Vreme
VREME 1374, 4. maj 2017. / MOZAIK

Fudbal i nameštaljke:
Super nameštena liga

Ko god iole prati i razume se u fudbal mogao je u prošlu nedelju da posumnja da je Crvena zvezda potpomognuta sudijama uspela da pobedi Vojvodinu i tako ostane u trci za titulu. Međutim, slabo da to ikoga više zanima

Fudbal u Srbiji polako postaje nalik na poeziju: oblast koja zanima samo specijaliste, samo one koji su spremni da izdvoje posebno vreme i nerve da bi se bavili onim što se zvalo "najvažnijom sporednom stvari na svetu". Tu ne prestaje sličnost između poezije i fudbala, jer i jedna i druga disciplina ljudskog stvaranja nude nešto što je apsolutno povezano sa životom onih koji čitaju, odnosno gledaju: dok poezija nudi estetski doživljaj, uzbuđuje čitaoca i daje mu reči za ono što sam nije umeo da kaže, fudbal u Srbiji prosečnom gledaocu pojačava sliku užasa i propadanja, nasilja i bezizlaza, nudi mu realnost kakva bukvalno jeste.

Dakle, poezija i fudbal, ne kao u esejima Boža Koprivice, nego nasuprot njima, zadovoljavaju određene potrebe ljudi u Srbiji, posebnih grupa ljudi, ali na potpuno drugačiji način: dok poezija "uzdiže duh" i nudi privid mogućeg spasenja, fudbal je kao otvorena rana, grobnica koja vas čeka da u nju kročite i da vas nadležne službe pokopaju.

TITULA OPRAVDAVA SREDSTVO: Kada sve ovo prevedemo na "normalan novinarski jezik" i okanemo se visokoparnih pokušaja da u banalnim stvarima pronađemo zrno "suštine" spuštamo se u najveću kaljugu koja trenutno postoji u Srbiji, u fudbalsko prvenstvo, mesto na kome se prelamaju različiti političko-poslovno-kriminalni interesi i od koga, na neki čudan način, zavisi mnogo više stvari nego od nekih drugih delatnosti koje se samo naizgled čine uticajnijim.

Fudbal je u Srbiji sve, i ta činjenica da se politički i društveni odnosi prelamaju kroz jednu tako banalnu stvar, čini celu situaciju još strašnijom. Jer, ako nam "od toga zavisi" bilo šta, od te kaljuge, od tog nasilja i kriminala, od te nameštaljke, onda se nivo naše propasti teško može izmeriti poznatim uređajima.

Poslednjih nedelja, tako, prisustvujemo otvorenom i na neki način nasilnom ali transparentnom nastojanju da se titula fudbalskog prvaka države "utera" u Crvenu zvezdu, bez obzira na to što ovaj klub u ovoj sezoni ne da nije najbolji nego je daleko od toga – sve TO se radi da bi se zadržala prednost ispred Partizana, najljućeg rivala; sve to da se ne dozvoli da Partizan ima isti broj titula kao Zvezda, na nekoj zamišljenoj listi šampionata od završetka Drugog svetskog rata.

Na utakmici sa Vojvodinom, u nedelju, 30. aprila 2017. godine, sudijska ekipa je učinila sve što je u njenoj moći da Zvezda dođe do pobede iako je Vojvodina igrala bolje i imala izglednije šanse za postizanje gola. Nije reč o tome da se Zvezda nagodila sa Vojvodinom, da su se njeni igrači sklanjali, da nisu hteli da igraju, naprotiv. Ovde je reč o tome da je "na finjaka" sudijska ekipa pomogla klub iz Ljutice Bogdana: prvo, suđen je veliki broj prekršaja u okolini šesnaesterca protivnika što je omogućilo da se ili direktno uputi udarac na gol ili da se kroz centaršut iz blizine stvori dobra prilika; kada to nije donelo rezultat, sudija je naprasno isključio kapitena Novosađana, a da nikom nije bilo jasno šta se dogodilo – mladić je u suzama napustio teren; kada ni to nije pomoglo, sudija je jedan pad u šesnaestercu Vojvodine ocenio kao prekršaj i dosudio penal za CZ.

Previše je utakmica ove sezone Crvena zvezda dobila "sa penala" da bi to bilo slučajno, uprkos činjenici da se protiv Zvezde svi brane sa deset igrača. Pored toga, ove sezone, niko ne pamti bukvalno nijednu utakmicu koju je Zvezda odigrala na "vrhunskom nivou", a da je primećen jedan važan fudbaler u njenom timu. U zboru, slab tim, slabo vođen sa klupe, ali, izgleda, sa fantastičnom logistikom, sa "upravom" koja zna da se dopadne sudijama, da na njih ostavi utisak koji dovodi do njihovih odluka koje Zvezdi donose bodove i onda kada tim ne igra nikako.

Zašto se sve to radi, zašto se pomaže timu i klubu koji je davno propao, koji ne može da se oporavi od titule osvajača Kupa šampiona 1991. godine i koji je u poslednjih 25 godina solidan pratilac Partizana, najorganizovanijeg i najuspešnijeg srpskog kluba?

KADROVI SVE REŠAVAJU: Nekako se odgovor sam nameće: Vučićevo preuzimanje kluba u jesen 2012. godine, iako je on i pre toga bio pridruženi član uprave koju su vodili Vladan Lukić i Goran Vesić, trebalo je da označi prekid dominacije Partizana koji je šest sezona u nizu osvajao titule najboljeg u Srbiji. I kada se danas pogleda skor, u ove četiri sezone "pod Vučićem" rezultat je izjednačen: Partizan dve i Zvezda dve titule, tako da se teško može reći da je "Vučićev režim" sve oteo i namestio samo da bi Zvezda dominirala. Pre će biti da se želelo da Zvezda uspostavi neki balans, da bar koliko-toliko parira Partizanu, koji je u poslednjih 25 sezona bio prvak 15 puta, dakle, dominirao je u potpunosti na radost svojih i na žalost navijača Zvezde i samog Vučića, koji nikada nije krio privrženost klubu iz ulice Ljutice Bogdana.

I fudbal, kao i politika koju vodi Vučić u drugim oblastima, jeste zasnovan na kontinuitetu samo je obojen posebnim stilom naprednjačkog režima. To znači, igramo po pravilima koja su već uspostavljena, ali sa promenjenim ishodima i sa drugim inkasantima: ako je Partizan toliko dominirao u poslednih 25 godina ratova i tranzicije, Vučić je pokušao sa "svojima" da situaciju preokrene, da vrati sjaj Marakani, ali osim što su stadionu dali ime "Rajko Mitić", dodatno se "šlihtajući" navijačima, ništa drugo nisu napravili, ako ne računamo da je Slaviša Kokeza postao prvi čovek Fudbalskog saveza Srbije kao "Zvezdin kadar".

ULOGA KABINETA NA TERENU: Četiri i po godine od kako je preuzeo klub sa svojim pajtašima i uspostavio kontrolu nad takmičenjem u Srbiji, Vučićeva Zvezda je konačno predata u ruke "navijačima", "vernoj armiji", koji su pored toga dobili mogućnost da više nego ranije učestvuju u podeli različitih poslova u građevinskoj i drugoj industriji u Srbiji. U klubu bukvalno nema nikoga ko je "iz Zvezde", pa ne čudi da oni koji nose dres nemaju pojma o tome ni ko je tu igrao, ni koga se tu pobeđivalo ni kako se tu pobeđivalo. Zvezda danas je samo crveno-bela boja dresova i stadion na lokaciji na kojoj je bio. Sve ostalo je oteto od onih koji su taj klub pravili i učinili velikim u prošlosti i predato huliganskim grupama.

Na drugoj strani, Partizan je iz devedesetih i zlatnog doba Žarka Zečevića, dugogodišnjeg generalnog sekretara kluba, i Mirka Marjanovića, nekadašnjeg predsednika kluba i predsednika Vlade Srbije u doba Slobodana Miloševića, i u "novom dobu" nastavio da dominira, takođe završavajući i zatvarajući prvenstva u ranoj fazi, ali, činjenica je, sa dominantnom igrom, sa boljim timovima i igračima. Međutim – to je istina koju navijači Partizana ne žele da prihvate – i taj Partizan nije iznedrio bogzna kakve fudbalske vedete, nego je uspevao da talentovane klince bogato proda, a da na drugoj strani dobro kupuje na tržištu i da uvek ima mnogo bolje "strance" nego Crvena zvezda.

Kada se pogleda statistika poslednjih 11 sezona, od kada je Srbija nezavisna, Partizan je samo u sezoni 2008/09. imao prvog strelca lige, na primer, i to je bio sjajni Lamin Dijara, koji je i jedan od najboljih strelaca u kratkoj istoriji fudbalskih prvenstava Srbije. Uzgred, na toj večnoj listi najboljih strelaca, u prvih pet su trojica koji su igrali u Zvezdi i samo Dijara iz Partizana.

U ovoj sezoni, Partizan ima najbolji tim, igra najbolje, nisu izgubili utakmicu još od leta, promovisali su nove talentovane igrače iz svog omladinskog pogona i imaju dvojicu najboljih igrača trenutno u Srbiji – Brazilca Leonarda i Uroša Đurđevića, koji su ujedno i najbolji strelci. U tri derbija Partizan je bio daleko bolji tim, i na poslednjem igranom pre nekoliko nedelja na stadionu "Rajko Mitić" sreća je spasila Zvezdu od potpune rezultatske katastrofe.

U zbiru, Partizan je bolji tim ove godine i bilo bi očekivano da osvoji titulu, ali, "svi pričaju" i to se nekako uzima "za gotovo" da od toga nema ništa i da će prvak biti Zvezda iako stvarnost govori drugačije. A ta titula neće biti osvojena na terenu, nego "u kabinetu", i neverovatno je da to svi govore, a da niko ništa čak i ne komentariše. Tu i tamo nešto zucne trener Partizana Marko Nikolić, ali i to je "iz daljine" i bilo bi dobro da jednom javno ispriča kako to izgleda objasniti igračima da oni neće biti prvaci iako su pobedili na svim utakmicama.

A kako tek objasniti deci? Kako im objasniti da je to sport? Da bolji ne pobeđuje jer je "dogovor" drugačiji? Zašto onda niste napravili da onaj koga ste predvideli da pobedi i igra kao pobednik? Zašto se niste bolje organizovali?

Ili ćemo u poslednja četiri vikenda videti fer igru? Sudije će suditi po pravilima, a ne po zahtevu? Da li je to moguće?

Iz ove perspektive, teško zamislivo.

Slobodan Georgijev