VREME BR.1081 | 22. SEPTEMBAR 2011. >

Između Meke i Brisela

"Erdogan želi da ga se sećaju kao čoveka koji je od Turske napravio globalnu silu", kaže Henri Barki, iz Karnegi zadužbine za međunarodni mir u Vašingtonu. Do takvog statusa Turskoj nedostaje još koji korak, a ukoliko ga učini, Erdogan će od "sultana" verovatno postati "padišah" (vrhovni vladar)

Moj prvi susret sa višestranačkim sistemom desio se u Turskoj i bio je prilično frustrirajući. Pre trideset i kusur godina, kada su rahmetli SFRJ i socijalističko samoupravljanje bili u punoj snazi, Turska je bila prilično slaba zemlja, u kojoj su se smenjivale nestabilne koalicione i poneka vojna vlada. Ovim drugim su naravno prethodili vojni udari, a poslednji u nizu izveo je general Kenan Evrem 1980. godine. Za vlast su se borili Bulent Edževit i Sulejman Demirel, decenijama vodeći turski političari, ali i na desetine partijskih lidera i liderčića. Kakve su to kampanje i mitinzi bili. Jednog dana mitinguju levičari – sve razlupaju. Drugog dana dođu desničari – rezultati isti. Bilo je i lepih strana tadašnjih turskih kampanja. Sećam se da su pojedini političari deci bacali sitan novac i bombone iz aviona, ali, da li zbog toga što sam dolazila iz jednopartijske države ili nečeg drugog, u "borbi" za iste bila sam krajnje neuspešna. Sva tadašnja dževa, svađe, tuče, u meni, tada mladom i politički nesvesnom biću, izazvale su kontraefekat, te sam sa olakšanjem razmišljala: "Što je dobro što je Jugoslavija stabilna zemlja i što nemamo te političke partije."

Više od trideset godina kasnije, maja 2011, opet sam se zatekla u Turskoj usred predizborne kampanje. Razlika u odnosu na one ranije, drastična. Bombona i para iz aviona nije bilo, a mitinzi su nalikovali sličnim skupovima širom sveta. Razdragani građani, skandiranje, zastave, političari koji obećavaju svašta, od skraćenja vojnog roka, preko povećanja plata i penzija do gradnje kanala ispod Bosfora. Postojala je još jedna razlika u odnosu na izbore iz sedamdesetih i osamdesetih godina – pobednik, Partija pravde i razvoja (AK) premijera Redžepa Tajipa Erdogana, unapred se znao, ali je samo bilo pitanje sa koliko procenata.

PO TREĆI PUT ERDOGAN: Na junskim parlamentarnim izborima AK partija osvojila je 50 odsto glasova, a premijer Erdogan je dobio treći uzastopni mandat. Rezultatom nisu bili potpuno zadovoljni, jer nisu osvojili dvotrećinsku većinu koja bi im omogućila da promene ustav, ali pobeda je pobeda. U turskom izbornom sistemu predviđen je cenzus od čak 10 odsto, a izborna matematika je AK partiji donela šest poslanika manje (325 od ukupno 550 mesta) iako su osvojili 3,5 odsto glasova više nego na prethodnim izborima. Koliko je snažna AK partija pokazuju rezultati opozicije. Najjača Republikanska narodna partija, koju je svojevremeno osnovao Ataturk, osvojila je 26 odsto glasova, a desničarska Partija nacionalističke akcije 13 odsto glasova.

Treća po redu izborna pobeda AK partije je i najubedljivija. Na prvim izborima 2002. osvojila je 34 odsto glasova, a 2007. godine 46,5 odsto. Nije teško zaključiti šta je formula uspeha AK partije. Pod vođstvom Redžepa Tajipa Erdogana Turska je zabeležila ekonomski procvat i godinama je, nakon Kine, druga zemlja po privrednom rastu. U prošloj godini ekonomski rast Turske iznosio je 8,9 odsto, a globalna kriza kao da je nije ni dotakla. Prema Svetskoj banci, turska ekonomija se nalazi na 17. mestu u svetu, bruto nacionalni dohodak je 10.079 dolara po glavi stanovnika. Smanjili su i nezaposlenost na 9,2 odsto sa prošlogodišnjih 10,5. Mada pojedini ekonomisti upozoravaju na "pregrejanost" turske privrede, zabrinjavajući deficit i moguće zaustavljanje rasta, Erdogan najavljuje da će stogodišnjicu osnivanja Republike Turske (2023. godine) ova zemlja dočekati među 10 najrazvijenijih i sa 25.000 dolara BDP-a po glavi stanovnika. Možda deluje ambiciozno i nerealno, ali Turcima mnogi nisu verovali ni kada su osamdesetih godina najavljivali da će postati turistička velesila. A postali su.

Kritičari Erdoganu zameraju da vodi zemlju u islamizam i da je autoritaran vladar. Otuda i nadimak "Sultan". Te kritike na Erdoganov račun mnoge Turke izgleda ne zabrinjavaju. "Moja porodica i ja živimo bolje, zarađujem više para, Erdogan je najsposobniji političar i zato glasam za njega", kratko je objašnjavao prodavac ribe u Istanbulu uoči junskih izbora. Premijer uživa ugled čoveka koji dobro planira i planove sprovodi u delo.

DŽAMIJE SU NAŠE KASARNE: Premijeru Turske niko ne može da ospori da je sposoban i harizmatičan političar. Ujedno je i populista jer Turci, baš kao i ostali Balkanci, izgleda vole vođe, predvodnike, domaćinske političare. Čak i ako ne razumete turski, a gledate njegove nastupe, vidite da Erdogan masu lako hipnotiše. Citira Kuran, filozofe, poziva se na svetlu istoriju, najavljuje istu takvu budućnost, ističe uspehe svoje vlade a, na zgražavanje turske elite, ne libi se ni narodskog govora ni pesme. Na jednom predizbornom skupu recitovao je pesmu popularnog turskog folk-pevača na oduševljenje publike koja je u transu sa njim zapevala. "Hodamo zajedno na ovom putu, pokisli smo zajedno na ovoj kiši, sada kad god slušam pesmu, sve me podseća na tebe", pevali su Erdogan i masa. Koju godinu ranije, ljubav prema pesmi umalo mu nije presela. Zbog recitovanja stihova "džamije su naše kasarne, minareti su naši bajoneti, a vernici vojska", 1999. godine osuđen je na deset meseci zatvora jer je sud smatrao da tom pesmom Erdogan širi versku mržnju. Odležao je četiri meseca.

Redžep Tajip Erdogan je rođen 1954. u Rizi. Po obrazovanju je ekonomista. Njegova biografija ima elemente "turskog sna" jer potiče iz skromne porodice, pa je kao tinejdžer u Istanbulu zarađivao prodajući na ulici vodu, limunadu ili đevreke. Rano se partijski angažovao i bio je član Partije blagostanja i Partije vrline, koje su zbog islamističkih stavova zabranjene. Od 1994. do 1998. godine bio je veoma uspešan gradonačelnik Istanbula. AK partiju je osnovao 2001. godine, pošto je zabranjena Partija vrline tadašnjeg premijera i Erdoganovog prijatelja pokojnog Nedžmetina Erbakana. Sem Ekonomskog fakulteta završio je i muslimansku versku školu.

Potiče iz tradicionalne muslimanske porodice, vernik je, ne pije alkohol i ne puši. Oštar zakon o zabrani pušenja u Turskoj donet je na njegovo izričito insistiranje, a poznata je i njegova izjava da je "borba protiv cigareta jednako važna kao i borba protiv terorizma". Dok je bio gradonačelnik Istanbula zabranio je alkohol u svim ugostiteljskim objektima u vlasništvu grada, a restriktivnim merama ograničio je prodaju alkoholnih pića u celoj Turskoj. Ustavni sud je ukinuo deo mera. Prošle godine je pozvao Turke da jedu grožđe umesto što piju vino. Oženjen je Eminom. Imaju četvoro dece, sinove Ahmeta i Nedžmedina i ćerke Esru i Sumeju.

Erdoganovu ličnu i političku narav mnogi tumače njegovim skromnim odrastanjem u starom delu Istanbula, naselju Kasimpaša. Meštani Kasimpaše uglavnom su radnici i vlasnici manjih radnji. Sebe predstavljaju kao dobre i marljive, tradicionaliste, ali priznaju da su preke naravi. Drže do časti i na uvredu žestoko reaguju. Oni koji poznaju Erdogana tvrde da je pravi Kasimpašanin. Oni Erdogana vide kao "svog čoveka" o kome govore sa puno poštovanja. U čajdžinicama i radnjicama su njegovi portreti, neki iz kampanje, neki u fudbalskom dresu iz vremena kada je igrao za lokalni tim. Stadion Fudbalskog kluba Kasimpaša nazvan je, pogodite po kome? Po Redžepu Tajipu Erdoganu, naravno. "On nas je učinio ponosnim. Možeš poticati iz Kasimpaša i postati premijer, tako da predstavlja uzor našoj deci da vredno rade. Možeš biti dobar musliman, poštovati naše vrednosti i biti veoma uspešan", priča vlasnik lokalne kebab radnje.

SVETSKI IGRAČ: Erdogan je postao heroj ne samo Kasimpaše već i šireg dela muslimanskog sveta. Ekonomski snažna Turska postala je globalni igrač, koji se pita o mnogim svetskim problemima, ne pristaje na ulogu servilnog poslušnika SAD i Zapada, ali i zateže odnose sa Izraelom. Takva politika godi širokim muslimanskim masama, duboko frustriranim sopstvenim neuspesima i brojnim potezima zapadnih država, kao što su okupacija Iraka i Avganistana, do hroničnog problema Palestine. U Erdoganu mnogi muslimani, od Gaze, preko Sirije i Libana do Bosne i Hercegovine, vide snažnog vođu, a u Turskoj uzor i dokaz da Islam, demokratija i ekonomski razvoj nisu nespojivi. Takav imidž prija i Erdoganu, koji je u pobedničkom postizbornom govoru najavio da će Turska i dalje biti "glas" muslimana. "Verujte mi, Sarajevo je danas pobedilo isto kao i Istanbul, Bejrut je pobedio isto kao i Izmir, Damask je pobedio isto kao Ankara, Ramala, Nablus, Dženin, Zapadna obala i Jerusalim pobedili su isto kao i Dijarbakir", poručio je on, uz pokliče oduševljenih pristalica.

Turska je trenutno najprisutnija u zemljama "arapskog proleća", koje se nadaju da će moći da primene turski "recept", spoj Islama i demokratije. No, sigurno neće biti jednostavno da se Muslimanska braća transformišu u stranku AK tipa. Oduševljeno su Erdogana nedavno dočekali u Egiptu, Tunisu, Libiji. Skoro istovremeno Libiju su posetili i "oslobodioci" Sarkozi i Kameron. Bilo je razdraganog sveta, aplauza, ali u poređenju sa dočekom turskog premijera te scene su bile mlake. Sve bliskije političke veze sa arapskim svetom, praktični Turci koriste i za jačanje ekonomije pa su turski izvoz i investicije u zemljama Bliskog istoka višestruko porasli. Porastao je i broj arapskih turista u Turskoj, a pedantni Turci su izračunali da jedan arapski turista troši koliko šest zapadnih: em "brat po veri", em široke ruke. Mada se ekonomski procvat još nije podjednako osetio u svim delovima Turske, svako ko obiđe urbani deo ove zemlje primetiće dobre puteve, infrastrukturu, odlične automobile, solidan životni standard.

Šta će onda Turcima EU, koja ih decenijama zamajava pričama o članstvu? Primećuju to i obični Turci, te podrška članstvu u EU dramatično pada. S obzirom na ekonomski i politički uticaj Turske, kao i demografiju, sutra se lako može desiti da će Brisel "poželeti Turaka, al’ Turaka više (u redu za EU ) biti neće". Turski zvaničnici, međutim, potenciraju opredeljenost za članstvo u EU, ali i najavljuju da će zamrznuti odnose sa Briselom kada Kipar preuzme predsedavanje u julu 2012. godine, ako se ne pronađe rešenje za ostrvo podeljeno na južni deo koji svet priznaje kao Republiku Kipar i severni na kome je proglašena Turska Republika Severni Kipar, koju priznaje Ankara.

Erdogan ne voli teorije po kojima Ankara okreće leđa Zapadu i približava se muslimanskom svetu. "Tvrdnja da se Turska sve više približava islamskom svetu ne odražava stvarnost. Turska u kojoj više od 99 odsto stanovništva čine muslimani oduvek je imala svoje mesto u islamskom svetu. Iza ove tvrdnje, u stvari, stoji jedna druga: preokret u turskoj spoljnoj politici – tvrdnja koja ne samo da ne odražava stvarnost, već je i zlonamerna. Nije Turska načinila preokret, već je na regionalnom i globalnom planu proširila svoje vidike i zahvaljujući sve pozitivnijem imidžu postala prisutnija u međunarodnim naporima za uspostavljanje mira, bezbednosti i blagostanja i vodi glasniju politiku", kaže Erdogan.

IZMEĐU ZAPADA I ISLAMA: Mada zapadne države skoro neizostavno konsultuju Tursku o mnogim pitanjima (Libija, Sirija), primetna je sumnja prema sve aktivnijoj spoljnoj politici Ankare. U Vašingtonu se mogu čuti strahovi da se Ankara previše "odmetnula" od Zapada, Amerika pokušava da pomiri Tursku i Izrael, posvađane zbog prošlogodišnjeg upada izraelskih komandosa na turski brod koji je prenosio pomoć za Gazu. Pošto Ankara svesrdno podržava namere Palestine da dobije punopravno članstvo u UN, do novog zaoštravanja sa Tel Avivom će sigurno doći. EU, pak, ne može da prihvati protivljenje Turske odluci Kipra da počne eksploataciju nafte i prirodnog gasa u Mediteranu.

"Erdogan želi da ga se sećaju kao čoveka koji je od Turske napravio globalnu silu", kaže Henri Barki, iz Karnegi zadužbine za međunarodni mir u Vašingtonu. Do takvog statusa Turskoj nedostaje još koji korak, a ukoliko ga učini, Erdogan će od "sultana" verovatno postati "padišah" (vrhovni vladar). Naravno, ukoliko ne dođe do, po Tursku, neželjenih komplikacija na domaćem (kurdski ili neki drugi problem) i međunarodnom planu.

Turski premijer je Srbiju (turski Sirbistan) posetio jula 2010. godine. Po običaju, društvo mu je pravila supruga, ali i mlađa ćerka. Prva sa tradicionalnom muslimanskom maramom, a druga noseći majicu u obliku turske zastave. Predsednik Srbije Boris Tadić i premijer Turske Redžep Tajip Erdogan ocenili su da dve države ulaze u novu fazu izgradnje strateških odnosa, a u Novom Pazaru su otvorili Turski kulturni centar "Ataturk". Erdogana su "braća" Bošnjaci u Novom Pazaru dočekali kao nekad Tita, uz turske zastave, pesme, natpise na turskom i skandiranje "Turkije", "Erdogan".


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

 

 

 

Novosti

 

Naslovi.net

 

Male Novine