Činjenica je da bi se na 358 radnika fabrike šinskih vozila "Goša" teško neko osvrnuo da se njihov kolega, zbog teške materijalne situacije, nije obesio u fabričkom pogonu

Mučno je bilo gledati Aleksandra Vučića u poseti radnicima fabrike šinskih vozila "Goša" iz Smederevske Palanke, koji su u generalnom štrajku već nekoliko nedelja. Premijer/predsednik se sa radnicima grli, pozdravlja, svi su nasmejani, prizor beleži bezbroj kamera. Ni obećanje da će Vlada Srbije isplatiti radnicima pomoć od po 60.000 dinara i dati sredstva za overu zdravstvenih knjižica zaposlenima, koje će važiti narednih šest meseci, nije ublažilo mučninu.

Život, naime, nastavlja da teče i kada se kamere ugase. Predstavnik štrajkačkog odbora Milan Vujičić rekao je da su radnici zahvalni državi, ali da država nije bila dužna da im pomogne, da ostaju u štrajku dok njihovi zahevi prema vlasniku fabrike ne budu ispunjeni. Ti zahtevi podrazumevaju isplatu oko 30 plata koje nisu dobili, uplatu doprinosa, razgovor o budućnosti firme… Jedan od problema, možda najmanji, je što se i ne zna ko je novi vlasnik fabrike, do skora u vlasništvu slovačke firme ŽOS, koja ju je nedavno prodala kompaniji "Lisnart holdings limited" sa sedištem na Kipru. Oni veći problemi odnose se na to da je slučajeva poput "Goše" u Srbiji bezbroj, samo što nisu tako vidljivi, i da ljudi kojima plate za njihov rad nisu date, nisu im uplaćeni doprinosi za zdravstveno osiguranje, staž i ostale dažbine, sa gotovo stopostotnom sigurnošću mogu računati da ih neće ni dobiti, šta god im političari obećavali. Osim toga, vlasnici i poslodavci mogu biti skoro potpuno sigurni da neće snositi nikakve posledice zbog svojih dugovanja zaposlenima i državi.

U medijima se prošlog meseca mogla pročitati vest da u Srbiji oko 70 odsto radnika ne prima platu na vreme, od čega jednoj trećini zarada kasni od 30 do 90 dana, oko sedam odsto prima platu sa zakašnjenjem većim od tri meseca, a da 50.000 ljudi mesecima i godinama nema nikakva primanja, iako odlaze na posao i rade (potpuno preciznu evidenciju o onima koji su u pomenutoj situaciji niko ne vodi). Odgovor onima koji cinično pitaju zašto ljudi idu godinama na posao ako ne primaju platu je jednostavan: zato što u početku plate kasne mesec-dva, zatim sve duže, pa se ostaje iz zebnje da onome ko ode ništa neće ni biti isplaćeno, a nije lako odreći se onoga što ti pripada. Tu je i prirodan ljudski strah, nije svako spreman da preseče i promeni radno mesto upuštajući se u nešto novo, naročito ljudi koji su decenije proveli u jednoj firmi. I ono osnovno, teško je naći drugi posao, srpsko tržište radne snage više liči na zverinjak u kome se za svako mesto bori mnogo kandidata nego na raj u kome ne radi samo onaj ko neće, kako nas ubeđuje vlast i cinični mediokriteti.

Uostalom, nisu samo radnici u propalim firmama "odloženim plaćanjem" došli u situaciji da u rukama imaju gomilu fiktivnog, zarađenog a neisplaćenog novca. Na primer, dobavljačima "Agrokorovih" kompanija ova korporacija isporučenu robu isplaćuje osam meseci kasnije, a na takvu situaciju su bili prinuđeni da pristanu tako što se rok malo po malo pomerao, da bi se sada ledili od straha na pomisao da će firma bankrotirati i ostaviti ih gole na ledini, sa kreditima koje su podigli da bi mogli da posluju i koji, za razliku od zarada, stižu redovno na naplatu.

Ružno zvuči, ali je činjenica da bi se na 358 radnika fabrike šinskih vozila "Goša" teško neko osvrnuo da se njihov kolega Dragan Mladenović nije 22. marta obesio u fabričkom pogonu, zbog teške materijalne situacije, kako su tvrdile njegove kolege. Slučaja su se dohvatili mediji koji su nastavili da redovno prate štrajk, pa se sve završilo Vučićevom posetom i najavljenom isplatom.

Sličnoj pomoći ne mogu se nadati one nevidljive desetine i stotine hiljada koje ne primaju ništa ili primaju malo, ali neredovno. Oni odumiru u tišini, na rate, i to je realnost u Srbiji. Daleko od toga da je za to kriva samo sadašnja vlast i da je to sa njom počelo, ali medijska eksploatacija ljudske muke, uz zvaničnu politiku busanja u prsa sa nikad manjom nezaposlenošću, desetinama hiljada novih radnih mesta, nikad većim platama i penzijama, zlatnim godinama koje samo što nisu (ako već nisu) počele zvuči kao ruganje, što nije ni pristojno ni zdravo u društvu koje se nalazi u stanju u kakvom je naše; o ponižavanju pričama o lenjom narodu koji mora da nauči da više radi, ugledajući se na one sa severa Evrope, bolje je ne govoriti.

Prethodna vlast je, doduše samo gubitkom izbora, već platila cenu marketinškog šminkanja stvarnosti i iritirajućeg ubeđivanja ljudi da žive mnogo bolje nego što sami osećaju, ali izgleda da ovde tuđa iskustva u politici ne pomažu. A ta iskustva kažu i da, za razliku od zarada, račun za izrugivanje i ponižavanje birača kad-tad stiže na naplatu, makar i odloženo.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

 

 

 

Novosti

 

Naslovi.net

 

Male Novine