Uvek ima nekog ko bi da me prosvetli: "Pogledaj Levijev film, šta god ti mislio o autoru!" Neka, fala, verujem više u njegovu umešnost nego u njegovu umetnost

Prolazeći pored kafića na televizoru ugledam fudbal, tu ću da popijem espreso, pa ako za to vreme bude neki penal ili gol, dobro jest, po travi se poznaje da nije Premijer liga, ali šta je tu je, sednem, gore gde su imena klubova piše PAR, aha, Parma, i piše NPD, koji je ovo tim, je li Parma, iz koje je moj prijatelj C. B., uopšte prvoligaš, ili ovi prenose drugu ligu? (Tona dabome nema: u kafiću mora da se glasno čuje večno ista muzika sa USB-a.)

Šta li je NPD, ne postoji u Italiji Nova Padova i Stara Padova, dobro, nema veze, na dresovima se dosta prezimena završava na "ić", gle ti naše, za koje ja ovde i ne znam, a igraju eto u evropskoj ligi, ali što ti je jug, lica i glave fudbalera ne liče mi nimalo na ujednačene primerke u Engleskoj i Nemačkoj. Tamo fudbaleri kad nisu na treningu obitavaju ili kod brice ili kod tetovažlije, da im iglama zanavek izbuši neiskorišćene restlove kože, ali uprkos trudu oko jedinstvenog identiteta, liče svi ti milioneri jedan na drugog, ovi Talijani ubio me Bog ako nisu kao mi, seljačija, da, igrači u Engleskoj su kao povrće u EU, ako i nisu identični, sortirani su po obliku, formatu, boji, kakvoći, a Padovljani i ovi drugi su kao krompir kod nas na kvantašu, jedan ima asimetrično lice, drugi lobanju pozadi ravnu, kao i moja što je, naspram fudbalera iz severnije Evrope ovi su kao naturščici naspram Džordža Klunija, Borisa Tadića i sl. Završi se ubrzo utakmica, a to Partizan–Napredak, dobro, sad je sve došlo na svoje mesto.



Građanine, jesi li se pismenim putem obračunao sa Vilijamom Vokerom koji otvoreno priznaje, hvališe se zapravo, a nama naravno preti kako samo što nije dovršio Veliku Albaniju! Naši demokratski izabrani predstavnici svi su se po službenoj dužnosti uznemirili, daj da ga prijavimo Ujedinjenim nacijama, šta podli, naizgled usamljeni, ali zapravo moćni pojedinac samo sprema: državu u koju će ući i neotuđivi deo naše zemlje, i ne bilo koji atar ili nahija, nego naša Sveta zemlja. Tužakaju naši Vokera i njegovoj državi koja sa svoje strane veli da nema ona ništa sa balkanskim novodržavotvorcem: penzionisani senior citizen ima pravo da o svom trošku reklamira svoj proizvod, kao što silesija kompanija čini sa svojim produktima!

Ali, neće ovog puta biti dovoljno da se samo vlastelini suprotstave, moraćemo i sebri da se malko pobunimo, da naše mile medije zatrpamo pismima gneva protivu toga kojota koji nije izgubio apetit ni glas, malo ti je što si nas bombardovao, sad bi još da nam otmeš našu svetinju i da je pripojiš našim vekovnim neprijateljima, ili si nas radi toga baš i bombardovao, da se jednog lepog dana vratiš i da taj ratni plen prodaš Tirani, a kao bonus daćeš joj i parčenceto ot žalna Makedonija! Ono što će boleti svako Srpče do kraja svih vekova za tebe je puki, možda čak i usmeni ugovor o delu, ali neće to da ti uspe!

Službena histerija nakon estradnog nastupa zaboravljenog Vokera zar ne govori da mi sa istinom, koja već dugo kod nas nije na ceni, nanovo raskidamo, i to raskidamo dvostrukim raskidom: šta je gore, ako se zbilja plašimo da će V. V. uskoro da održi reč ili ako znamo da je to budalaština, a uspevamo da nam pena udari na usta?

Govorim o dvostrukom raskidu, a mogao bih i o trostrukom: 1. plašimo se budućnosti koja zacelo neće nastupiti; 2. prenebregavamo sadašnjost (da se Kosovo otcepilo); 3. poričemo prošlost, i onu od pre dvadeset godina, kad smo Albance bezuspešno pokušali odonud da najurimo, i onu od pre stotinu i više godina. Ne zanima nas istorija: dosadna učiteljica nas uči da Kosovo nije baš od iskona bilo baš toliko naše, ili nije bilo samo naše, pa se dakle može desiti, opet zahvaljujući velikim silama, ishodima ratova i sl., da neko vreme naša Sveta zemlja ne bude nama na raspolaganju.

Sve mi to znamo, ali to mirno tavori ispod naših krpara, tepiha i jambolija dok se odnekud, iznebuha, ne stvori Voker: "Kažite dragička – pravim Veliku Albaniju!" Našima odmah mrak na oči, umesto da se poraduju što Kosova izlazi na more: ako je zbilja deo Srbije, kao što vele Ustav i naša silna gospoda hrišćanska, onda će i Srbija izići na dugo sanjani Jadran.



Na kuhinjskom stolu stoji "Politika". Ne kupujem je, niti je uzimam u ruke, ali oči same pročitaju naslove. Jedino što joj priznajem jeste savesnost korektora i slagača, bivalo je da i trideset ili četrdeset godina u "Politici" ne bude nijedna slovna greška, a sada, gle, piše: "Napad tortom za mene je fašizam", a treba "Napad tortom na mene je fašizam". Kako to ja znam da je ovako trebalo da piše?! Znam čoveka, eto kako. Filozof koji onoliko hita od rata do rata (i pok. Getea su vozili da izbliza prouči tu prir. pojavu), filozof koji je pun razumevanja za one koji su najjači, koji iz jednog omladinskog ispada (obrazloženog, ako ne baš i posve opravdanog i učtivog) zaključi da nema ništa od naše želje i želje naših duhovno razvijenih prijatelja da se i mi malko već jedared demokratizujemo, mora biti da je rekao to što ja tvrdim da je rekao, e sad, ili je prevodiocu bilo neprijatno da ga razotkrije našem govornom području, ili mu se smilovao slovoslagač: "Staviću ‘z’ umesto ‘n’, ipak je to naš gost!"


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

 

 

 

Novosti

 

Naslovi.net

 

Male Novine