---

Srbija je demografski i funkcionalno onolika koliko u njoj aktivno živi njenih građana, dakle oko pet i po miliona, i u skladu sa tim prilagođeni su domicilni socijalni, zdravstveni, obrazovni, infrastrukturni, bezbednosni, saobraćajni i svi ostali sistemi i kapaciteti. Toj strukturi jedino nije primeren izborni sistem koji uporno ignoriše postojanje rasejanja i tretira ga na dan izbora kao fizički prisutnog u Srbiji. Niti se obazire na maloletna lica bez prava glasa, što čini enormnu razliku zvanično proklamovanog jedinstvenog biračkog spiska i faktičkog biračkog tela

Ako je demokratija od Perikla i Platona, najvećih političkih mislilaca antičkog sveta do danas, najbolje čega su se ljudi dosetili, onda su izbori svakako njena kulminacija i kruna, ali i otvorena arena političkih manipulacija. Upravo održani predsednički izbori fokusirali su pažnju javnosti na ažurnost Republičke izborne komisije i uočljive slabosti jedinstvenog biračkog spiska, u zemlji permanentnih izbora i emocionalnih amplituda.

Niko nije imun na greške, niti postoji delotvorna vakcina koja otklanja takvu mogućnost, ali Republička izborna komisija (RIK) iz godine u godinu, od izbora do izbora, kao u začaranom krugu, neobjašnjivo ponavlja iste greške štetne kako za izborni proces tako i sopstvenu profesionalnu reputaciju. Oko jednog se svi slažu: sređivanje jedinstvenog biračkog spiska pripada najužem krugu prioriteta svakog izbornog procesa, naročito zemlje kandidata za ulazak u Evropsku uniju. Tim pre, teško je prihvatiti i još teže tumačiti kategoričnu negaciju ministarke Ane Brnabić zdravorazumskih sumnji u ispravnosti biračkog spiska, tvrdnjom: "Procena da je u birački spisak upisano 800.000 birača više od broja punoletnih građana ne može biti tačna..." Još je dalje od istine: "Trenutno, kakav god bio (birački spisak), on jeste najbolje ažuriran od bilo kog u prethodnom periodu."

TVRDOGLAVA IGNORANCIJA: Takva tvrdnja ne samo što izaziva nedoumice, već je u kontradikciji sa činjenicama, pošto samo dece do 14 godina starosti bez biračkog prava u ukupnoj populaciji ima 1.022.008, prema proceni Republičkog zavoda za statistiku za 2015. godinu, što u potpunosti demantuje ministarkinu izjavu o najbolje ažuriranom biračkom spisku.

Pred predsedničke izbore 2012. godine objavljen je, posle 3,6 miliona ispravki, "prečišćen" jedinstveni birački spisak sa 7.058.683 birača, skoro identičan broju popisom registrovanih 7.186.862 stanovnika Srbije prethodne 2011. godine. Republička izborna komisija zvanično je saopštila pred martovske vanredne parlamentarne izbore 2014. da 6.765.998 građana ima pravo glasa, iako se već bez računanja videlo da iz ukupnog broja stanovnika nije izuzeto 1.293.635 (17-18 odsto prosečan odnos u svakoj populaciji) maloletnih lica na koja se to pravo ne odnosi. Apsurdna statistička konfuzija otvorila je po ko zna koji put pitanje strukture i veličine biračkog tela, ali i decenijama zanemarivane demografske dimenzije rasejanja uporno licitirane od 4,5 do 11,5 miliona građana u svetu.

Za vanredne parlamentarne izbore 24. aprila 2016. godine Ministarstvo za državnu upravu i lokalnu samoupravu objavilo je birački spisak na kojem se našlo 6.737.808 birača. Prema tadašnjoj proceni Republičkog zavoda za statistiku, Srbija je imala 7.131.787 stanovnika, od toga maloletnih lica do 17 godina bez prava glasa 1.239.950 ili 17,3 odsto. Ovim je sve rečeno o validnosti jedinstvenog biračkog spiska, naročito ako se uzme u obzir da Srbija svake godine ima sve manje stanovnika, a na izborima sve više birača.

Tvrdoglavo ignorisanje činjenice da u Srbiji ne živi nominalnih 7.076.372 (procena 01.01.2016. Republičkog zavoda za statistiku) građana, već onoliko manje koliko ih je trajno nastanjeno u rasejanju, predstavlja svesno ili iz nehata obezvređivanje izbornih i svih relevantnih analiza, makroekonomskih i demografskih projekcija. Srbija je demografski i funkcionalno onolika koliko u njoj aktivno živi njenih građana, dakle oko 5.576.372 (izračunato na bazi rezultata "Popisne studije" Uprave za dijasporu, Omladinskog centra iz Niša i grada Niša, rađene juna 2016. godine, obuhvaćenih 30 evropskih zemalja i procene ukupnog rasejanja na oko 1.500.000 građana, odnosno 1.237.500 birača), i u skladu sa tim prilagođeni su domicilni socijalni, zdravstveni, obrazovni, infrastrukturni, bezbednosni, saobraćajni i svi ostali sistemi i kapaciteti. Toj strukturi jedino nije primeren izborni sistem koji uporno ignoriše postojanje rasejanja i tretira ga na dan izbora kao fizički prisutno u Srbiji, niti se obazire na maloletna lica bez prava glasa, što čini enormnu razliku zvanično proklamovanog jedinstvenog biračkog spiska i faktičkog biračkog tela.

Šta se događa kad su polazne pretpostavke pogrešne, najbolje se vidi na primeru izborne izlaznosti, što je višedecenijska izborna praksa. Po ko zna koji put svojevrsna deja vu situacija hegelovski se ponovila i na aprilskim predsedničkim izborima 2017, ali ne kao farsa. Uprkos postizbornom galimatijasu, zabrinjava činjenica da se meri i računa ono čega nema i ne čudi izlaznost takva kakva je. Zvanična procena izlaznosti 2. aprila 2017. godine (nakon 99,9 odsto obrađenih biračkih mesta RIK) bila je 54,39 odsto, ali daleko od stvarne koja se lako utvrđuje jednostavnim oduzimanjem broja svih maloletnih lica, 1.238.365 ili 17,5 odsto, od ukupnog broja stanovnika Srbije (7.076.372), i tako provizorno formiran birački spisak od 5.838.007 umanji za 1.237.500 odsutnih birača iz dijaspore. Na taj način dobiće se 4.600.507 lica sa pravom glasa faktički prisutnih na dan izbora u Republici Srbiji, ili realno biračko telo za 2.123.665 birača manje od zvaničnog Jedinstvenog biračkog spiska (6.724.172).

AVGANISTAN ISPRED SRBIJE: U takvoj konstelaciji izlaznost izgleda sasvim drugačije, odnosno, ako je na izbore po proceni (RIK) izašlo 3.651.113 birača, onda je stvarna izlaznost 79,36 odsto u odnosu na faktičko stanje ili celih 24,61 odsto više od zvanične procene od 54,39 odsto, a to je već značajna razlika. Tako dobijena realna izuzetno visoka izlaznost govori o stepenu političke svesti, odgovornosti i savesti, emocionalne i intelektualne motivisanosti građana Srbije koja ne zaostaje za visokom izlaznošću tradicionalnih zapadnih demokratija zainteresovanih za sopstvenu sudbinu poput upravo održanih izbora u Holandiji sa izlaznošću od 82 odsto.

Prosto je neverovatno da u Avganistanu, bez značajnije biračke tradicije i pod pretnjom talibanskog terora, na održanim parlamentarnim izborima 2014. godine izlaznost bude preko 60 odsto, za razliku od mirnodopske Srbije iste godine i regularnih uslova gde izlaznost jedva pređe 53 odsto. Na ukupnu izlaznost nikakav uticaj nije imao rezultat glasanja u konzulatima i ambasadama, jer je od prijavljenih 7169 birača 2014. godine glasalo svega 4632 ili 0,07 odsto zvaničnog biračkog tela. Po rečima Veljka Odalovića, generalnog sekretara MSP/ sekretara RIK-a, na izbore 24. aprila 2016. godine u ukupnom rasejanju prijavio se 8471 birač, a glasalo je 6070 ili 72% od prijavljenih, odnosno 0,78% ukupnog biračkog tela, što je u oba slučaja zanemarljiva veličina reda statističke greške. Za aprilske predsedničke izbore održane 2017. bilo je u dijaspori prijavljeno ukupno 11.590 birača na 53 biračka mesta, ali RIK sedam dana po zatvaranju birališta nije stavio na uvid izborne rezultate, koji se po ustaljenoj analogiji verovatno neće mnogo razlikovati od prethodnih godina.

Država legitimitet stiče ne demagoškim populizmom, već svojom upotrebljivošću sve dok građani smatraju da svoje nadležnosti obavlja na prihvatljiv način; ne obećavajući potrošački raj i ličnu sreću, već uspostavljanjem standarda i moralnog okvira u kojem politika, ekonomija i pravo deluju u organizaciji socijalnog, zdravstvenog, obrazovnog sistema, odbrane, reda i mira, ali i otklanjanja svake sumnje u ispravnost i regularnost demokratskih izbora na kojima se biraju oni koji će se o svemu savesno starati u korist države i građana.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---