaljivati i isponagrađivati one pisce koji su još u 19. veku sledili izvesnu "narodnjačku" liniju, i iznagrđivati one druge, da bi potom podelio priznanja po desnijem spektru međuratne srpske književnosti (naročito Crnjanskom i Dučiću), a poizvlačio uši onima drugima, naročito ako su bili levo, ili ako su, bar iz njegove (tugaljivo skučene) vizure zastupali "anacionalne" ili "projugoslovenske" (ako to nije jedno te isto) stavove. Sličan se boj potom prenosi među pisce iz perioda SFRJ, te na koncu u ratna vremena iz devedesetih, gde "pisci-patrioti" redom dobijaju ordenje Avramovića I reda, dok "izdajnici i strani plaćenici" bivaju uvaljani u katran i perje.

Znam da sve ovo deluje u najmanju ruku iskarikirano; voleo bih da jeste; nevolja je što nije. Avramović je ili nevoljan ili savršeno nesposoban (tipujem na oboje) da svoja gledišta potkrepi bilo čime intelektualno zadovoljavajućim, pa neka je kojeg god svetonazornog usmerenja. Umesto minuciozne analize različitih pogleda pisaca nekadašnjih i savremenih na "srpstvo", Jugoslaviju, njen raspad, ratove i odgovornost za njih etc, umesto bar elementarne (i elementarno fer) kontekstualizacije koja se očekuje od istoričara ideja, umesto intelektualca koji piše nešto što pretenduje da bude naučna monografija o ozbiljnoj temi jedino dostojnog napora da shvati (ne nužno i prihvati!) razloge drugih i drugačijih od sebe, da ih podvrgne preispitivanju s ma kakvim ishodom tako što će uložiti kakav-takav napor da razume poziciju koju ne deli, Avramović prosipa – i to uzduž i popreko ove besmislene i bezvezne mamipare – na stotine površnih, vašarski opsenarskih presuda onima čiji mu se stavovi ne dopadaju; drugim rečima, umesto nauke, barem u pokušaju, dobijamo publicistiku, ali očajno lošu, trećerazrednu, nedostojnu papira na kojem je štampana. U tom jednostavnom avramovićevskom svetu kao iz lošijih bajki za decu, postoje principijelni i časni pisci-patriote, i izdajnici koji pišu "protiv naroda" i "protiv nacionalnog interesa" jer su – pažnja, ne karikiram, navodim! – potplaćeni, skloni porocima, ili su prosto loši ljudi, ma stoka, bre, takoreći...

I kao da niz vekova ljudske pismenosti nikada nije osvanuo, kao da društvene nauke nikada nisu ni prismrdele do Stalaća preko Pojata i Ćićevca, Avramović, na primer, s naivnošću, nevinošću i komotnošću Prvog i Jedinog čoveka koristi izraz "nacionalni interes", svojka ga baš kao da ga je kupio na Kvantašu te je od tada u njegovom ekskluzivnom vlasništvu, dakle, nešto je čemu samo on može odrediti smisao, smer i svrhu, nešto što uopšte nije podložno diskusiji, različitim gledištima, sporenjima; nešto što, na koncu, nikada i nigde ne može biti nesporno i jednom zauvek definisano, jer društvo je uvek konfliktno, osim ako je tiranija; to jest, i tada je konfliktno, samo se pravi da nije.

Na kraju, osećajući grižu savesti što sam turobnim naglašavanjem turobnosti ove turobne kupusare uturobio čitateljke, treba istaći i zabavniji njen aspekt. Avramović nehotično razgaljuje nesrećnike koji se maše ovog luksuznog Ničega ispadima grotesknog neznanja, nesuvislosti i nepismenosti. On mrtav ozbiljan misli da nacija može imati članove (str. 226), kao da je u pitanju Udruženje filatelista Rasinskog okruga; veruje da postoji reč intedant, i drži da reč emotivizam nešto znači; ubeđen je da je Luiđi Pirandelo bio "simpatizer nacionalsocijalizma" (s Musolinijem je, nažalost, stvarno petljao, ali s Hitlerom – eto ekskluzive!), tvrdo veruje da je Gorčin Stojanović "dramski pisac" (a što si čita’ od njega, nesrećo?!), priviđa mu se da je časopis Javnost uzaman osnivan 1981. (a ne ‘80), da je Vojislav Koštunica osnovao DSS 2002., dakle kad je već uveliko bio predsednik države (!), da se Ivor Martinić zapravo zove Igor, tvrdi da u Parizu postoji nešto što se zove Comedy Fransez (na kojem li je to jeziku, narečju ili dijalektu, mrčo?!), da je Golom otoku posvećen Isakovićev Tren (a ne Tren II), da je Filosofija palanke zapravo Filozofija, da među srpskim piscima nikada nije bilo simpatizera fašizma (još jedna ekskluziva), da je nekad postojala "pozorišna predstava književnika Jovana Radulovića Golubnjača, postavljena i izvedena u Novom Sadu 1982. godine", pa će se zdravo iznenaditi ako mu neko ipak uspe objasniti da je to predstava Dejana Mijača, a da književnici u načelu nemaju "predstave" (osim ako su Gorčin Stojanović, dramski pisac). Sama, pak, jednorečenična interpretacija motiva i teme izvanredne zbirke priča i drame Golubnjača toliko je tupoumna i na elementarno faktografskom nivou pogrešna da bi Avramoviću ipak trebalo predložiti da, šta znam, kupi lažnu bradu i periku. A ako ne zbog toga, onda zbog mučenog Ive Andrića, koji je, according to Avramovich, ovako tekao diplomatsku karijeru: "U spoljnopolitičkom aparatu dobija službu, a zatim nameštenje u konzulatima Italije, Rumunije, Austrije, Francuske, Španije". Koliko ja znam moj maternji srpski jezik, a znam ga i aktivno i pasivno, ovo znači da je Andrić sve vreme sedeo u Beogradu, seleći se po konzulatima ovih pet država. Kako li je podobijao sva ta silna državljanstva, kako li se obreo u diplomatijama svih tih zemalja? Naravno, Avramović je nešto drugo ‘teo da kaže, ali u pisanju nikada nije važno šta si hteo, nego šta si rekao. Ali, za to treba vladati bar maternjim jezikom, samo što naši rodoljupci misle da to i nije baš tako nužno; dovoljno je da oni "svoj narod ljube", a pismenošću neka se diči ko nema ništa drugo. Nekako se uvek iznova ispostavi da je srpski jezik za mašala Srbe (pre)velika tajna.

A evo i kraće verzije prikaza: fuj.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

 

 

 

Novosti

 

Naslovi.net

 

Male Novine