---

Plašim se i skanjeram da na bilo šta lično utičem, ma bio ja i najsporedniji vektor u spregu silnih sila, ovde pak, gle, ispade po mome, mada ne baš zbog mene

Svirali moj saradnik Lj. V. i ja u nečijoj kući, slava ili rođendan, godišnjica braka, ne pamtim, ali mi se urezala u sećanje naša nepotrebnost tamo: ni domaćini ni gosti nisu nam, kao po dogovoru, poklonili nimalo pažnje, iako smo šarali i po meridijanima, i po ritmovima, i po temama, od pastorala do oružanih sukoba, kad smo ostali nasamo pitam za kog su đavola ovi ljudi uopšte zvali muziku, a Lj. će: "Kućo, kad bi svi bili kao ti i ja, ti i ja bismo umrli od gladi."

Tak je to, radimo vavek za ljude koji nisu kao mi: ne možeš da pišeš za nekoga ko je kao ti, takva spodoba nema ni izdavačku kuću, ni novine, ni radio-stanicu; VKV radnika neće zaposliti neko sličan njemu, radiće u državnoj fabrici ili u fabrici koju je privatnik povoljno kupio od propale države: ni direktor iz socijalizma nije radniku nalik, ni novovlasnik, neofabrikant, daleko mu lepa kuća! Pa opet, unatoč prosvetljenju, raskinuo sam pre dve godine sa jedn. akademikom i sa režiserom Goranom Markovićem. Prestao sa njima da govorim, iako nismo ni pre toga govorili, jer se ne poznajemo ni danas, reditelja sam iz svog vidokruga i delokruga isključio zato što je pisao za "Politiku". Evo šta sam gnevni ja tada napisao:

Kao filmski gledalac i kao povremeni čitalac eseja građ. Markovića imam o njegovom svetonazoru prilično obrazloženu i jasnu predstavu, ali potonji malo malo pa objavi nešto u "Politici"! Pa dobro, gde da objavi!? Čovek nije medijski magnat, mora ono što ga tišti ili što ga veseli da ponudi onima koji to jesu: ili Ljilji, ili Vučeli, ili Ratku Dmitroviću! Bi li meni uopšte mogao ugoditi?!

Ja bližnje prekorevam kad vidim da su kupili "Politiku", oli vi uživate da financijski podupirete ono što ne treba niko da podupire? Onda protivno navici okrenem i sam nekoliko listova i učini mi se da je Goran Marković tu odomaćen, neću reći baš kao Babuška, ali ipak više nego što bih ja voleo. Pa dobro, navikao čovek na "Politiku", ne robujemo li svi inerciji? "Politiku" čitaš odmalena i umrećeš tek kad se u njoj pojavi i tvoja slika, sve to razumem, ali osoba kakva mislim da je građ. Marković morala bi primetiti u kakvom se društvu obrela, kakvi se naopački đaci krevelje i caruju svud oko njegovog teksta! Pisanje za "Politiku" liči mi na izgovor za učlanjenje u Savez komunista: ne slažem se sa njima, ali hoću iznutra da ih popravljam! […] Meni retko kad pukne pred očima, nazirem sve mozaično, kao ona muva iz poznavanja prirode, koja navodno sve vidi kroz neko svoje optičko saće, ali mi je odjednom sinulo: Goran Marković je malograđanin! Da, a ti da nisi možda postao judgemental i prek, to je možda bolje, to je za podičiti se?! Pohitao sam bio da sročim sozercanie:

Kraj višekratno ispoljavanog rediteljskog dara i kraj sve naobrazbe ostao je gr. Marković očaran izdav. kućom u koju i pešice može da odnese svoj rukopis, sačuvao je strahopoštovanje ili pijetet prema slavnoj fabrici koja je kakvoću najvažnijeg proizvoda bespovratno srozala još devedesetih i koja nalazi još dubine za svoj sunovrat! Da, ali zar ne odgovaramo mi samo za ono što smo napisali i potpisali? Niko od nas ne može da uredi i oplevi okolinu u koju će zasaditi svoj cvetak-zanovetak, pa opet, držim, samovoljno i bespravno, da bi najstarijeg dnevnog lista na Balkanu morao Goran Marković da se kloni!

Prolazili su dani, prolazila godišnja doba, omladina se pobunila što nikome ne smeta diktatura, ja napisao dva Proglasa i već u čl. 9 pomenuo sam omraž. glasilo: Odvraćaj samoga sebe i bližnje svoje od kupovanja "Politike". Nije kao što je bila u vreme Miloševića, ali je izvor dosade, ispraznosti, malograđanštine, komercijalnog srbovanja, i nikad se neće suprotstaviti režimu kakav god ovaj bio. Bilo bi mi srce na mestu kad bi joj bivši čitaoci vratili makar samo primerke kojima su bili razočarani, kao Norvežani kad su nobelovca zatrpali šaljući mu odasvud njegove knjige, jer je upao u loše društvo (Hitler). […] I G. M. da ne piše više za taj dnevnik (zaslužuje bolje, i ne priliči mu da služi stvari koja nije dobra).

Ne prođe ni šest nedelja, želja mi se ispuni! Nakon sedam godina idilične saradnje, "Politikinog" kolumnistu na pasja kola naruži slav. g. Kozić, i, gle, naruženi neće više da piše za taj list, više mu nije košer da bude na istoj hartiji sa takvim misliocima, a istrajavao je strpljivo kao kakav računovođa, sve dok nije bio lično nanišanjen i udaren tortom odvratnijom od one bačene u Levijevu filozofsku frizuru. "Kada su nacisti došli po komuniste/ja sam ćutao/jer nisam bio komunista/Kada su zatvorili socijaldemokrate/ja sam ćutao/jer nisam bio socijaldemokrata/Kada su došli po sindikalce/ja se nisam pobunio/jer nisam bio sindikalac/Kada su došli po mene/nije preostao niko da se pobuni."

Ali takvi smo svi, ili da budem precizniji, i sam sam takav: pisao sam za "Blic" iako mi tamo uveliko nije bilo mesto: ne mogu ja ništa ako novinari intervjuišu ožalošćene roditelje i ako natenane dočaravaju publici kako je to izgubiti kćer jedinicu koja je otišla na more, ja imam svojih tri hiljade karaktera u subotnjem dodatku, gledam svoja posla, baš lepo, a šta je sa onim jednim karakterom koji treba da imam stalno u sebi?

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---