Ksevt – kulturni centar svemirskih istraživanja: Selo Vitanje kod Celja

O kulturi u kosmosu >

Svemir je najbolje mesto

Nova velika tema putovanja ka drugim nebeskim telima biće "kulturalizacija svemira", a ne samo eksploatacija tamošnjih rudnih bogatstava, turizam ili vojne misije

Džez vizionar, San Ra, snimio je 1972. godine film sa samim sobom u glavnoj ulozi: Space is The Place. U njemu kaže da će fizički prebaciti ljude na drugu planetu snagom muzike.

Ovaj samorodni genije, takoreći crni Tesla džeza, imao je zaista na umu fizičko prebacivanje ljudi na drugu planetu moćima čiste umetnosti – obećanje da je to moguće, ako samo poželimo, čini ovaj inače nesvakidašnji niskobudžetni filmčić interesantnim i danas. Delom parodija na naučnu fantastiku, delom parodija na blaxploitation filmove, delom muzički dokumentarac o smelom orkestru na delu – zbog ove vere da nas mašta i srce mogu voditi kuda poželimo, Space is The Place ima poetsku vrednost, koja na čudan način kao da dopunjava Diznijeva ostvarenja.

Imamo li drugačiju budućnost od one koju smo sami sebi namenili?

KIOSK NA MESECU: Poslednje dve ili tri godine ubrzala se priča o privatnim, komercijalnim prodorima u svemir – slučajno ili ne – nekako u isto vreme sa ubrzavanjem prikupljanja dokumentacije o neumitnim klimatskim promenama, koje već pogađaju jedinu planetu na kojoj živimo.

U ovom trenutku, pet privatnih kompanija – iz SAD, Japana, Indije i Izraela – nadmeće se koja će do kraja 2017. poslati robotizovanu misiju na Mesec, za nagradu Lunar XPrize od 20 miliona dolara koju je još 2007. raspisao Gugl. Po uslovima takmičenja, koje pada na devedeset godina od kada je Lindberg prvi put preleteo Atlantik u jednom sličnom nagradnom nadmetanju, cilj za ovu priliku je određen po sledećim kriterijumima: pobednički tim treba da sleti, pređe 500 metara po površini i pošalje slike ili snimke. No, osnovna ideja je, kako kažu u najnovijem broju magazina Nešnel džiografik, "da se radi na ponovnom odlasku na Mesec", a ne toliko da se obavezno uspe u nečem dosad neviđenom kad je u pitanju naučno postignuće jer – "sad je trenutak".

Trenutak je, naime, da se zainteresuju investitori za mogućnosti eksploatacije svemira. Ako ničeg drugog, na prvom susednom nebeskom telu ima dokazano mnogo helijuma-3, koga na Zemlji naprosto nema, a predstavlja dragocenu materiju u procesu nuklearne fuzije, čiji razvoj bi mogao da reši energetske probleme čovečanstva za duže vreme. Tehnološka osnova koja omogućava da se danas ode na Mesec mnogo jeftinije nego ikad, leži u rapidnoj minijaturizaciji kompjutera i eksplozivno brzom razvoju robotike. Današnji rover, koji bi se šetao površinom našeg jedinog satelita, najverovatnije će biti veličine dečjeg kamiončića, a ne omanjeg automobila, kakvi su bili sovjetski Lunohod (1970) ili kineski Yutu (2013). Potreban je, dakle, samo manji podsticaj u vidu medijske kampanje oko komercijalnog letenja u svemir i posebno na Mesec, ali je jasno da je put već utaban, cilj dostižan savremenom tehnologijom, i to bez korišćenja enormnih državnih budžeta, kako je to bilo nekad, u vreme legendarnih misija Apolo (1969–1972). Prvi turisti su već kupili karte od firme SpaceX za let oko Meseca kapsulom Dragon krajem 2018, te se čini da je pitanje dana ko će otvoriti prvi kiosk sa već nečim što bi tamo moglo da zatreba putnicima-namernicima.

Doduše, naučnici još nisu saglasni kako je Mesec nastao i otkud ovako relativno maloj planeti kao što je naša jedan nesrazmerno veliki pratilac, u poređenju sa ostalim planetama u Sunčevom sistemu, ali ako odemo tamo i dublje zakopamo tražeći još jedno izgubljeno blago, možda usput otkrijemo odgovor i na to pitanje, svakako minorne važnosti.

GARSONJERA NA MARSU: Mnogo dalji, ali sve dostupniji cilj svakako je Mars i ideja kultivacije druge planete za život ljudi (teraformiranje). I ova udaljena crvena tačka na noćnom nebu čini se nekako bliža zahvaljujući sve moćnijim, a sve jeftinijim i manjim kompjuterima, te se učestali istraživački poduhvati stalno umnožavaju. Trenutno se na put ka njemu pripremaju da krenu različite ekspedicije, sve sa državnim oznakama Kine, Indije, Japana, Rusije, Amerike, Evropske unije, pa čak i Ujedinjenih Arapskih Emirata.

Što se tiče komercijalnih akcija u istom smeru, novo poglavlje istorije otvorio je 2012. "Mars One", program holandskog investitora Basa Lansdorpa, koji je svečano proklamovao da je cilj naseljavanje te planete, dok se nije ispostavilo da sve nekako liči na reality TV koncept – u kome bi ljudi osnovali koloniju na Marsu da se nikad odatle ne vrate, ali bi to bilo prenošeno na televiziji... Neko vreme je ova storija privlačila pažnju svetskih medija, da bi u međuvremenu skoro nestala iz njih. Sledeći korak načinio je 2013. Denis Tito, poznat i kao prvi svemirski turista (leteo ruskim brodom Soyuz TM-32 godine 2001. za kartu od 20 miliona dolara), sa svojim projektom "Inspiration Mars", čija je osnovna postavka bila mnogo realnija – put bračnog para ka Marsu (emotivna stabilnost se smatra jednim od ključnih problema na ovako dugom letu u zatvorenom prostoru), obletanje istog i povratak kući za 500 dana, mada se u poslednje vreme ništa više ne čuje o realizaciji ove ideje predviđene za 2018, verovatno zato što ni u ovom slučaju skupljanje sredstava nije uspelo.

Aktivnost je veća nego ikad ali, nažalost, nema još uvek ključnog odgovora na pitanje kako će se neko odande vratiti, čak i ako tamo ode... Za razliku od minimalne gravitacije koju ima Mesec, Mars je ipak ozbiljna planeta, sa koje se ne može poleteti bez odgovarajuće potisne snage motora, odnosno povelike rakete. Odgovor možda pruža već pomenuta privatna kompanija SpaceX i njihov Falcon, prva raketa koja je u zemaljskim uslovima uspešno sletela vertikalno, tamo odakle je krenula. Naime, treći bogataš u ovoj priči, Ilon Mask, u naporu da se dokaže kao Hauard Hjuz našeg doba, razvio je prvu uspešnu privatnu firmu koja svojim raketama prevozi komercijalne satelite u orbitu. Njegov napor da sledeću fazu svojih tržišnih napora usmeri ka kolonizaciji Marsa stručnjaci ocenjuju kao izuzetno ozbiljan, što se vidi i po spoljnoj podršci NASA, čiji godišnji budžeti nikako da opet dosegnu veličinu potrebnu za samostalno osvajanje neke planete. Vizija Leona Maska upisana je još 2001. kao glavni razlog osnivanja njegove svemirske istraživačke kompanije i temelj njenog biznis plana, a doživela je globalnu vidljivost zahvaljujući TV seriji Mars emitovanoj krajem 2016. na kanalu Nešenel džiografik. Ona je efektno popularisala ovu ideju kroz mutirani dokumentaristički pristup u kome se kombinuju razgovori sa današnjim naučnicima i igrani segmenti iz budućnosti, što opisuju sletanje prve posade na "crvenu planetu", uspostavljanje prve baze i mnogobrojne životne opasnosti koje ih tamo snalaze, te komentare članova misije na dileme i strahove koje poduhvat sa sobom donosi. Kao i svi pioniri, i oni će najveći deo vremena biti prepušteni sami sebi i svojim sposobnostima da opstanu, ali ovaj put u jednom svetu u kome i vazduh treba napraviti.

Na neki način, ovo nas vraća na pitanja o kojima je još u vreme Drugog svetskog rata razmišljao Verner fon Braun, u to vreme najcenjeniji raketni inženjer nacističke Nemačke, a potom i SAD: u knjizi koju je završio 1948, ali koja je prvi put objavljena pod naslovom DNS Marsprojekt tek 1952, ponudio je i izgrađen scenario sa fazama stizanja do Marsa. U njegovoj prvobitnoj viziji na put bi pošla flota od 10 svemirskih brodova sa 70 članova posade, od kojih bi se očekivalo da na licu mesta sami izaberu najpovoljnije mesto za sletanje i bazu, te uopšte pokažu visok stepen sasvim individualističke inicijative u situaciji odsečenosti od ostatka sveta, sasvim nalik načinu na koji se u to vreme istraživao Južni pol. U istom smislu, trebalo je da za 443 dana predviđenog boravka na udaljenoj planeti sami stvore i održe uslove za duži opstanak, primerene čoveku. U osnovi se ni do danas nije mnogo promenilo: naseljavanje Marsa veoma će ličiti na naseljavanje Antarktika.

Ali šta su uslovi za višegodišnji opstanak u svemiru, koji bi bili dovoljno humani?

KULTURALIZACIJA SVEMIRA U AKCIJI: Očigledno će ljudsko prisustvo u svemiru postati nešto uobičajeno u godinama koje dolaze. Jedna izvesna stvar u toj novoj egzistenciji biće i naša stalna potreba da ostavimo neki trag o svom postojanju, da prenesemo osećanja i prokomentarišemo okolinu u kojoj smo se zadesili. Nalik ljudima koji su stanovali u pećinama, poželećemo da nekako obeležimo ili ulepšamo mesto na kome boravimo. Jer, to smo mi sada – pećinski ljudi svemira.

Izazov sučeljavanja sa beskonačnošću prostora, velika je prilika i za promišljanje ljudskosti i postavljanja u novi kontekst smisla naših akcija. Postoji teorija po kojoj u kosmos ne smemo da idemo bez koncepta njegove kulturalizacije. Štaviše, ona je usvojena kao deo programskih ciljeva Evropske svemirske agencije (ESA), zahvaljujući jednoj inicijativi koja potiče sa ovih prostora.

Nedaleko od Ljubljane, blizu Celja, uokvireno šumom nalazi se selo po imenu Vitanje. Iz njega je porodičnim poreklom Herman Potočnik Nordung (Pula 1892. – Beč 1929), raketni inženjer, pionir astronautike i kosmonautike, genije ranih radova na istraživanju svemirskih prostranstava. Njegova knjiga iz 1928. Problem putovanja svemirom – raketni motor smatra se i danas osnovom za koncept Svemirske orbitalne stanice, kao vizija, ali i praktični proračun. Dovoljno je reći da je Potočnik zamislio prstenasti objekat koji se okreće oko sebe stvarajući uslove za veštačku gravitaciju, skoro identičan sa orbitalnom stanicom koju smo mnogo kasnije videli kako kruži oko Zemlje u legendarnom filmu Stenlija Kjubrika Odiseja u svemiru 2001.

Kao uspomenu na njega, u Vitanju je 2012. podignut KSEVT (Kulturno središče evropskih vesoljskih tehnologij), kulturni centar svemirskih istraživanja, koji funkcioniše kao aktivno mesto za rad na osmišljavanju pravca koji naše pipanje u kosmičkom mraku treba da dobije u budućim godinama, ali i kao muzej razvoja svemirske tehnologije. Ovo sve zahvaljujući projektu kog je svojevremeno podneo tim predvođen Draganom Živadinovom (Dunja Zupančič, Miha Turšič), čija je osnovna revolucionarna komponenta bila da u svemir ne smemo ići bez umetnosti i kulture, te da je upravo njegova kulturalizacija ono u čemu Evropa prepoznaje svoj kosmički identitet – umesto utrkivanja sa finansijski moćnijim silama, ona treba da bude najbolja u onome u čemu je najbolja, dajući svoj doprinos kroz oplemenjivanje ljudskog prisustva tamo negde gore, podržavanjem umetničkih dela i kulturnih koncepata u svemirskom prostoru.

Dragan Živadinov nam nije nepoznat. Reč je o jednom od osnivača Laibacha, kasnije odgovornom za osnivanje pokreta Neue Slowenische Kunst, u okviru kojeg se pojavljuje kao autor što stoji iza svih njihovih teatarskih radova, pod imenima Sestre Scipion Nasice i Rdeči pilot, sa kojima se upisao u najznačajnije pozorišne stvaraoce u Jugoslaviji. Tokom devedesetih nastavio je samostalan razvojni put pokrenuvši Kozmokinetički kabinet Noordung. Osim par manjih scenskih postavki u bestežinskom stanju, kojima je začeta "postgravitacijska umetnost", od 1995. godine otpočeli su ciklus izvođenja pozorišne predstave sa istim glumcima na svakih deset godina, sve do konačnog izvođenja 2045. Kako akteri u međuvremenu budu umirali, biće zamenjivani ritmom (muškarci) ili melodijom (žene) – i tako sve do 2045, kad će u orbitu oko Zemlje biti lansirani umetnički mini sateliti koji će reprezentovati učesnike.

Izgradnja Kulturnog centra u Vitanju finansirana je velikim delom iz EU fondova (1,7 miliona evra, od ukupno 2,8 miliona troškova), kao tačka susretanja nauke i umetnosti u naseljavanju svemira – Živadinov smatra da će se njih dve spojiti u nešto što još nema ime, čim budemo izloženi neumitnostima održavanja života u kosmičkim prostranstvima. Nasuprot sirovoj eksploataciji, komercijalizaciji i militarizaciji ovog prostora, kojoj se i Potočnik protivio u svojoj knjizi pre devedeset godina, imperativom se smatra osmišljeno oblikovanje našeg prisustva u skladu sa najvišim univerzalnim kulturnim vrednostima. Interesantno je da je razumevanje i aktivnu podršku dobio skoro istog časa i u Rusiji – ne samo da je Dragan i sam završio obuku za kosmonauta u Zvezdanom gradu nego je predviđen i ceo niz aktivnosti sa Roskosmosom. U svrhu daljeg praktikovanja kulturalizacije svemira, kao početni korak, u KSEVT-u je predviđen program za mlade doktore i doktorke humanističkih nauka i umetnosti koji će svoje projekte ostvariti unutar svemirskih agencija (ESA, Roskosmos, NASA).

Živadinov tokom razgovora za "Vreme" ovako objašnjava kako će izgledati umetnost u svemiru: "U vakuumu se gubi orijentacija, a ta činjenica je za našu teraformiranu percepciju teško shvatljiva, iako se cela umetnost 20. veka bavila upravo problemima percepcije i apstrakcije. Kako se iz 19. veka u 20. vek prenelo kosmičko znanje, tako će se iz 20. veka preneti u svemir 21. i 22. veka digitalni konstruktivizam, te digitalna supremacija, a iz obe će se razviti ili se već razvija – postgravitacijska, biomehatronička i kognitivna umetnost."

BESPLATNI KONCERTI U SVEMIRU: Godine 2013. videli smo onog srećnog kanadskog kosmonauta Krisa Hadfilda kako peva Space Oddity, pesmu koja je proslavila Dejvida Bouvija, lebdeći u Međunarodnoj svemirskoj stanici (ISS) – ovo je bilo prvi put da je nešto namenski odsvirano i snimljeno u svemiru, kao video spot. Naravno da je ovo razveselilo starog Dejvida, više nego išta drugo pod stare dane, ali je malo poznato da je postavljanje ovog snimka na Jutjubu bilo skopčano sa mnogobrojnim problemima, između ostalog i zato što se nije znalo ko je nadležan da naplati autorska prava za nešto snimljeno tamo gore. Na kraju su lično Bouvi i njegov izdavač našli legalan način i odobrili da se stvar postavi na internet, inače video verovatno ne bi na njemu stajao uopšte, jer bi ostalo nejasno kako naplatiti prava za nešto snimljeno na "teritoriji" koja nije pod nadležnošću nijedne agencije.

Ovo iskustvo pokreće mnoga druga pitanja, pre svega o nadležnosti i pravima u svemiru, zato što su kompozicije obično nečija privatna svojina, kao i bilo koje drugo umetničko delo. Možda najvažnije pitanje za nas jeste: ko će održati prvi koncert u svemiru? Ali budite uvereni da se mnogi više pitaju ko će naplaćivati autorska prava u prostoru oko nas?

Ipak, želja da se nešto odsvira u bestežinskom stanju bila je i do sad toliko jaka kod astronauta da su oni nosili u svemir razne male instrumente, svirajući da im malo prođe vreme, stvarajući tako sklad sasvim primeren ljudima. Zabeleženo je da su neki od prvih američkih astronauta, Tomas Staford i Valter Šira, poneli usnu harmoniku i zvonca na kapsulu Gemini 6A, ne bi li odozgo odsvirali božićnu temu "Jingle Bells" kad praznik dođe, te 1965. godine. Muzičke kasete su nošene na američku orbitalnu stanicu Skylab, a akustična gitara na ruski Mir. Od kad postoji Međunarodna svemirska stanica (ISS), na njoj su se pojavile razne gitare, saksofoni, klavijature, pa čak i pravi diđuridu (duvački instrument australijskih Aboridžina). Ovo nekako kao da potvđuje tezu da bez kulture teško možemo ići gore na duže, bar ne sa nekim smislom koji bi ispunio dušu...

No, nije li prvi kontakt sa vanzemaljcima već zamišljen kao serija tonova i svetala, odnosno čista muzička poruka sa lajtšouom, u Bliskim susretima treće vrste? Nije li neprevaziđena svemirska operska diva Plava Laguna jedna od zvezda Petog elementa? Zar nismo već kroz popularnu kulturu prepoznali neumitnost uloge muzike, čak i u kosmosu?

Ništa nas ne sprečava da već sad zamišljamo koje bi sve oblike umetnost mogla dobiti u svemiru, a pre svega muzika uživo odsvirana – ti koncerti koje ćemo pre ili kasnije videti kako se dešavaju – jer je potreba za iskazivanjem previše snažna, i predstavlja nešto tako jedinstveno ljudsko. I sve to u ogromnom praznom prostoru koji ne prenosi nikakav zvuk... Ne mogu da zamislim bolju sliku čovekove sićušnosti i usamljenosti, pa opet i njegove snage, od nekog ko sedi sam za instrumentom na nekoj svemirskoj stanici i svira melodiju koju samo on čuje i razume, jer ga ona povezuje sa sobom na način koji se ne može opisati rečima.

Nije čak važno ni da bude dobro odsvirana.

SUDBINA PLANETE: Kao najapstraktnije, umetnička muzika i vizuelne umetnosti, imaju najveću šansu da budu razumljive svuda i svima koji su u stanju da dožive njihov naboj. One su prave kapsule kroz vreme, koje hiljadama godina prenose emotivnu istinu o ljudima koji su ih stvorili i njihovom okruženju. Svemir za njih neće predstavljati problem, već novi izazov, novo iskustvo koje treba opisati. Moć transcendencije umetnosti i njen značaj kao prenosioca poruke tu će se samo uvećati, tim pre ako Zemlja kakvu smo do sad znali više ne bude poželjno mesto za stanovanje.

Sigurno je to imao na umu i San Ra, kad je glumio u filmu Space Is The Place, zasnovanom na seriji predavanja pod imenom "Crni čovek u kosmosu" (The Black Man in the Cosmos), koje je početkom sedamdesetih održao na Univerzitetu Kalifornije, u Berkliju. U ovom programskom delu, muzičar misteriozno nestaje za vreme evropske turneje 1969, ali se u stvari nalazi na udaljenoj rajskoj planeti gde planira da preseli sve Afroamerikance snagom muzike i obezbedi im spas iz doline suza u kojoj sada žive. Vraća se nazad u prošlost, u džez klub u Čikagu godine 1943. (u kome je pravi mladi San Ra zaista svirao, tada još pod imenom Sani Rej) – gde ulazi u sukob sa zlim Nadgledačem (Overseer), osobom natprirodnih moći, koja se ukazuje u vidi makroa i zavodi ljude crne boje kože na životnu stranputicu. Njih dvojica reše da odigraju partiju karata, sa ogromnim ulogom: sudbinom crne rase. Radnja se potom prebacuje u godinu 1972, u kojoj nalazimo San Ra kako otvara Agenciju za zapošljavanje u spoljnom svemiru (Outer Space Employment Agency) i posle niza peripetija i dogodovština sa sunarodnicima ne uspeva da ih uveri u mogućnost boljeg života – ispostavlja se da mnogi misle da je cela priča o selidbi na drugu planetu samo neka njegova fora da pospeši prodaju svojih ploča. U isto vreme agenti NASA pokušavaju da kidnapuju San Ra i saznaju tajnu njegovog muzičkog pogona ka zvezdama, a pomenuta partija karata sa zlim nadbićem se nastavlja, i u njoj naš junak ne stoji najbolje. U srećnom obrtu na samom kraju, tokom koncerta San Ra u Ouklendu, većina Afroamerikanaca biva preobraćena, prihvata ponudu i odlazi na planetu gde će živeti u miru sa sobom, a zlo nadbiće ostaje na Zemlji i strada.

Naime, krajnje očekivano, završetak filma je opisan ovako u sinopsisu i pokazuje pravu cenu neverovanja u moć muzike: "As the ship gets away from the Earth, the planet explodes / Dok svemirski brod napušta Zemlju, planeta eksplodira."

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---