VREME BR.114 | 28. DECEMBAR 1992.:
Izbori, pobednici i poraženi – Uzdanje u glupost

To zbunjuje i posmatrače, koji ipak uglavnom ne priznaju ove izbore. Ne toliko što im se rezultat ne dopada, nego što se kosi s osnovnim pretpostavkama i pozitivnim znanjima o ljudskoj prirodi. Kad može da bira, čovek samo izuzetno i u pojedinačnim slučajevima, odluči da sebi radi o glavi

Vreme br.114, 28. decembar 1992. Broj objavljen nakon parlamentarnih i predsedničkih izbora održanih decembra 1992. Analizu izbora i izbornog procesa pročitajte u tekstu Milana Miloševića "Stvarno i moguće" iz istog broja. (podvlačenja u tekstu: vreme.com)

Niko na ovim izborima nije tako poražen kao Dobrica Ćosić. Dobro su prošli svi kojima je on uskratio podršku, a slabo ili nikako oni koje je favorizovao. Pokazalo se, čak, da crnogorska Demokratska partija, pojačana Ćosićevim prijateljem Ljubomirom Tadićem, uopšte ne postoji. Ovoga puta valjalo je napraviti jednostavan izbor između vlasti i opozicije u celini, i ne insistirati na vlastitoj platformi, umereno srpskoj, umereno demokratskoj i umereno socijalističkoj, pošto ta kombinacija poodavno nikog ne zanima.

Ćosić to nije razumeo, pokušavao je da podeli opoziciju i, što je najsmešnije, do poslednjeg trenutka verovao da narod samo vreba svaki njegov mig. Dugo je bio iza scene, nije uspeo da se oslobodi starih navika i prosto kaže: glasajte protiv iz sledećih sedamdeset razloga, od kojih su dovoljna i prva dva. Pored toga, on ne zna šta je televizija i veruje u mit o mudrosti naroda. Sve ovo pod dobronamernom pretpostavkom da je Ćosić zaista želeo poraz Miloševića.

Ali, daleko sam od toga da mislim kako je Ćosić bitno uticao na ishod izbora. Nisam siguran ni da su u pravu oni koji dokazuju kako su spoljne pretnje samo pomogle Miloševiću, jer su, navodno, Srbi neustrašivi i jedva čekaju da se zainate i nastradaju. Da je tako, ispalo bi da se uplašio onaj mlađi, obrazovaniji deo gradskog stanovništva, koji je pretežno na strani opozicije. U svakom slučaju, ne vidim kako bi to svet trebalo da razgovara s ovim režimom, kojem su, pre pretnji, upućivane sve moguće molbe, apeli i obećanja.

Što se tiče neregularnosti, bilo bi dobro da opozicija to može ubedljivo da dokaže, i to u ogromnim razmerama od preko 20 odsto. Ako nisu imali načina da kontrolišu brojanje, nije trebalo da prihvate izbore. Ako raspolažu sopstvenom evidencijom, ni sada ne bi bilo kasno da naprave komisiju i uporede svoje podatke sa zvaničnim. Bez toga, izjave da su zapravo pobedili, deluju kao zavitlavanje i odbijanje realnosti a to je nešto što već imamo na vlasti. Istom logikom, granica Srbije je kod Karlobaga i Virovitice.

Ne sumnjam, razume se, u to da nadležni hoće, mogu i umeju da ukradu, ali pitanje je mogu li baš toliko. To zbunjuje i međunarodne posmatrače, koji ipak uglavnom ne priznaju ove izbore. Ne toliko što im se rezultat ne dopada, nego što se kosi s osnovnim pretpostavkama i pozitivnim znanjima o ljudskoj prirodi. Kad može da bira, čovek, naime, samo izuzetno i u pojedinačnim slučajevima, odluči da sebi radi o glavi. Ovde ispada da dve trećine naroda hoće bedu, poniženje, rat i smrt. Sami se zaključavaju, biraju upravnika zatvora i predaju mu ključ u ruke. Niko osim njega nema pravo da ih oslobodi.

Nema sumnje, u pravu su svi koji ukazuaju na televiziju koja je zastrašila i obmanula narod. Tačno je da opozicija nije smela prihvatiti takmičenje pod takvim uslovima, ali tražiti od Miloševića da oslobodi televiziju jednako je zahtevu da podnese ostavku. Jer ovde je, valjda prvi put u svetu, uspostavljena televizijska diktatura kao novi model vlasti. Policija je tu još potrebna i važna, ali samo da bi održavala nered koji proizvodi televizija da bi tu televiziju štitila, a zakoni i sudovi savršeno su izlišni.

Nikome još nije poznato kolika je stvarna moć ovakvog režima i kako mu se suprotstaviti, pa nije čudo što je opozicija ponovo ispala naivna. U svakom slučaju, takva kakva je, televizija je glavni tvorac ogromnog uspeha Vojislava Šešelja, ali i on sam savršeno se uklopio u njenu programsku šemu. Jedini je on otkrio tajnu Miloševićevog sistema, preuzeo je i počeo da eksploatiše bezobzirnije od samog autora kojem još smetaju neke komunističke kočnice.

Šešeljeva osnovna poruka nije toliko ideološka i politička, koliko revolucionarno amoralna: slobodno budite gori nego što jeste, gori nego što ste mislili da se sme. Uzdržavanje, pristojnost, obziri prema drugima i drugačijima, sve su to komunističke izmišljotine. Osvetite se bilo kome za bilo šta. Ispunjavajte svoje želje, naročito one najzabranjenije koje su najvažnije. Oslobodite se straha od kazne i otmite što vam treba, jer ako ste jači, sve vam je dozvoljeno. Ako ste slabi, samo nam se pridružite.

Ovo je program za koji je glasala četvrtina Srbije. Ovo više nije nacionalizam nego politika razbojništva koju je svet u Srbiji već prepoznao i koju pokušava da izoluje i kazni. Na ovim izborima moglo se birati između svakojakih vrsta nacionalizma, ali najbolje je prošao ovaj kojemu je sve dozvoljeno, i u taj izborni rezultat ne treba sumnjati. Pojavu valja tačno prepoznati i uočiti njene stvarne razmere, makar koliko zastrašujuće izgledale.

U ovom trenutku još ne bi bilo kasno da se zaustavi Šešeljev pohod na vlast, mada to više nije lako. Kao što je umeo da parazitski raste na Miloševićevom pokretu, Šešelj će umeti da se povuče i pritaji, ako oseti opasnost. On će nastaviti da čeka i oprezno pojačava pritisak, držeći se lojalno, ali će za svaki Miloševićev problem nuditi lakše, brže i svakako ratobornije rešenje. Kada Milošević shvati da se mora zaustaviti, on će biti tu.

Ovu strategiju lakše je pročitati nego joj parirati. Šešelj je uočio da u ovom obliku demokratije na vlast ne možeš doći iz opozicije nego samo iz vlasti. Ako se približiš vrhu toliko da prethodniku prevrneš stolicu, kao što je i Milošević uradio. Obojica to znaju, ali Šešelj je već postao neophodan Miloševiću i teško će izbeći da ga pusti u vladu, odakle ga više niko ne bi živog uklonio. Socijalisti padaju a radikali rastu, oduzimajući im sve što je aktivnije i ambicioznije. Oni su već praktično jači, a Šešelj se prvi put drži skromno, prepuštajući socijalistima da slave pobedu.

Opozicija je na ovim izborima možda propustila poslednju priliku i sledeća bi im mogla doći sama, posle sloma režima. Ona sada može samo da posmatra borbu zla i zla, u kojoj bismo toliko uživali, kad se ne bi vodila po našim glavama i kad neko u njoj ne bi morao da pobedi. Oni će jedan drugog pokušavati da nadmaše u spremnosti da žrtvuju što više ljudi za što luđe ciljeve. Šešelj u tome izgleda kao favorit, ali Milošević još ima inicijativu.

Kada bi čuda bila moguća, SPS bi sada odjednom otkrio da sa Šešeljem postoje ideološke razlike, da levica i desnica ne mogu zajedno, i nudili bi opoziciji koaliciju protiv njega. Ali za njega radi i logika mehanizma koji je Milošević pokrenuo i spoljna intervencija koja postaje gotovo izvesna. Miloševiću bi se moglo učiniti da je Šešelj u ovom trenutku idealan ministar policije, pošto jedva čeka da nešto zabrani, nekoga uhapsi i protera.

Šešelj bi se zaista i posvetio danonoćnom radu na tome da Beograd očisti od izdajnika, Kosovo od Albanaca, Sandžak od Muslimana, a Vojvodinu od Mađara. Nada za Miloševića bila bi da će on na tom poslu sagoreti, a za Šešelja da će na kraju doći i po Miloševića. Ono što se od Srbije bude moglo spasti, moraće da zahvali lošim srpskim osobinama, lenjosti, aljkavosti, svadljivosti i nedisciplini. Sve ostalo sada radi protiv nje, ili ne može da uradi ništa.

Nikakva pamet nije mogla da zaustavi ono što nas je snašlo. Preostaje nam da se uzdamo u njihovu glupost.

Stojan Cerović