Vreme
18.4.2017.

Turski gambit

Ponašanje i politika Turske u mnogome će odrediti budućnost Bliskog i Srednjeg istoka, a samim tim i budućnost Evrope. Ne vredi zatvarati oči, svet se smanjio i ono zvono Džona Dona zvoni u Dijarbakiru, Raki, Kandaharu, ali više nego ikad odjekuje i u Stokholmu ili Londonu
Autor
piše:
Momir
Turudić

Čini se da je bilo potrebno da 2015. prvi veliki talas nove seobe naroda grune preko Turske u Evropu, da bi svet bar za trenutak shvatio da se podela na u mir i blagostanje ušuškani Zapad i daleki, egzotični Istok i Jug za koji su vezani ratovi, beda i nestabilnost izgubila. Kreatori velikih odluka su, međutim, brzo pronašli „genijalno" rešenje – Turskoj će platiti i dati joj kojekakve povlastice da taj talas zaustavi u svom dvorištu, pa će se sve brzo vratiti u pređašnje stanje, u kome će se pomenuti Istok i Jug i dalje sami baviti svojim jadom, daleko od evropskog dvorišta.

Rešenje je, međutim, brzo pokazalo zbog čega se temelji na besmislenim pretpostavkama i spisku neostvarivih želja. Talas je usporen preko Turske, mada je daleko od toga da je prestao, ali se pojačao preko Severne Afrike; Evropa već godinu dana svako malo u panici prati pretnje turskog predsednika Erdogana da će „otvoriti branu", nezadovoljan komentarima Evropske unije na politiku koju vodi prema svojim građanima i realizacijom obećanja o pomoći i povlasticama. Osim toga, problem izbeglica u narednim godinama i decenijama neće biti usko povezan sa voljom Erdogana, ili bilo kog drugog turskog političara. Jednostavno rečeno, od kada je, pre godinu dana, Turska počela da „koči" izbeglički talas, broj izbeglica se u ovoj zemlji povećao sa dva na skoro tri miliona. Nije teško zamisliti šta će se dešavati ako ovaj broj nastavi da raste istim tempom, a nema naznaka da neće – nema te političke volje koja može da kontroliše „odliv" jednom kada kritična masa pređe granicu koju neka zemlja može da nosi, a Turska od te granice nije daleko.

Svejedno, „izbeglički problem" je, mnogo više od strepnji da Turska klizi u diktaturu, bio razlog zašto je svet sa tolikom pažnjom pratio referendum koji je održan u nedelju u Turskoj, a kojim je Erdogan faktički dobio odrešene ruke da državu nastavi da ustrojava po svom ćeifu.

Kako god da se referendum završio, Tursku bi čekala neizvesna vremena. Skoro sve što je decenijama strpljivo gradio, Erdogan je za nekoliko godina uspeo da pretvori u pepeo – istorijski mir sa Kurdima preko noći se pretvorio u novi rat bez kraja; politika prijateljstva sa susedima i svim velikim silama je prošlost; cena bezumne odluke da u Siriji u cilju „uvođenja demokratije" podrži ekstremne snage (uz sadejstvo najmoćnijih Zapadnih država) su fanatici koji se, posle sirijskih ratnih iskustava, raznose po Turskoj ubijajući ljude. Od unutrašnje stabilnosti nije ostalo ništa, a tesan rezultat referenduma (51,3 odsto „za") najbolje pokazuju koliko je zemlja podeljena. Evropska unija bi morala da shvati da su svi nabrojani problemi Turske i njeni, mnogo više nego izbeglice koje su samo posledica onoga što se širom ojađenog sveta dešava.

Ponašanje i politika Turske, jednog od najvažnijih igrača na uzavrelom pojasu od zapadnih obala Afrike do jugoistočne Azije, u mnogome će odrediti budućnost Bliskog i Srednjeg istoka, a samim tim i budućnost Evrope. Ne vredi zatvarati oči, svet se smanjio i ono zvono Džona Dona zvoni u Dijarbakiru, Raki, Kandaharu, ali više nego ikad odjekuje i u Stokholmu ili Londonu.

Ni „pobednici" na turskom referendumu nemaju mnogo razloga za radost, ali ni poraženi nemaju previše mesta za tugovanje, kao ni Evropska unija za teške reči i „otpisivanje" Turske. Zajednička bi svima trebalo da bude zabrinutost pred budućnošću ove zemlje, samim tim i celog regiona, i želja da se „spusti lopta", umesto da situacija eskalira. To bi, međutim, bilo racionalno razmišljanje koje važi u nekim normalnim vremenima na kakva sadašnja baš ne liče, sudeći po onome što se poslednjih godina dešava u Turskoj, ali i u dobrom delu ostatka sveta.