Teofil Pancic

nuspojave >

Veberotine i napisotine

Fundament osebujne čaršijske filozofije glasi: "Samo mrtav novinar ‘Vremena’ je dobar novinar ‘Vremena’"

Razlika između običnih i kvalitetnih novina je u tome da one prve laskaju predrasudama i neznanju svojih čitalaca, dok one potonje nastoje da u medijskom i društvenom prostoru deluju edukativno i emancipatorski (istovremeno se čuvajući pretencioznosti). Sa zadovoljstvom vas izveštavam da je "Vreme" među potonjima čak i kad pogreši: evo, da nismo objavili onakvu naslovnu stranu prethodnog broja, mnogi ljudi ne bi imali pojma da je osim Maksa (Karla Emila) Vebera, sociologa, ovim svetom hodio i Maks (Karl Vilhelm) Veber, zoolog. Uključujući, naravno, i veliki deo kolegijuma i redakcije "Vremena". Plus ugledni kolegijum "Politike", plus Nebojša Krstić i ostale tviter-vegete. Svima nam je sada rapidno porastao nivo opšte kulture. Ubuduće, kad god neko spomene Maksa Vebera, pitaćemo: a jelte, na kojeg tačno M. W. mislite? Na onog što je proučavao ljude, ili onog što je proučavao životinje?

Ozbiljno govoreći, portret "pogrešnog" Vebera je klasična urednička brljotina. Žalosno, ali dešava se i u solidnijim profesijama od ove, u kojoj se najčešće radi na brzinu i prvo se seče, pa se onda meri. Kad se tako nešto desi, najbolje je pokriti se ušima i čekati da prođe talas, što dobronamernog kolegijalnog začikavanja, što toksičnog čaršijskog opanjkavanja od onih kojima su oči prepune brvana, ali će s velikom zluradošću raspredati o trunu u tvojem. Tja, što se kaže, "sve u rok službe".

Tako bi trebalo da bude i s ovom nesrećnom veberotinom. Megjutoa, ovaj bizaran gaf koji je naškodio samo "Vremenu" i nikom drugom, tj. koji realno nije proizveo nikakvu društvenu štetu, kidnapovan je od sopstvenog povoda i iskorišćen za prljavu i nečasnu kampanju protiv "Vremena" i nekih njegovih autora, uglavnom u pokušaju da se iskonstruiše nekakav "tante za kukuriku" zbog kritika koje je "Vreme" upućivalo drugima. Ni to ne bi bilo ništa neobično da se radi(lo) o stvarima i povodima iole približne specifične težine. Ali nije, i to ništa ne bi moglo da promeni, pa sve i da "Vreme" u sledećem broju objavi na naslovnoj strani portret Gruča Marksa, predstavljajući ga kao Karla Marksa.

Na jednoj strani, na Tviteru je pokrenuta prava hajka na Jovanu Gligorijević, autorku "nosećeg" teksta u "Veber-Vučić bloku", a koja da nema pojma jer, eto, ne razlikuje čak ni Maksa Vebera od Maksa Vebera (što inače, kao što je poznato, odmalena čini svaki iole pismen čovek). Jovana G. jeste pomoćnica glavnog urednika, ali s uređivanjem spornog broja i izborom naslovnice nema baš ništa jer nije ni bila u Beogradu; čak sam i ja, koji nisam urednik, bar "u teoriji" imao više veze s tim, utoliko što odmenjujem urednicu kulture koja je na zasluženom odmoru. Da li će je to poštedeti daljih ad hominem blaćenja? Vrlo teško. Doduše, za nju ipak ima i jedna otežavajuća okolnost: ko se Tvitera laća... Ali hajde sad.

Mnogo je ozbiljniji slučaj napisotine sa, beše li, pete strane "Politike" od prošle subote: izvesni P. Mićković, inače zamenik glodura onoga što sada izlazi kao "Politika", objavio je smušeni pamfletić pod indikativnim nadnaslovom "Sve se vraća, sve se plaća", u kojem je nagrdio "Vreme" i neke njegove autore (recimo, "novinarku sa dva Z i živopisnog kolegu s jednim T" da su "Politici" prigovarali njene brljotine, a sada dočekali da se čaršija naslađuje "slučajem Veber & Veber", pa je to, ko biva, nekakav poetic justice. Naravno da stanoviti Mićković tu nije stao, nego je licemerno zalamentirao nad "Vremenom" koje da je nekad, eh, bilo vrhunski nedeljnik, a sada je, eto, spalo na ove niske grane. Ilustrujući to, Mićković s uzdahom nostalgije piše da su u ovim novinama nekada, dok su valjale, pisali takvi zmajevi kao Jug Grizelj, Stojan Cerović i Jovan Dulović. Primetićete jedno: sva trojica su pokojni. Poneko od nas će primetiti još nešto: dok su ovi bili živi i aktivni, nisu ih se mićkovići, rakići i ostali kozići baš nahvalili, naprotiv. Sačekali su da umru. Što i nama, tehnički još živima, daje izvesnu nadu: bićemo i mi jednom dobri, samo da pomremo. Jer je fundament ove osebujne čaršijske filozofije: "Samo mrtav novinar ‘Vremena’ je dobar novinar ‘Vremena’." I dobro nam je poznat već četvrt veka, daleko od toga da je taj Mićković prvi otkrio tu dražesnu rupu na saksiji.

U stvarnosti izvan paralelnog sveta te i sličnih napisotina kojima bi da prikriju profesionalna i ljudska nepočins-tva, stvari stoje sasvim drukčije. Niko nije optuživao uredništvo "Politike" za nenamerne propuste, takve se stvari dešavaju. Problem je bio u svesnom, gotovo kampanjskom plasiranju spornih i ozbiljnog lista nedostojnih (mizoginih) sadržaja, a tu je slučaj "podmetnutog autorstva" i fotografija izmišljenih likova došao samo kao šlag na tortu. "Živopisni kolega" u vidu moje malenkosti, recimo, taj je slučaj samo spomenuo, a fokusirao se na nešto sasvim drugo: na trend da se "Politika" iznova pretvori u stovarište toksičnih nebuloza, najčešće nacionalističkih, kakva je već bila u više navrata, najintenzivnije krajem osamdesetih i krajem devedesetih. I tada su njome vladali ovi isti, ili neki vrlo slični, kao ovi danas. Nije, dakle, problem u greškama i previdima "Politikinih" urednika i autora nego, naprotiv, u onome što rade vrlo namerno i vrlo svesno. Gledati to drugačije, bilo bi isto kao kad bismo mislili da je najgora stvar kod ove vlasti to što onaj tamo pajac kaže vazduplohov, a onaj drugi klovn misli da je italijanski predsednik izvesni sinjor Mortadela. A nije: prava društvena opasnost dolazi odande gde nema ni disleksičnih ni jurodivih. Dobro, preterah: nema disleksičnih.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

 

 

 

Novosti

 

Naslovi.net

 

Male Novine