foto: tanjug
SRBIJA MEĐU EKSPERTIMA: D. Vujović i A. Brnabić

Makroekonomija po Vučićevom modelu >

Šta će vam pare, kad ne znate da ih trošite

O "punoj kasi", 51-nedeljnom suficitu, nekredibilnim planovima i svemu što iz toga proističe

Svega nekoliko meseci pred krah, krajem 1992. godine, na televiziji – praktično, tada jedinoj, državnoj – pojavila se Dafina Milanović kako bi uverila svoje štediše da je sve u redu i da nastave da štede u njenoj banci. Kao "dokaz" za njene reči, televizija je ponudila snimak trezora Dafiment banke, prepunog deviza. Evo, tu su pare, nema razloga za brigu, poručivali su sa državne televizije, a upravo je to – ako već tromesečne kamate od 15 odsto na deviznu štednju nisu – bio signal da štediše u roku "od odmah" odu do banke i podignu svoju ušteđevinu. Jer, šta će pare u sefu banke? Zašto nisu uložene u nešto, zašto se "ne vrte"?

Srbija je četvrt veka daleko od ove epizode, pa ipak, ponovo se na državnoj televiziji javne ličnosti hvališu "punom kasom". U drugačijem kontekstu, doduše, ali sa istom porukom – ima para.

SUFICIT I MANJAK: "Ponosan sam na rezultate, i budućem predsedniku Vlade, ukoliko bude izabrana gospođica Brnabić, ostavljam punu kasu. Dakle, 20,7 milijardi dinara je suficit – neočekivan, bio je očekivan deficit od oko 600 miliona evra. Pošto ljudi pričaju da se sve to pokvari u decembru, ne govore vam istinu. Čak i pojedini ekonomisti ne govore istinu", rekao je predsednik države Aleksandar Vučić u utorak 20. juna na javnom servisu, u emisiji "Oko".

Nalik partijskoj koleginici, koja trenutno obavlja funkciju guvernera Narodne banke Srbije, predsednik države se hvali lošim planiranjem i promašenim predviđanjima. Narodna banka se tri godine hvalila "niskom inflacijom", iako je ta, za ovo područje, zbilja niska inflacija, redovno bila ispod predviđanog cilja. Štaviše, objašnjavajući sužavanje ciljanog koridora za stopu inflacije, Narodna banka Srbije je u novembru saopštila da je pad inflacionih očekivanja "potvrda većeg kredibiliteta monetarne politike NBS". Tako je reč kredibilitet dobila novo značenje: kredibilan je onaj ko ne ispunjava zacrtan cilj.

Sličnom logikom vodio se i Aleksandar Vučić. I on se već godinama hvališe kako su finansije "kao apoteka", i da iz meseca u mesec budžet, nasuprot očekivanom, beleži suficit umesto deficita. No, kada dođe decembar i državno preuzimanje duga nekog od gubitaša ili drugih, ranije skrajnutih obaveza, Vučića nema nigde da objasni kud se dede taj celogodišnji suficit. Onda prođe Nova godina, završi se januar, i ponovo kreće priča – budžet kao apoteka, imamo neočekivan suficit, i tako opet do decembra.

Ministar finansija Dušan Vujović je ovakvu ekonomsku politiku lepo opisao na nedavnom ekonomskom samitu u Bečićima u organizaciji nedeljnika NIN: "Srbija je prošle godine 51 nedelju imala suficit. Onda smo u 52. nedelji prešli na deficit." Podsetimo, država je u decembru 2016. preuzela na sebe dug Petrohemije od 105 miliona evra, i na kraju godine ostvarila deficit od 1,3 odsto, mnogo niže od predviđenog. Slično, i u decembru 2014. i u decembru 2015. država je preuzimala dugove – JAT-a i Srbijagasa. Šta je tačno Vučić mislio rečenicom da nije istina da se "sve to pokvari u decembru", ostaće nepoznato.

Dakle, kada se Vučić hvali time da umesto deficita postoji suficit, te da "on ostavlja punu kasu", treba razumeti šta to znači. Budžet se planira tako da prihodi i rashodi budu u ravnoteži. Ako su planirani rashodi veći od planiranih prihoda – što po pravilu važi za Srbiju – taj deo koji nedostaje mora se nadomestiti različitim načinima: zaduživanjem, prodajom imovine itsl.

Prema tome, kada se hvalite time da se povećanje prihoda i smanjenje rashoda u zbiru 600 miliona evra razlikuje u odnosu na plan (do kraja maja 2017. godine 71 milijarda dinara "viška" – za 44 milijarde veći prihodi i za 27 milijardi manji rashodi), vi se zapravo hvalite time da ste promašili planiranje budžeta za 600 miliona evra, i to za samo pet meseci. Kao kada bi se Mlađan Dinkić hvalio time što je kao ministar onomad promašio budžet za milijardu evra – doduše, kod njega se pojavio manjak, a ne višak.

ŠTEDNJA NA NARODNOJ GRBAČI: Postoji nešto primamljivo u pomisli da država prikuplja više novca no što ga troši. No, šta se s tim novcem događa? Da je budžet tačno planiran, ovaj novac bi se dalje mogao u nešto uložiti, bilo u nešto što bi direktno podizalo BDP – svakovrsnu infrastrukturu, na primer – bilo u nešto što bi popravilo standard građana. U kakvom su stanju bolnice i domovi zdravlja, kolika su izdvajanja za kulturu, na šta liče škole, na šta liče nastavni programi, na šta liči nastavna oprema, zašto se i dalje koristi tabla umesto tableta, koliko država izdvaja za naučna istraživanja, a koliko za zaštitu vode, vazduha, zemljišta...?

Sve ovo su pitanja koja se svakodnevno postavljaju, a naročito kad krajem godine dođe predlog budžeta za narednu godinu. Pa onda bude coktanja i vrtenja glavom kad se sračuna da je ukupan iznos namenjen kulturi oko 0,6 odsto budžeta, a ovamo vidimo da je postojalo još mnogo prostora za poboljšanje u nekim kritičnim oblastima. Takođe, na osnovu budžeta donosi se i Fiskalna strategija za naredne tri godine. Kakav je kvalitet tih fiskalnih strategija, ako se temelje na budžetu koji omašuje 600 miliona za manje od pola godine?

Na kraju krajeva, ovaj novac je mogao da ode i u potrošnju, kroz "smanjenje umanjenja" plata i penzija, uprkos stalnim upozoravanjima Fiskalnog saveta (FS) da ne treba da dođe do "samozadovoljstva" zbog do sada učinjenog, jer fiskalna konsolidacija ni u kom slučaju nije završena, jer je javni dug i dalje izuzetno visok i jer se nije maklo dalje od početka u sređivanju stanja u javnim preduzećima.

KAKO SE KREIRA BUDŽET: Možda bi se iz ovog ugla – namere prikupljanja političkih poena stalnim najavama, a potom i povremenim povećanjima plata i penzija – mogla tumačiti izjava Aleksandra Vučića s kraja oktobra 2016, da su "rezultati bolji od očekivanih, jer Vlada uvek nastoji da planira nešto manje prihode od realnih, kao i nešto veće rashode od očekivanih". Dakle, u prevodu, prilikom stvaranja budžeta, Vlada nije uzimala realne vrednosti, već "štimovane", tako da se onda tokom cele godine može trubiti okolo o izvanrednim uspesima i apotekarskim finansijama.

No, postoji tu i drugi razlog, i ministar Vujović ga je saopštio na pomenutom NIN-ovom samitu. "Javne investicije Srbije zaostaju za 1,5 posto u odnosu na plan. U prvih pet meseci potrošili smo sedam milijardi dinara manje nego što smo planirali. Znači, nismo uštedeli. Podbacili smo. Da smo sve planirane investicije ostvarili uz sedam milijardi manje troška, onda bismo uštedeli", rekao je Vujović, označivši Koridore Srbije i Puteve Srbije kao odgovorne za ovaj podbačaj.

On je dodao i da Srbija ima "3,5 milijardi evra angažovanih neiskorišćenih sredstava", i da mi "ugovaramo nove, umesto da više pažnje posvetimo korišćenju postojećih sredstava, i ne samo korišćenju, nego i dovođenju tih projekata do rezultata". I džaba su posle i iz Koridora i iz Ministarstva saobraćaja stizale izjave kako nisu oni krivi, i odgovornost delom prebacivali i na Ministarstvo finansija: planirano je, a nije urađeno.

U poslednjem izdanju "Tekućih makroekonomskih kretanja", koje je s početka juna objavilo Ministarstvo finansija, vidi se da su u periodu januar–april 2017. godine kapitalni rashodi smanjeni čak za trećinu u odnosu na isti period 2016. godine. I tu stižemo do onih štetnih "ušteda" o kojima je toliko puta do sada pisao Fiskalni savet – kada se potroši znatno manje na javne investicije od planiranog. Tako se "uštedi", a u stvari se ograničava sopstveni rast u budućnosti.

"Glavnu strukturnu prepreku uspostavljanju visokih i održivih stopa rasta BDP-a u Srbiji predstavlja izuzetno nisko učešće investicija u BDP-u od oko 18 odsto, koje je među najnižim u čitavoj Centralnoj i Istočnoj Evropi. Za visoke i održive stope rasta BDP-a Srbije učešće investicija moralo bi da se poveća najmanje na regionalni prosek od oko 23 odsto BDP-a, a verovatno i preko toga", piše FS u martu 2017, uz dodatak da EPS već godinama investira manje od nivoa amortizacije (u prevodu: propada), a da istovremeno uplaćuje državi ogromne sume svake godine.

Onaj "neočekivan" suficit nastaje i od ovakvih uplata (tu je i Telekom, koji, umesto da investira u sopstveni razvoj, uporno uplaćuje pare u budžet, i uporno gubi udeo na tržištu od konkurencije), a očigledno je da postoje mnogo bolje stvari koje bi se sa tim parama mogle uraditi. Čak je i ono pretprošlo poskupljenje struje, iz 2015. godine, od 12 odsto, bilo raspoređeno tako da 7,5 odsto iznosi akciza, koja ide u "apotekarski budžet", a svega 4,5 odsto je ostajalo EPS-u.

Na pomenutom samitu u Bečićima, a prema tekstu Mijata Lakićevića iz "Novog magazina", Dušan Vujović je imao silne primedbe na do sada postignute rezultate u makroekonomskoj konsolidaciji, kada je rekao da je od tri cilja reformi ostvaren samo jedan – fiskalna konsolidacija – a da su preostala dva (monetarna stabilizacija i reforma realnog sektora) još na početku.

Lakićević navodi da je ministar finansija nezadovoljan lošim upravljanjem u javnim preduzećima, kvalitetom upravljanja u državi, niskom produktivnošću, kao i odlaskom visokoobrazovanih i mladih ljudi iz zemlje. S obzirom da većina i ovih, a i onih, već pomenutih primedbi (vezanih za podbačaj u javnim investicijama i stalno potpisivanje novih ugovora, umesto da se iskoriste stari) ide na račun politike, odnosno kadrovskih rešenja i partokratskih "feuda", moglo bi se spekulisati i da Dušan Vujović neće ostati na mestu ministra finansija u vladi Ane Brnabić. Međutim, ostao je!


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST