---

Uloga FBI-ja u istoriji >

Slučaj Džona Edgara Huvera

Iznenadna smena direktora FBI-ja Džejmsa Komija na izvestan način podsetila je na ulogu najvećeg majstora tajnih službi posle Žozefa Fušea – ili čak većeg od njega – Džona Edgara Huvera. Obojica – i Komi i Huver – otišli su u kritičnom političkom trenutku, s tim da je Huver umro, a Komi smenjen na brzinu

Direktori FBI-ja ponekad se nađu u debeloj neprilici. Pre svega zato što se nađu između čekića politike i nakovnja zakonitosti, u čemu nisu nikakav izuzetak. Iskusni lisac Džon Edgar Huver, koji je na čelu FBI-ja bio od 1924. do 1972, našao se u takvim neprilikama više puta, poslednji put bilo je to 1972, usred afere Votergejt. Smrt ga je spasla od teških izbora koji su se pojavili pred njim.

Najnoviji i smenjeni kratkotrajni direktor FBI-ja Komi našao se u sličnoj poziciji, ali ga je spasao Donald Tramp tako što ga je po kratkom postupku smenio – na njegovu, Komijevu to jest, sreću.

Oba direktora, Huver i Komi, bili su se našli u neprijatnoj situaciji: da ih predsednik SAD pritiska da urade nešto što ni njima, ni Birou nije bilo baš po volji, svesni da to sve neće dobro svršiti. Ričard Nikson bio je u panici zbog odvijanja afere Votergejt; bio je takođe svestan da FBI preko volje radi taj slučaj; da odbija da deli informacije sa političkim telima poput Komiteta za reizbor predsednika Republikanske stranke, tela koje je stajalo iza celog skandala sa Votergejtom. Donald Tramp – takav kakav je – iznervirao se nespremnošću FBI-ja da podupre ili odbije medijske priče o petljavinama njegove ekipe u informatičkim intrigama u vezi sa izborima iz novembra 2016.

OD SINDIKATA DO PROHIBICIJE: Slika FBI-ja u američkom društvu – svim gadostima i zloupotrebama uprkos – očuvana je kao uzor (statistički gledano opravdan) integriteta, hrabrosti i vernosti (Fidelity, Bravery, Integrity, kako se kod njih kaže). Paradoksalno, kako je to izgledalo, Džon Edgar Huver izgradio je tu sliku. Paradoksalno zato što je na čelo Biroa došao posle žestoke antikomunističke i antisindikalne kampanje od 1919. nadalje. Kao mladi činovnik Ministarstva pravde iskoristio je prezaposlenost, pa zatim i bolest predsednika Vudroa Vilsona i angažovao za to vreme neverovatnu mrežu doušnika kroz izvesne nevladine organizacije patriotskog tipa, policijske agencije i Ministarstvo rada: uskoro je raspolagao arhivom od pola miliona sumnjivih sindikalnih lidera, levičara i komunista. Tu arhivu sačuvao je do kraja.

Tokom uspona na vrh Biroa uspeo je da eliminiše nekoliko konkurenata i da zauzme nesporno prvo mesto, igrajući na širenje straha od sindikata, pre svega. Bilo je tu angažovanja federalnih trupa u razbijanju štrajkova, izgona imigranata, infiltracije u levičarske i sindikalne krugove. Kad je to bilo obavljeno i kad je Komunistička partija Amerike na čelu sa drugom Gasom Holom bila uvučena u mrežu FBI-ja (a tako će ostati do kraja), Huver se okrenuo organizovanom kriminalu koji je, tokom one blesave avanture sa prohibicijom, postao pravi problem. Podsetićemo se da Eliot Nes iz filmova nije bio agent FBI-ja; bio je finans, koliko da se zna.

OD HITLERA DO HLADNOG RATA: Izašavši na kraj sa mafijom – koliko se moglo, a nikada se nije moglo do kraja, ali to je druga priča – Huver negde oko 1938. uviđa mnogo veću opasnost: nacizam. Tu je spadao u pionire, jer je Amerika bila izolacionistički nastrojena, a neki značajni ljudi puni simpatija za nacizam (recimo Džozef Kenedi, otac dinastije). Tada, još pre početka rata u Evropi, u SAD dolazi specijalni izaslanik Vinstona Čerčila, Vilijem Stivenson, s kojim je Huver imao ozbiljnih problema, jer se Stivenson agresivno angažovao u uveravanju američkog javnog mnjenja protiv Hitlera. Huver je na kraju, sasvim razumno, popustio. Uz pomoć Stivensona i Intelidžens servisa Huver je vrlo brzo organizovao impresivnu kontrašpijunažu unutar FBI-ja koja je tokom rata zabeležila velike rezultate. Mreža za mrežom nemačkih agentura padala je u ruke FBI-ja sve do kraja.

Kraj rata Huver je dočekao spreman: nije mu trebalo mnogo objašnjavati ko je sledeći neprijatelj. Usput je intrigama eliminisao svog starog protivnika Vilijema (Divljeg Bila) Donovana, koji je hteo da postane prvi direktor CIA. Borbu protiv komunista i simpatizera Huver je nastavio tamo gde je stao početkom tridesetih godina: istim metodama i istom teškom rukom. Sindikati su u međuvremenu ojačali toliko da ih se nije smelo dirati; ostali su simpatizeri, ono malo komunista i levičara, pisci, filmadžije i sitna riba na koju se okomio čuveni Džozef Makarti – dok je trajao. FBI je pomagao, mada ne zadugo. Iskusan kakav je bio, Huver negde oko 1966. shvata da je otpor ratu u Vijetnamu postao previše ozbiljan i da represija neće pomoći. Tih godina on polako ukida mere nadzora i prisluškivanja i ograničava rad Biroa na zakonite aktivnosti, bez avanturizama bilo koje vrste – koliko se moglo, naravno.

VOTERGEJT: Onda je pukao Votergejt, 1972. Huver je već bolestan, mada živahan. Vidi jasno da kuda to vodi i počinje da igra igru izbegavanja i vrdanja. Nalazi FBI-ja na samom početku afere jasni su; osoblje Biroa nezadovoljno je prikrivanjima i vrdanjima i to se vidi iz toka afere: znaju, a ne smeju da kažu, a i ne sviđa im se. Onda, usred skandala, Džon Edgar Huver umire 2. maja 1972. Sutradan Ričard Nikson imenuje – na brzinu i bez mnogo razmišljanja – L. Patrika Greja III za vršioca dužnosti. Grej, bivši zamenik ministra pravde, ne snalazi se naročito u tom cirkusu, kojega se i Huver klonio. U junu mesecu, 23. juna, Nikson pita svog savetnika i grobara Haldemana šta Grej može da uradi za njih. Haldeman kaže da bi Grej voleo, ali ne zna kako bi. "On će pozvati Marka Felta i njih dvojica... Mark Felt je ambiciozan i spreman da sarađuje..." "Njemu, Feltu, kazaće: dobili smo znak s druge strane reke (Potomak) da se više u to ne mešamo; i to će biti dobro jer agenti FBI-ja koji rade na tom slučaju osećaju da je to to."

Tu fali još samo jedan detalj: Mark Felt, zamenik direktora FBI-ja, u tom trenutku je ključni izvor vašingtonskog "Posta", poznatiji kao "Duboko grlo"; on će to priznati pred smrt, pre koju godinu i u dubokoj starosti, a Bob Vudvord će potvrditi.

Ovoga trenutka mi ne znamo ko je iz FBI-ja puštao informacije koje su koštale mesta direktora Komija – ako je takvog majčinog sina i bilo. Kad uzmemo u obzir sve gadosti, zloupotrebe i zločine FBI-ja od 1920. do danas, sama pojava Marka Felta i još mnogih neznanih junaka iz FBI-ja koji nisu mogli da podnesu sramote, dovoljna je da spase Biro.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---