VREME BR.114 | 28. DECEMBAR 1992. >

Stvarno i moguće

Kad će biti izbori, da se ovo promeni...

Vreme br.114,
28. decembar 1992.
Broj objavljen nakon parlamentarnih i predsedničkih izbora održanih decembra 1992.

Pročitajte komentar Stojana Cerovića "Uzdanje u glupost" iz istog broja

(podvlačenja u tekstu: vreme.com)

Rezultat je suštinski gori nego decembra 1990. Posle svih demonstracija, sabora, pohoda, nemih protesta, peticija, saopštenja, memoranduma, miliona datih za reklamu, cela demokratska opozicija ima samo dvadesetak poslanika više sa kojima ne zna šta će i velikog protivnika na krajnjoj desnici.

Razaranje Jugoslavije, rat, kataklizma, izolacija, smanjili su Miloševićev saldo samo za pola miliona glasova, a 56 odsto izašlih na izbore ponovilo je slogan pobednika ovih izbora da nema nameru da tu išta menja.

Svojevrsni junak i formalni gubitnik na ovim izborima, Milan Panić tvrdi, a to tvrdi i poražena opozicija, da je bilo ozbiljnih ogrešenja o izbornu proceduru, strani posmatrači su saopštili da bi u svakoj normalnoj zemlji ovakvi izbori bili poništeni. Na dosta izbornih mesta glasačke kutije nisu bile propisno zapečaćene, po rečima Zorana Šamija broj glasača izbrisanih iz biračkog spiska se u Beogradu kretao između trideset i četrdeset glasača po glasačkom mestu, što za 10.000 glasačkih mesta može iznositi 400.000 birača. Brisanje iz spiskova po nekim drugim tvrdnjama moglo bi doseći 1 odsto biračkog tela.

NEREGULARNOSTI: Glasački materijal zadržavan je mimo zakona u opštinskim izbornim komisijama (koje kontrolišu socijalisti i radikali) gde je moglo doći do zloupotrebe, a kako saopštava Vojislav Koštunica "završavali su tamo gde aktuelna vlast misli da im je mesto, prenošeni su u kesama za smeće". Milan Panić je na osnovu tih fakata i na osnovu činjenice da je bio žrtva kampanje i neravnopravnog tretmana na državnoj televiziji zatražio da se izbori za predsednika Republike ponište i održe pod međunarodnom kontrolom kroz tri meseca, a Republička izborna komisija je taj zahtev odbacila. Poništavanje izbora tražio je i Depos, pa čak i socijalisti, koji su zahtevali da se ponište lokalni izbori na kojima oni trenutno gube. Činjenica je da su izbori poništeni na 2 do 11 odsto biračkih mesta, zavisno od izbornih mesta, najviše u Beogradu, gde je opozicija bila u najboljoj mogućnosti da kontroliše izbore.

Parlamentarna rasprava o ovim izborima biće veoma interesantna. Vojislav Koštunica kaže da se za ovakve izbore mora utvrditi odgovornost države i da će to sigurno biti predmet parlamentarne rasprave, mada je sada jasno da će socijalističko-radikalska većina to hladno preglasati.

Opozicija tvrdi da je do izborne krađe došlo pre izbora. Saveza izborna komisija je saopštila da je u biračke spiskove uključeno 231.707 izbeglica. S druge strane oko 120.000 begunaca iz Srbije zbog ovog rata isključeni su iz izbornog procesa, samom činjenicom da je sprečeno donošenje zakona o amnestiji; vojnicima je, kako tvrdi opozicija, zabranjivano da glasaju što bi opet mogla biti opet "transakcija" reda veličine 100.000 glasova.

Većina opozicionih političara svoje komentare svodi na: "Nemoguće, krali su!" Možda stvari treba gledati s druge strane da je to što se desilo prošle nedelje i stvarno i moguće. Decembarski neuspeh Panića, Deposa i Demokratske stranke trebalo bi ipak gledati s druge tačke gledišta od uobičajenih za srpsku opoziciju, koja voli da priznaje da je nasamarena (Saopštenje Deposa: "Kolosalna manipulacija!"). Verovatno je bilo krađe, u količini uobičajenoj u ovom sistemu, pod ovim režimom i u ovim prilikama, ali zašto se ne spustiti na zemlju i te rezultate gledati kao tragove u snegu koji su belodano pokazali stanje srpskog društva, količinu njegove ksenofobičnosti i njegove konfuzije, posledice činjenice da ga ne razumeju ni oni koji žele da mu pomognu, ni oni koji su protiv njega zaratili.

Srpsko biračko telo je, kako izgleda, bilo uvereno da glasa samo za radi neke TV kampanje protiv belosvetskih političara, kao na mitinzima. Da ovo nisu bili izbori nego "odgovor svetu" govori činjenica da se na listi pobednika nalaze najmanje tri lica sa međunarodnih poternica. Jedno bolesno, iscrpljeno društvo omađijano je poslušalo instrukcije iz elektronske kutije i nije slušalo ni učitelje ni sveštenike ni tribune. Glasalo to k’o Tanasko Rajić na Deligradu, kuburom u barut.

FILOZOFIJA PALANKE: Vašem analitičaru su za oko zapele neke pravilnosti u ovim izborima. Rezultat predsedničkih izbora bio je najbliži prosečnom u Arilju, Batočini, Mladenovcu, Obrenovcu, Boljevcu, Kniću, Požegi, u malim palankama sa po nekoliko ulica, dve kafane, jednom ili dve fabričice na prinudnom odmoru, i nekoliko kafića i eventualno bioskopom, koji radi subotom.

Beograd, pozadinsko izbegličko sklonište, megapolis u kome se koncentriše sirotinja pogođena krizom, a iz koga beže glavom bez obzira svi kojima je otac sticajem okolnosti ostavio prezime koje zvuči čudno tvorcima biračkih spiskova, podelio se na socijalističku, deposovsku i radikalsku trećinu dao je podršku Paniću u svojim centralnim opštinama, a već u Obrenovcu, Sopotu ili Mladenovcu, rezultati su bili isti kao u Kniću ili u Batočini. Kragujevac sa "Zastavinim" radnicima na prinudnom odmoru glasao je za Miloševića u istom procentu kao Lapovo. Sve te hiljade iz radničkih predgrađa i malih palanki, a i veliki gradovi su pretvoreni u zbir palanaka, glasale za ratnu opciju zvanu, "izdržati pod sankcijama".

Ovde vredi citirati samo nekoliko naslova iz knjige Radeta Konstantinovića koja nosi naslov "Filozofije palanke" (1969): "Ideal čistog siromaštva"; "Duh palanke kao duh plemena u agoniji"; "Pamfletizam protiv tragedije"; "Infantilno-romantička mitologija sjajne propasti!"; "Umesto zaključka: nema kraja kraju"... "Vera u kraj, međutim, koja se ovde javlja, kao vera u konačno obračunavanje sa svetom, u rastanak sa njime, posle koga je nemoguće bilo kakvo nagađanje, jeste potpuno u duhu palanke: ona ga izražava svojim suštinskim infantilizmom...", glasi jedna rečenica iz te neverovatno aktuelne knjige.

Za nadu ostaje da je Milan Grol bio u pravu kada je tvrdio da se "nikoji poredak ne može trajno obezbediti oživljavanjem neoplemenjenih instikata u čoveku".

ODE VOZ: Nema sumnje da je Srbija 20. decembra 1992. propustila veliku šansu i da to nije prvi put. Spirala na dole vodila je i do sada kroz niz upropašćenih liberalnih reformi. Pobedio je ratni lobi, ultranacionalistički blok je našao utočište u frustriranim siromašnim slojevima koji su za dve godine izgubili devet desetina svojih prihoda i borci za zavičajne interese sa beogradskog asfalta. Činjenica da je jedna ultranacionalistička grupacija u Srbiji osvojila broj glasova relativno najveći u Evropi u poslednjih pedeset godina, značiće još jednu ružnu etiketu na licu Srbije.

MENICE: Većina glasača decembra 1992. (preko dva miliona i šesto hiljada) priznala je Miloševićeve menice, njegove greške nisu više samo njegove. (Lični komenar vašeg hroničara: "Kad se bolje razmisli, svi smo mi Miloševići!") Ostaće da se misli i proučava zašto je osiromašeni zastrašeni srpski glasač, onaj isti čija su deca bezglavo bežala iz ovoga rata, odlučila da ih izloži istom riziku, zašto su roditelji glasali za ratnu opciju, koja će nesumnjivo pogoditi njihovu decu.

Miloševiću je ovim izborima ostavljeno da nesmetano vlada tekućom katastrofom, pomoću ratnog nacionalnog komunizma. Za to je potrebna jaka vlast, koja se ovakvim rasporedom snaga ne može uspostaviti.

S jedne strane, rezultat ovih izbora zadovoljava opoziciju – vladajuća partija je ipak za dve godine izgubila trećinu svojih glasača i sada nije više dominantna partija, sada ima 101 poslanika u srpskoj skupštini u kojoj je pre dve godine imala 194 i opasnog saveznika. SRS 74 poslanika. Opozicija je računala na to, ali se nadala da će se socijalistička partija raspasti po drugoj liniji, nadala se da će liberalnije krilo prići opoziciji, a ispostavilo se da je tvrđe isključivije nacionalističko krilo otišlo radikalnijem Šešelju. U Deposovim redovima to se upisuje u listu neuspeha Ćosića i njemu bliskih Mićunovićevih demokrata.

Socijalisti mu poručuju da je u njegovoj rodnoj Drenovi Milošević dobio 67 odsto glasova, njegov šifrovani savet ili niko nije čuo, njegove političke poruke, koje se nalaze u njegovim knjigama, malo ko je pročitao ili ih je sluđena većina nezahvalno odbacila. Oni koje je on podržavao uglavnom su loše prošli. Rezultat nije za likovanje, Ćosićev poraz je poraz kompromisne formule, na unutrašnjem planu, to je znak oštre polarizacije društva.

Predsednik Ćosić je u jednom intervjuu rekao da Srbiju čekaju neizvesne nedelje, ali se stalno pravio nevešt. Na sam dan izbora za tu katastrofalnu državnu propagandu, za tu otvorenu zloupotrebu državnih institucija za račun jedne partije i jedne ličnosti, to prepariranje naroda u korist režima koji ga je upropastio, i ratno huškanje, taj disident je rekao da i nije tako neobjektivna.

Izjavio je, doduše, da su razlike između njega i Miloševića značajne, ali praktično nikome nije pomogao u neravnopravnoj borbi. Stalno je teško brinuo, a ništa nije smislio. Drugim rečima, predsednik Ćosić se ponašao kao da predsedniku Miloševiću nešto duguje, neki misle da je to rezultat ideološke bliskosti s Miloševićem, a neki od njegovih dugogodišnjih prijatelja uvereni su u to da je on ostao po strani, kao rezerva, procenjujući tačno da će opozicija izbore izgubiti. Vuk Drašković ga je podsetio na obećanje da će podneti ostavku ako na izborima pobede nedemokratske snage. Nedemokratske snage su zaista pobedile, ali nije jasno da li je Ćosićeva pozicija u takvoj konstelaciji zaista neodrživa kao ni to ko bi mu bio zamena.

Neke špekulacije govore da bi on mogao ponovo da pokuša da spoji slamu i vatru i da ponudi koncentracionu vladi u kojoj bi spojio i jedne i druge socijaliste, radikale, demokrate i deposovce

SAD, KOMBINACIJE: Mada do sada nije umela ni sa kim da se sporazume, Socijalistička partija Srbije će sada biti u iskušenju da svoje praznine popunjava saradnjom sa veoma neugodnim saveznikom, sa ultradesnim srpskim radikalima. Ako se to desi, najverovatnije će se nastaviti vladavina, kako je pisao Milan Grol, uz dva osnovna ogrešenja o demokratiju – uz neispunjenje dužnosti i uz prekoračenje prava. Taj savez mnogi vide kao gotovu stvar, mada će to biti kao kad usedelici nađu muža pijanicu.

Predsednik Milošević voli pokorne saputnike, ali teško da voli ravnopravne partnere. Saradnjom s Šešeljem on bi mogao pokazati Rusima kako bi bilo da kod njih pobedi sadašnja opozicija, ali to ne može biti srećan brak mada je socijalistička partija i do sada u svom sastavu imala mnogo nacionalista, no oni su ipak bili pod partijskom kontrolom.

Šešelj, koji je prvi čestitao pobedu Slobodanu Miloševiću se toplo preporučuje (rekao je da su pobedili patrioti partizani i patrioti četnici, da je postignuta neka vrsta nacionalnog pomirenja, podsećajući najveću stranku da je na njoj da pokrene inicijativu za stvaranje koalicije).

Šešelj već gura socijaliste u nove obračune s demokratskim centrom i priželjkuje da se političke vođe s centra povuku, da se njihovi poslanici ne pojave u parlamentu a partije sa centra raspuste. On je svoj uspon i obezbedio proglašavajući nacionalne akademike za strane plaćenike. Čović, jedan od socijalista koji imaju rezerve prema otvorenoj koaliciji sa Šešeljem, koji smatra da su socijalisti partija levice, a radikali partija desnice, da ih spaja isti nacionalni program ali da se njihovi načini razlikuju jer socijalisti nisu za upotrebu sile, smatra da su otvorene sve opcije, možda se napravi koalicija SPS -radikali, možda socijalisti-demokrate, možda čak i vlada Depos-radikali! Sad se blefira.

S-R VLADA: Socijalisti su se u prošlom sastavu skupštine sa Šešeljem grlili i tapšali po ramenu, smejali se njegovim tiradama protiv opozicije, ali on tada nije bio toliko jak, niti u poziciji da mu se mora mnogo dati. Neki socijalisti u razgovoru s reporterom "Vremena", ne kriju zabrinutost što je Šešelj dobio toliko glasova. Da bi sada mogao tražiti polovinu mandata, s obzirom da će imati 73 poslanika. Iz vesti koje su pred izbore procurili sa njihovog Glavnog odbora proizilazilo je da su oni imali čvrst dogovor o pitanjima vezanim za izbore, ali da su priželjkivali, što se nije ostvarilo, da ostane jaka Mićunovićeva grupacija na centru, s obzirom da su procenjivali da Depos ide na revolucionarno obaranje vlasti. Oni su i posle izbora slali jake signale Demokratama, pre nego što je bilo jasno da s njima ne mogu napraviti većinsku koaliciju.

Šanse da opozicija u saradnji s Crnogorcima napravi jugoslovensku vladu ne postoji, pošto srpski socijalisti i radikali imaju više od polovine poslanika u Saveznom veću Skupštine Jugoslavije. Eventualni novi sklad dva oka u glavi (SPS-DPS) takođe nije dovoljan da se izabere vlada, a to odudara od Miloševićevog manira, on do sada nije sklapao savez sa nekim s kim je započeo sukob kakav je započeo s Bulatovićem. Crnogorci bi sada mogli tražiti da oni, u skladu sa ustavom daju kandidata za premijera, što može otvoriti prostor Ćosiću da odustane od najavljene ostavke, da se još jednom položi na oltar Otadžbine i da predloži još jednu ekspertsku vladu nacionalnog jedinstva, o čemu se u političkim krugovima u Beogradu špekuliše, dok će on o tome po običaju malo ćutati. Nije nemoguće da se napravi neka kombinacija jednih i drugih socijalista i demokrata. Kao kandidati pominju se Marović s crnogorske i Kovač sa srpske strane.

Vojislav Koštunica procenjuje da i ako dođe do koalicije "dve frakcije", SPS i SRS, ona neće funkcionisati tako jednostavno kako na prvi pogled izgleda – ostaje da se vidi koliko je Šešeljeva glasačka masa kompaktna i mnogo toga drugog. U svakom slučaju, takva podela biračkog tela, kako on procenjuje, vodiće daljim nestabilnostima. On, inače, zlurado primećuje da izborni rezultat omogućuje režimu da započeti posao završi i da se suoči sa posledicama i sa odgovornošću. Početak vladavine radikalsko-socijalističke koalicije u Srbiji verovatno bi obeležillo zavođenje ratnog komunizma i represije, što bi zbilo opozicione redove i pojačalo otpor režimu.

BLOKADA: Na pitanje da li bi Depos prihvatio neku vrstu vlade nacionalnog jedinstva, Vojislav Koštunica, uzdržano kaže da treba sačekati da se vidi šta ko nudi, mada naglašava kako on lično ne veruje da je iko preko noći od lopova postao poštenjačina, pa dakle ne treba očekivati ni da se promene socijalisti. On upozorava da se na saveznom nivou može desiti da se Ustav Jugoslavije okrene protiv svojih tvoraca. Socijalisti i radikali imaju većinu u Veću građana, ali se može desiti da njihov predlog bude osujećen u drugom Veću republika Taj Ustav dakle može biti uzrok ustavnih, parlamentarnih i državnih kriza a to može voditi novim prevremenim izborima. To bi, defakto, moglo značiti da Milan Panić ostane savezni premijer zbog nemogućnosti da se izabere novi. Panićeva najava da će ostati u Srbiji i nastaviti da se bori vredna je poštovanja, a činjenica da je on za nedelju dana izborne kampanje osvojio milion i po glasova. Njegov izborni štab nije bio najiskusniji, ali ne zaboravimo, to su predstavnici one druge Srbije, koja je prošlog juna pokazala jedno drugo lice Ako za čim treba žaliti to je što ta Srbija nije dobila satisfakciju i što je ovakvim nameštanjem karata njena egzistencija najozbiljnije ugrožena. i što će oni, kao u onoj julskoj šetnji Beogradom uskoro poručiti: "Mi odosmo!"

Izgleda da se Depos nije poveo za predlozima da napusti parlament i da socijaliste i radikale pusti da vladaju dok mogu, dok sve ne upropaste. Takva vladavina sa polupredsedništvima, sa polusastavom savezne skupštine i sa polusastavima nekadašnjih centralnih komiteta je, uostalom,rezultirala krvavim raspadom SFRJ. Vladavina socijalističkih nacionalista i radikalskih ekstremista mogla bi da znači crveno-crni teror, ona bi sada mogla biti obeležena progonima, represijom i svim pojavama koje prate izolovani režim u nestabilnoj zemlji i mogli bi ostaviti katastrofalne posledice.

Ako Milošević odoli iskušenju, pobegne od sebe, što je teško zamisliti jer se do sada nije desilo, pošto je on birao uglavnom kompromitovane ljude u elitu vlasti, moglo bi se nekim čudom desiti i da se bar na jednom nivou formira neka koncentraciona, kompromisna vlada koja bi prolazila kroz velike teškoće, ali bi predstavljala jedini izlaz iz situacije koja će iz sata u sat postajati sve teža. Milošević bi tim gestom "posla jaku poruku" i možda povećao šanse da bude prihvaćen kao pregovarač sa svetom. On mora Šešelju vratiti dug, ali nije sigurno da će nastaviti i propagandu u njegovu korist.

Opozicija nije dobila dovoljno poslanika da u parlamentu učini išta značajnije. Ona bi sada u parlamentu mogla imati bolji sastav nego prošli put, sastav, koji će morati da pokuša ono što u prošlom mandatu nije uspela, da preko parlamenta utiče na javno mnjenje, da ga prizove pameti, da ga poduči, a pre svega da pokuša da u političko tkivo unese ideje za koje se bori, da, koliko može, sačuva u životu liberalnu, građansku opciju udavljenu u sadašnjoj Srbiji, da kako tako održi kontakte sa svetom koji će tek sad okrenuti leđa Srbiji. Njen najpreči zadatak bi sada bio da pokuša da brani dostojanstvo parlamenta, mada će u socijalističko radikalskom okruženju i sam pokušaj biti veoma težak. Ona je izgubila prednost koju je imala u velikim centrima, ali je, sudeći po predizbornoj kampanji zatalasala mnjenje i našla makar i slaba uporišta u celoj Srbiji. Ako njeni sipmpatizeri ne klonu, mogla bi iduće nedelje zabeležiti lep uspeh na lokalnim izborima i odatle stvoriti bazu za široko delovanje na celoj teritoriji Srbije. Hoće li bar to umeti, ti gubitnici?

Srbija je decembra 1992 izgubila mnogo, jogunasto se, kao i njen vođa, izložila novim iskušenjima, ali možda ipak još nije izgubila sve. Izlaza ima više, jedan je da Ćosić podnese ostavku, drugi je da Ćosić ne podnese ostavku.


 

Skupština Republike Srbije

SPS 101; SRS 73; Depos 49; DZVM 9; Demokratska stranka 7; Koalicija Grupa građana koju predvodi Željko Ražnatović -Arkan 5; Seljačka stranka 3; Koalicija Demokratske stranke i Reformske demokratske stranke Vojvodine 2; Demokratska reformska stranka Muslimana 1 poslanik

Skupština Jugoslavije

SPS 47; SRS 34; Depos 20; Demokratska partija socijalista Crne Gore 17; Demokratska stranka 5; Socijalistička partija Crne Gore 5; Narodna stranka 4; Koalicija Demokratske stranke i Reformske demokratske stranke Vojvodine 2; Koalicija Demokratske stranke, Reformske demokratske stranke Vojvodine i Građanske stranke 1

Predsednik Republike Srbije

Preuzeto iz web-specijala "Kako smo birali predsednike"

Paralelno sa vanrednim izborima za republički parlament, 20. decembra održani su i vanredni predsednički izbori na kojima je bilo sedam kandidata. Miloševiću se najozbiljnije suprotstavio tadašnji premijer SRJ, Milan Panić, iza kojeg je stala opozicija.

Međutim, Milošević je i ovoga puta pobedio u prvom krugu sa 2.515.047 glasova (56,42%) i dobio novi mandat. Panić oko 1.517.000 (oko 34%) glasova.


POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

 

 

 

Novosti

 

Naslovi.net

 

Male Novine