lični stav – balkan i eu >

Tršćanski preokret ili zaokret

Pariski samit, održan u godini brojnih neočekivanih izbornih rezultata na tlu Evropske unije, nije doneo vidljivije pomake na polju regionalne saradnje, što ovogodišnjem susretu u Trstu daje obeležje popravnog ispita

Istorijski, Trst je savršena metafora za odnos Zapadnog Balkana prema Evropi jer je od sredine 18. veka do pada Berlinskog zida, zavisno od položaja posmatrača, Evropa počinjala ili završavala u Trstu. Virtualni mitološki srpski leksikon od 18. do 20. veka pod odrednicom "Trst" objedinjuje sve što aktuelni politički trenutak nosi u odrednicama "Brisel", "Unija", "Evropa"...

Pariski samit, održan u godini brojnih neočekivanih izbornih rezultata na tlu Evropske unije, nije doneo vidljivije pomake na polju regionalne saradnje, što ovogodišnjem susretu u Trstu daje obeležje popravnog ispita. Pre svega uvažavajući činjenicu da je Italija, sa tendencijom rasta, investiciono veoma aktivna u regionu Zapadnog Balkana, što je čini zainteresovanijom za političke prilike u regiji (u Srbiji trenutno posluje oko 600 italijanskih kompanija koje zapošljavaju preko 20.000 ljudi; prvi je spoljnotrgovinski partner Srbije – 17 odsto ukupnog srpskog izvoza odlazi u Italiju). Politička kriza u kojoj se Italija nalazi, prouzrokovana, između ostalog, čestim smenama vlada (trenutna vlada Italije je 64. u periodu od Drugog svetskog rata) uz izuzetno loše ekonomske parametre (prema podacima Blumberga, javni dug Italije predstavlja 133 procenta njenog BDP-a uz prateći rast nezaposlenosti koja trenutno iznosi oko 12 odsto) i veliki pritisak usled migrantske krize (porast broja izbeglica za 19 odsto od početka godine, u odnosu na isti period prošle godine), provocirala je pitanje u kojoj meri je tršćanski samit bio u fokusu Rima.

NOVE OKOLNOSTI: Od održavanja prve konferencije o Zapadnom Balkanu u okviru Berlinskog procesa, u leto 2014. godine, okolnosti u kojima se Evropa nalazi znatno su promenjene. Godine za nama pokazale su da su izvesnosti koje su decenijama važile za apsolutne, iznenada dovedene u pitanje. "Večni mir na evropskom tlu", "Evropa bez alternativa" – više ne važi. Nesumnjivo, Zapadni Balkan trenutno nije u vrhu liste prioriteta EU. Očekivano, ne i opravdano. Selektivno pristupanje problemima uz konstantno gašenje požara, kao posledica odsustva mehanizama pravovremenog odlučivanja, Uniju su doveli u situaciju da postojeće socioekonomske i političke razlike (uvećane u vremenima krize) teško i održava a kamoli smanjuje. Dodatno, ostavljanje Zapadnog Balkana na evropskoj periferiji na duži vremenski period, pod izgovorom prethodne stabilizacije prilika na evropskom tlu, može biti i opasno i kontraproduktivno. Jer, ideja Evropske unije adresirana, nakon 1989. godine, zemljama Istočne Evrope i Zapadnog Balkana bila je "samo jedna opcija, bez alternative" (parola originalno korišćena u Britaniji Margaret Tačer) sa uverenjem da su nacionalizam i real-politika poraženi i da je došlo vreme da Evropa preuzme odgovornost za sebe u političkom, vrednosnom, bezbednosnom i ekonomskom smislu.

Iako gromoglasna, ideja nailazi na izazove od samog početka. Bezidejnost Evropske unije, koja je slovila za nezamenljivog medijatora u rešavanju problema država regiona, ostavlja slobodan prostor za druge zainteresovane strane, Rusiju, ali i Tursku, Kinu i Arapske Emirate. Njihov uticaj poslednjih godina raste, na polju investicija i trgovine, ali i posredstvom medija, kulturne razmene, podrške organizacijama građanskog društva i političkim partijama bliske orijentacije. Međutim, kriza je i prilika za nove ideje i rešenja postojećih problema. Proširenje Unije na prostor Zapadnog Balkana može predstavljati važan prvi korak u obnovi njene urušene funkcionalnosti i uspostavljanja nove, osnažene, demokratske i liberalne zajednice.

Dok sve zemlje regiona karakterišu istovetni unutrašnji problemi (odsustvo političkog pluralizma, nedostatak ili nedovoljan nivo vladavine prava, pogoršanje stanja u oblasti izražavanja i nezavisnosti medija, pad demokratskih pokazatelja), u procesu regionalne saradnje uočava se nepostojanje volje za rešavanje otvorenih pitanja u bilateralnim odnosima. Isključivati drugoga, ne videti perspektivu drugoga, obrazac je ponašanja političkih elita na Zapadnom Balkanu. Na tom polju, skoro tri decenije, pomaka gotovo i da nema.

VELIKA OČEKIVANJA: Očekivalo se da Berlinska deklaracija usvojena na Samitu 2014. godine dâ jak novi impuls procesu regionalne saradnje na Zapadnom Balkanu. Osamnaest tačaka deklaracije određuju politički okvir i smernice sa ciljem "jačanja regionalne ekonomske saradnje i uspostavljanja osnove za održivi ekonomski rast", izgradnje bolje povezanosti u regionu i poboljšanja poslovnog okruženja u cilju brže i funkcionalnije integracije Zapadnog Balkana u EU. Uprkos glasno izraženim željama, konkretniji rezultati su izostali. Berlinski proces podseća na druženja prijatelja "od rođendana do rođendana". Na do sada održanim godišnjim susretima (Berlin, Beč, Pariz) pokrenuti su brojni programi i inicijative. Sprovođenje teče izuzetno sporo.

Berlinski samit iz 2014. godine predviđao je "četiri godine do realnog napretka". Rok ističe za tek nešto više od godine. Napredak je skroman, gotovo nevidljiv. Sa željom da region dodatno ekonomski osnaži, "Berlinski proces" obogati novim sadržajima, a u strahu od jačanja uticaja drugih aktera na prostoru Zapadnog Balkana, Rusije na prvom mestu, Nemačka je krajem maja ove godine, u susret Samitu u Trstu, izložila plan – "Berlinski proces plus" koji predviđa, između ostalog, osnivanje fonda za infrastrukturu i tehnologiju; fonda za "start-up" projekte, stručno osposobljavanje i razvoj IT infrastrukture. Sredstva bi trebalo da obezbede članice Evropske unije, Evropskog udruženja za slobodnu trgovinu (EFTA) i Evropskog ekonomskog prostora (EEA). Dodatno, najavljeno je tada usvajanje višegodišnjeg akcionog plana za stvaranje regionalnog ekonomskog područja koje ima za cilj "bolju ekonomsku povezanost regiona". S obzirom na skromne dosadašnje pomake, očekivanja nisu velika.

Proširenje EU, nekada veoma moćna i bez sumnje najuspešnija politika, danas je "između pokojnika i uspavanog princa". U nedostatku jasne političke vizije za balkansku periferiju, pokušavaju se pronaći mehanizmi održavanja evropske ideje živom. Neretko, stručna javnost doživljava ih kao svojevrsnu zamenu za punu dinamiku procesa priključenja Evropskoj uniji. Ne bez osnova. Nesumnjivo, "Berlin plus" je važna i potrebna karika u lancu normalizacije prilika u regionu. Ipak, on ne bi smeo postati politički izgovor Evropske unije kada je reč o integraciji Zapadnog Balkana u punopravno članstvo! Dakle, "Berlin plus" uz prateći "Solun plus" i podrazumevajuće temeljne reforme u zemljama ZB. Regionu se mora odrediti jasan rok, u suprotnom je pregovarački proces osuđen na put bez tačne kilometraže, kvaliteta i brzine putovanja.

A šta region želi i ima li bar približno usaglašene stavove? Iz ugla Srbije ostaje nejasno da li se teži sveobuhvatnom bescarinskom sporazumu sa članicama Evroazijske ekonomske unije – EEU (najavljena mogućnost da Beograd na leto/jesen bude domaćin Samita šefova država i vlada zemalja EEU na kojem bi se, ako je moguće najvažnije, razmatralo ukidanje carina na izvoz proizvoda iz Srbije), regionalnoj carinskoj uniji (koja bi, između ostalog, bilataralne sporazume suspendovala) ili brzoj integraciji Srbije i regiona u EU (u tom slučaju zaključeni bilateralni sporazumi / carinska unija bili bi kratkog daha).

Stiče se utisak da su predlozi do sada uglavnom bili u službi prikupljanja dnevnih političkih poena u nacionalnim okvirima, pa ne čudi odsustvo zajedničkog pristupa zapadnobalkanske šestorke u dijalogu sa evropskim partnerima nasuprot očekivanjima građana u samo naizgled oveštaloj paroli o "miru i standardu". To nas zadržava u začaranom krugu u kojem se region pretvara da se integriše, a EU da se širi.

U 18. veku u Trst se odlazilo na školovanje i učenje jezika (Dositej Obradović, Joakim Vujić, Vuk Karadžić...). U drugoj polovini 20. veka, po najpotrošniji oblik simulacije evropeizacije (farmerke, najlon košulje, žvakaće gume). Kada se 1806. vratio u Srbiju i postao prvi ministar prosvete, Dositej je imao samo dva cilja: školstvo i pismenost. Brzo će biti vidljivo da li se lideri Zapadnog Balkana iz Trsta vraćaju sa novim političko-kozmetičkim autfitom ili sa EU imperativom i dominirajućim akcentom iz inauguracionog obraćanja srpske premijerke: evropsko obrazovanje i digitalna pismenost.

*Autor je generalni sekretar lokalnog veća Evropskog pokreta u Novom Sadu


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

 

 

 

Novosti

 

Naslovi.net

 

Male Novine