VREME |BR. 1106 15. MART 2012. >

Upozorenje na koje niko nije obratio pažnju

Pune 42 godine verovalo se da je variola iskorenjena. Poslednji slučaj velikih boginja na našim prostorima zabeležen je 1930. godine. U martu 1972, međutim, bolest se vratila. Odnela je 40 života – 26 na Kosovu, sedam u Beogradu, pet u Novom Pazaru, jedan u Čačku i jedan u Ležimiru kod Sremske Mitrovice. Obolelo je 184 ljudi, od čega 32 u Beogradu

Početkom 1972. godine jedan tridesetpetogodišnji kosovski Albanac iz sela Danjane kod Orahovca krenuo je na hodočašće u Meku. Nije ni slutio da će njegov put četrdesetoro ljudi koštati života.

Budući hadžija se mesecima spremao za put. Pored dobre volje i novca za putovanje, Ibrahimu Hotiju su za ispunjavanje svete dužnosti u muslimana bila potrebna i dva dokumenta – pasoš i potvrda o vakcinaciji protiv velikih boginja. Pasoš je lako dobio, ali se za potvrdu morao pomučiti. Naime, savezne zdravstvene vlasti tadašnje SFRJ usvojile su preporuku Svetske zdravstvene organizacije (SZO) da sva lica koja putuju u zemlje u kojima su prijavljeni slučajevi oboljenja od velikih boginja (variole) moraju biti vakcinisana protiv te opake i zarazne bolesti. Za Ibrahima je to značilo put u Skoplje, gde je trebalo da primi vakcinu iako je u mladosti bio primovakcinisan.

Susret sa šezdesetogodišnjim čovekom u toploj čekaonici skopske infektivne klinike u rano jutro 20. decembra 1971. godine ispostaviće se sudbonosnim, ne samo za Hotija. Neznanac je započeo ćaskanje posavetovavši ga da ne brine ukoliko posle vakcine dobije osip po licu ili telu. Ovaj savet je već uznemirenom Hotiju legao kao so na ranu. Šta je dalje bilo, detaljno u svojoj knjizi Bez obdukcije, koja će u izdanju Prometeja biti uskoro objavljena, detaljno opisuje Nikola Bura. Zahvaljujući ljubaznosti autora, "Vreme" prenosi šta je ovaj čovek rekao Hotiju i tako, praktično, odškrinuo vrata epidemiji koja će odneti 40 života: "Slušaj, pusti ti ove lekare i njihove vakcine. Ovako jakom čoveku, kao što si ti, boginje ništa ne mogu. Tebi je važno samo da dobiješ potvrdu o vakcinaciji. Nego, dok čekamo, idi u apoteku, tu ti je prekoputa bolnice, kupi malo alkohola i vate, i čim ti daju vakcinu idi u klozet, tamo te niko ne vidi, pa je obriši. Ostaćeš zdrav, pa završavaj poslove."

PUT IBRAHIMA HOTIJA: Praktičnom Hotiju koji je već isplanirao da se u Skoplju zadrži par dana kako bi obavio neke poslove i video se sa nekoliko ljudi sa kojima je trgovao žitom i brašnom, najmanje je falio neki dosadan osip ili pak groznica. Brzo je prelomio. Sat vremena kasnije vatom natopljenom u alkohol čistio je vakcinu u klozetu. Dva meseca kasnije Ibrahim Hoti je variolu doneo u Jugoslaviju, a sam se razboleo od njenog blažeg oblika. Ipak, međunarodni sertifikat o vakcinaciji je dobio bez kontrole njene uspešnosti – mimo propisa.

Kako bi rizik od širenja velikih boginja, koje su se u to vreme javile na Bliskom istoku, bio sveden na najmanju moguću meru, SZO je preporučio da se na hadžiluk u Saudijsku Arabiju putuje isključivo avionom. Međutim, iako je tadašnji savezni sanitarni inspektor cirkularnim pismom republičkim i pokrajinskim sekretarijatima za zdravlje preneo ovu preporuku, informacija ne dolazi do onih na koje se odnosi – turističkih agencija koje organizuju putovanja hodočasnika u Meku i Medinu, među kojima je i makedonsko Autotransportno preduzeće Transkop iz Bitolja. Autobusom tog preduzeća na "uzvišeno putovanje" sredinom januara 1972. sa još 24 hodočasnika kreće i Ibrahim Hoti.

Kako dalje navodi u svojoj knjizi Nikola Bura, o toku putovanja nije ostalo sačuvanih dokumenata: "Jedino se iz svedočenja putnika, prikupljenih u kasnije sprovedenoj epidemiološkoj anketi, utvrdilo da su posle Meke i Medine hadžije boravile pet dana u Iraku, gde su u centralnom delu te zemlje obišle nekoliko svetih mesta derviša (Karbalu, Nadžaf, Bagdad). U povratku u zemlju Transkopov autobus, registarskih tablica BT 162-07, prešao je bugarsko-jugoslovensku granicu kod Krive Palanke (Makedonija) u dva sata izjutra, 15. februara, pa je Ibrahim stigao u svoje selo u Metohiji oko deset sati pre podne, gde ga je dočekala porodica, rodbina, prijatelji i komšije da mu čestitaju hadž", navodi autor.

Ostatak priče je idiličan. Hoti danima posećuje prijatelje i rodbinu, deli poklone (sebi je, uzgred, kupio dve frule koje je svima koji su ga dočekali pokazao, a nekolicini velikodušno dopustio da u njih i zasviraju), iznova i iznova priča o hadžiluku, postaje zvezda u svojoj okolini i u svakoj kafani u koju zađe. Njegova publika nije ni slutila da im je novopečeni hadžija, uz priču i poklone, doneo još nešto.

LATIF, NEDŽIB, SADETA: Jedan od "privilegovanih" da čuju Hotijevo iskustvo bio je i dvadesetdevetogodišnji učitelj iz sela Dobri Dub kod Tutina – Latif Mumdžić. Gužva ga je tog 21. februara sprečila da se izgrli i izljubi sa hadžijom, ali će ga bliski susret sa Ibrahimom Hotijem, nažalost, koštati života. Jedanaest dana nakon što je video Hotija, Latifa su probudili bolovi u stomaku i leđima. Nekoliko puta je i povratio, potom je usledila visoka temperatura i glavobolja. Sutradan je lokalnim autobusom otišao u Novi Pazar da zatraži lekarsku pomoć.

Lekar mu je prepisao tablete bephenicola. To, međutim, nije pomoglo i Latif sutradan odlazi kod drugog lekara koji mu, zbog zapaljenja ždrela, prepisuje penicilin. Kako bi primao terapiju, ostaje u Novom Pazaru kod starijeg brata Nedžiba. Umesto da mu bude bolje, u utorak 7. marta po podne pojavljuje se osip na koži. Latif, ovoga puta sa bratom, odlazi u dom zdravlja, odakle ga zbog sumnje na alergijsku reakciju na penicilin upućuju na Odeljenje za kožno-venerične bolesti Opšte bolnice u Čačku, gde su inače upućivani bolesnici iz Novog Pazara. Sve ide po protokolu.

"Oko tri sata izjutra 8. marta 1972, zazvonio je telefon u stanu dr Dobrile Mićović, specijaliste dermatovenerologije Opšte bolnice u Čačku", piše u svojoj knjizi Nikola Bura i nastavlja: "Nakon konsultacija dežurni lekar dao je pacijentu terapiju, da bi po prijemu prepodnevne smene dalju brigu o učitelju preuzela dr Mićović. Sa njom u smeni bila je i mlada dvadesettrogodišnja medicinska sestra Milka Đurašić."

Sa Latifom Mumdžićem u sobi ležao je tridesetogodišnji radnik čačanske Slobode Milan Kovačević. U svom dnevniku opisao je stanje mladog učitelja: "Sav je u ospama. Ima neke bobice, po vrhu beličaste, po dnu crvene. Preko dana mu je sve teže. U nekom bunilu je, pljuje svuda oko kreveta. One bobice ima i po dlanovima i po tabanima. Dr Dobrila Mićović i sestra su zabrinute. (...) Pošto je Novopazarcu bilo sve teže, ja i moj drug Tomislav Radovanović prilazimo i stavljamo mu obloge. Onako samoinicijativno, sa željom da mu ublažimo muke. Uzimamo gazu, nakvasimo je i stavljamo po telu. Ali, obloge se osuše za dva-tri minuta. Samo para izbija. Mi opet nakvasimo...", nastavlja Kovačević. "Iz njegovih beležaka", piše Nikola Bura, "saznajemo i da je oboleli Latif u popodnevnim časovima prenesen na drugo odeljenje, jer je tamo soba bila ‘hladnija i prijatnija’." Bura dalje navodi kako je učitelj preko dana imao bolove u grlu i krstima, da su ga pregledali odgovarajući specijalisti i prepisali mu terapiju. Noć je proveo relativno mirno, a ujutro je bilo drugačije. "Učitelj mora hitno za Beograd", bila je odluka doktorke Mićović rano izjutra 9. marta.

Do Beograda je dovezen sanitetom sa Snežanom Čvorović, koja je svakog časa trebalo da rodi blizance, i njenim nimalo oduševljenim suprugom Živkom, koji se bezuspešno opirao ideji dr Mićović da čovek u takvom stanju putuje sa njegovom trudnom ženom.

"Bilo je 11 sati pre podne kada se sanitetsko vozilo sa čačanskim registarskim tablicama zaustavilo ispred glavnog ulaza u Dermatovenerološku kliniku u Beogradu. Prijem najavljenog bolesnika obavljen je brzo, da bi nakon par minuta bio smešten u sobu broj 18 na drugom spratu, u kojoj je već ležalo pet pacijenata..." Tog dana na klinici su se održavale vežbe sa studentima IV godine medicine, pa je direktor klinike odlučio da studentima pokaže bolesnika kao "izuzetno težak slučaj penicilinske alergije"... "Bilo je i mišljenja da se ne radi o alergiji, ali je ipak oko 13.30 prispeli bolesnik zamoljen da stepeništem siđe u prizemlje zgrade da bi ga potom, u velikoj sali, videlo preko stotinu studenata. Naravno, da bi ponovo došao do svoje bolesničke sobe, učitelj je po drugi put morao da savlada dugo i strmo stepenište", piše Nikola Bura i nastavlja: "Latifu Mumdžiću je uvedena nova terapija, stanje je bivalo sve gore, dobio je visoku temperaturu, bolovi u kičmi bili su sve veći, a uveče je počeo da povraća svežu krv. Oko 22.30 otišao je u toalet. Bolesnici su ga našli da leži na podu, a dežurni lekar dr Žarko Đurović je primetio da krvari iz čmara, pa je odlučio da ga hitno prevede na Odeljenje za hitnu hirurgiju i traumatologiju Prve hirurške klinike u General Ždanovoj ulici (današnja Resavska), kako bi mu se ukazala dalja adekvatna lekarska pomoć."

Tu ga je primio dr Jugoslav Pantić. "Bio sam dežuran te večeri kada je medicinska sestra Dušica Spasić ušla u moju lekarsku sobu i rekla da nam je sa Dermatovenerološke klinike upravo stigao težak bolesnik", priča za "Vreme" dr Pantić. "Bio je to naporan dan i taman sam prilegao da se odmorim posle završenog obimnog hirurškog programa. Sestra Spasić je rekla da je pacijent upućen sa sumnjom na krvareći čir na dvanaestopalačnom crevu i da mu je ona već izmerila pritisak. Ustao sam i tada napravio prvu grešku – onako bunovan nisam stavio masku, a imao sam američki stetoskop sa kratkim crevom, pa sam morao baš da se približim bolesniku prilikom pregleda, a to je značilo da sam bio izložen kapljičnom sadržaju iz njegovih usta. Pregledao sam ga i iako sam u to vreme bio mlad anesteziolog, imao sam dovoljno iskustva da uvidim da nije reč o krvarenju čira na dvanaestopalačnom crevu."

Posle pregleda u prijemnoj ambulanti, bolesnik Latif Mumdžić prenesen je liftom na drugi sprat, gde je smešten u prvu od dve prostorije Odeljenja za intenzivnu terapiju i reanimaciju (u šok sobu), gde je već ležalo jedanaest bolesnika. Noć je proveo relativno mirno.

Sledećeg dana, 10. marta, u 21 sat i 15 minuta, Latif Mumdžić je preminuo istrpevši paklene muke. Umro je na svoj 29. rođendan. Na variolu niko nije posumnjao.

Rodbina je sutradan preuzela telo, odbila obdukciju i sahranila Latifa Mumdžiča na gradskom mezarju Gazilar u Novom Pazaru po muslimanskim običajima, koji podrazumevaju i da hodža okupa pokojnika. Dan nakon sahrane hodža je svojim poslom otputovao za Tursku, a tri dana kasnije Latifov brat Nedžib, Džibo, kako su ga zvali, komercijalista u Tekstilnom kombinatu "Raška", dobija visoku temperaturu. Ljut na lekare koje je krivio za smrt svoga brata, Nedžib je lekarsku pomoć zatražio tek 19. marta u zdravstvenoj stanici fabrike u kojoj je radio.

"Toga dana ordinirajućeg lekara u Zdravstvenoj stanici Raška zamenjivao je dr Šefkija Spahović iz Sjenice, lekar na završnoj godini specijalizacije iz ginekologije i akušerstva u novopazarskom Zdravstvenom centru", piše u knjizi Bez obdukcije. "Dežurstvo je započeo prelistavajući beogradsku ‘Politiku’, gde mu je pažnju privukla vest na sedmoj strani u kojoj se kaže ‘da je na području Prizren-Orahovca-Đakovica otkriveno nekoliko osoba obolelih od velikih boginja’." Dr Spahović je zaključio da Novi Pazar nije daleko od ugroženog područja, a onda mu je u ordinaciju ušao Nedžib Mumdžić. Doktor mu je izrazio saučešće zbog brata, dao mu terapiju i poslao ga kući, rekavši mu da će ga po podne obići.

Čim je Mumdžić izašao dr Spahović je, prilično sumnjičav, odjurio u svoju samačku sobicu, otvorio udžbenik i poređao po podu svu literaturu u kojoj je bila makar i jedna rečenica o varioli. Sve što je pročitao potvrdilo je njegovu sumnju da je Nedžib Mumdžić oboleo od te bolesti. Ispunio je obećanje i obišao pacijenta, a zatim telefonom pozvao načelnika Stacionarnog bloka dr Nazima Nokića da organizuje njegovu izolaciju. "Da bi ga ubedio kako mora odmah da reaguje, prvi put sam glasno izgovorio reč ‘variola’", ispričao je Nikoli Buri dr Spahović.

U međuvremenu, 9. marta, u ordinaciji dr Dželala Džibe na Odeljenju za zarazne bolesti Medicinskog centra u Prizrenu, sa majkom je sedela šestogodišnja Sadeta, sestričina Ibrahima Hotija. Sutradan se u istoj ordinaciji, sa istim simptomima, pojavljuje i jedan bračni par, takođe iz Danjana, a 14. marta zdravstvene vlasti u Beogradu dobijaju informaciju o pojavi više slučajeva variole na Kosovu.

EPIDEMIJA: Dr Vlastimir Ilić, direktor Zdravstvenog centra u Novom Pazaru, 20. marta telefonom obaveštava dr Oliveru Stojanović, republičkog sanitarnog inspektora, da na internom odeljenju tamošnje bolnice leži Nedžib Mumdžić, brat Latifa Mumdžića, za koga se sumnja da je zaražen virusom variole. Dr Stojanović odmah reaguje i daje nalog da se oboleli izoluje, a zatim o tome obaveštava tadašnjeg republičkog sekretara za zdravlje i socijalnu politiku dr Đorđa Jakovljevića. U skladu sa zakonskim ovlašćenjima dr Stojanović od republičkog sekretara traži da organizuje hitnu proveru uzroka smrti Latifa Mumdžića.

Na Kosovu u tom trenutku već traje vakcinacija stanovništva ugroženog područja (prizrenske, orahovačke i đakovičke opštine). Istog dana, 16. marta, kada je počela vakcinacija, iz Beograda na Kosovo odlazi grupa epidemiologa i infektologa, među kojima su i prof. dr Miomir Kecmanović i doc. dr Vojislav Šuvaković, koji su boraveći u Indiji stekli iskustvo u borbi sa variolom. Vakcinacija zdravstvenih radnika i radnika u javnim službama u Beogradu počinje 18. marta.

U sredu 22. marta nešto pre podneva stigla je vest iz Instituta za imunologiju i virusologiju na Torlaku da je elektronskim mikroskopom identifikovan virus velikih boginja u uzorku uzetom od bolesnika Nedžiba Mumdžića iz Novog Pazara i time retrogradno utvrđeno da je njegov brat Latif Mumdžić umro od te bolesti.

Tačno nedelju dana ranije, u kasnim večernjim satima, pred kućom dr Ane Gligić, šefa Nacionalne referentne laboratorije za variolu i druge poks viruse, arbo viruse i virusne hemoragične groznice zaustavio se službeni automobil Instituta "Torlak".

"Moja deca su tada bila mala i taman sam ih spremala za spavanje kada su na vrata zazvonili direktor Instituta dr Ljubinko Stojković i epidemiolog dr Radoslav Bošković. Kažu: ‘Ana, molim vas, pođite sa nama, postoji sumnja na variolu.’ Rekli su mi da je situacija ozbiljna i da se očekuje da stigne materijal sa Kosova. Obukla sam se i pošla sa njima", kaže za "Vreme" dr Ana Gligić. "Od devet uveče do pet sati ujutru spremala sam sve što je potrebno da se postavi brza dijagnoza. Svaka ozbiljna zemlja je u vreme variole trebalo da ima laboratoriju pripremljenu da može da dijagnostikuje opasne bolesti koje bi se eventualno importovale. To je bio slučaj i sa Nacionalnom referentnom laboratorijom. Mi smo bili spremni da u svakom momentu na sumnju na variolu postavimo dijagnozu", kaže dr Gligić i dodaje da je ranijih godina bilo nekoliko lažnih alarma na velike boginje.

"Doneli su osam materijala, ja sam ih raspakovala i u osam sati ujutru javila da su svi pozitivni na testove na variolu", kaže dr Gligić "Trebalo je još sačekati jednu reakciju, ali mi smo bili sigurni." Kolege su bile iznenađene i rekle joj da mora u karantin. Dr Gligić je to odbila. "Rekla sam im da to ne dolazi u obzir i da ću raditi do momenta dok se eventualno ne napravi neki incident, a onda ću im se javiti. ‘Do tada’, rekla sam, ‘radiću pod zaštitom, onako kako sam uvežbana i svaki dan ću ići kući’. Sledećeg dana vakcinisali su i mene i moju porodicu. Odmah su mi dali hiperimunigamaglobulin i ja sam ostala u laboratoriji. Interesantno je da mi tada nismo znali da je variola u Beogradu."

Dr Ana Gligić je 22. marta pozvana na Infektivnu kliniku u Beogradu. Rečeno joj je da tamo leži žena sa promenama na koži koje liče na variolu. "Moj direktor i ja smo otišli tamo i ja sam rekla da to nije variola, već neka stafilokokna infekcija. Međutim, u sobi prekoputa neko je ječao na sav glas. Pitala sam doktora infektologa ko je to. Rekao mi je da je to jedna medicinska sestra koja ima napad žuči. ‘Dali smo joj sve moguće terapije, ali ništa ne pomaže’, rekao je moj kolega. Izrazila sam želju da je vidim. Bili smo opremljeni zaštitnim odelom i maskom, ušli smo u tu sobu. Koža joj je bila crvena, bila je sva u podlivima, ali nije imala drugih promena. Iz usta joj je išla sukrvica. Rekla sam šefu ‘ovo je purpurna variola (purpura variolosa), ona neće razviti nikakve pustule nego će umreti’. Predložila sam da uzmemo krv i da probamo da izolujemo virus. Onda mi je sestra sa infektivne rekla da imaju u drugoj sobi i jednog bolničara sa Prve hirurške – Slobodana Kočina. On je imao male promene, jer je bio vakcinisan. Uzela sam materijal i od njega. Dušica je već bila umrla kada smo mi iz njene krvi uradili izolaciju i utvrdili 21.750 virusnih čestica u kubiku krvi. Nije joj bilo spasa", kaže dr Gligić.

Međutim, ni tada se nije znalo da je Dušica Spasić umrla od variole, jer kada nema pustula, test traje tri dana. Posle tri dana utvrđeno je da su na variolu veru pozitivni i ona i Slobodan Kočin.

KARANTIN: Istoga dana kada je sa Torlaka stigla vest da je kod Nedžiba Mumdžića identifikovan virus variole, formirani su karantini u Dermatovenerološkoj i Prvoj hirurškoj klinici u Beogradu. I pored nepripremljenosti za karantinske uslove, medicinska služba je na klinikama u potpunosti funkcionisala. Lekarske vizite bolesnika vršene su dva puta dnevno, temperatura, kao prvi znak variole, merena je u šest, 16 i 21 čas, dok se uočeno stanje dva puta dnevno analiziralo i o tome telefonom izveštavao Gradski štab za borbu protiv karantinskih bolesti. Pored aktivnosti vezanih za variolu, nastavljeno je i lečenje zatečenih bolesnika.

Parcijalno deblokiranje karantina započelo je 10. aprila, kada se u njemu nalazilo 263 lica. Karantin je trajao ukupno tri nedelje – od 22. marta do 12. aprila 1972. Stavljanje Prve hirurške klinike u karantin (125 bolesnika i 89 članova kolektiva) bilo je, ispostavilo se, mnogo složeniji zadatak. Dok su sa Dermatovenerološke klinike od primanja Latifa Mumdžića otpuštena samo tri bolesnika, na Prvoj hirurškoj klinici otpust je u tom periodu bio daleko veći. "Dodatnu teškoću u pronalaženju tih lica, koje je trebalo hitno pregledati i eventualno uputiti u karantin (pojedini su izbegavali da se jave), izazvala je", piše Nikola Bura, "neoprezna izjava lekara iz Gradskog sekretarijata za zdravlje i socijalnu politiku, objavljena to jutro u ‘Politici’, u kojoj se kaže da su priče o varioli u Beogradu ‘neosnovane’, a da su prijavljene sumnjive tegobe ‘simptomi nekog drugog bezazlenog oboljenja’."

Od Latifa Mumdžića se na Prvoj hirurškoj inficiralo ukupno 19 osoba (14 pacijenata i pet zdravstvenih radnika). Umrlo ih je petoro. Dva nikada nisu uspešno vakcinisana, a kod tri teška hirurška bolesnika variola je samo ubrzala letalni ishod od osnovne bolesti. Karantin u objektima Prve hirurške klinike trajao je do 24. aprila.

Treći bolnički karantin imala je Klinika za infektivne bolesti, gde su primani sumnjivi slučajevi i odmah po postavljanju dijagnoze oboleli prevođeni u karantinske objekte pod Avalom. Prvo u Planinarski dom "Čarapićev brest", zatim u Motel "1000 ruža", koji je imao bolje smeštajne kapacitete sa stanovišta organizacije karantina (odvajanje obolelih od sumnjivih).

U tim karantinima bio je i dr Jugoslav Pantić, koji je 9. marta uveče primio Latifa Mumdžića.

"Sedamnaestog marta bio je rođendan mog sina. Sva sreća što je inkubacija duža – od 7 do 14 dana. Ja sam u vreme dečjeg rođendana bio zaražen, ali srećom nisam bio infektivan, a odmah posle rođendana bio sam dežuran. Tada sam već sumnjao, čas imam čas nemam temperaturu, kao kod gripa. Završio sam dežurstvo u ponedeljak, ali umesto da se vratim kući, ostao sam na klinici, 21. marta sam već imao jače simptome i tada su me odveli u karantin u Planinarski dom ‘Čarapićev brest’", priseća se dr Pantić i opisuje prvi susret sa karantinom. "Odveli su me tamo noću. Na osnovu priče šofera zaključio sam da je sestra Dušica Spasić umrla. Bila je predana u svom poslu i divna osoba. Kasnije ću saznati da je njeno telo ležalo u sobi preko puta moje. Automobil nas je ostavio 50 metara ispred ‘Čarapićevog bresta’, iz mera predostrožnosti. Došetali smo do ulaza. Bio je mrak i tišina. Kad su me smestili, shvatio sam da ni osoblje koje bi trebalo da nas leči nije vakcinisano. Rekao sam da sam popio merboran, koji je ostao još kao zaliha iz Vijetnamskog rata. Drugo nisam imao. Hiperimunigamaglobulin nije bio masovno dostupan. Ja sam ga dobio od časnih sestara koje su bile smeštene kod nas i zamolio da ga daju mom sinu. Moja supruga je tada bila medicinska sestra i dao sam joj uputstvo šta da radi ukoliko dođe do simptoma pojave variole kod ukućana. Dva sata nakon mog dolaska u ‘Čarapićev brest’, pristiže i oboleli kolega sa Kožne klinike dr Žarko Đurović, koji je na Prvu hiruršku poslao Latifa Mumdžića."

Prema rečima dr Pantića, u vreme njegovog boravka u "Čarapićevom brestu" tamo je bilo dvadesetak ljudi. "Čovek koji je ležao pored mene, Nedeljko se zvao, bio je u lošem stanju i sav u ospama. Njegova desetogodišnja ćerka, koja je od variole vakcinisana godinu-dve dana ranije, epidemiju je praktično prošla sa dve tri bubuljice i temperaturom 37 sa 2. Ja sam imao srednji oblik, jer sam ipak bio delimično zaštićen. Desetak godina ranije bio sam u vojsci u Sloveniji i, uoči Beogradske konferencije, dobio naređenje da celu vojsku izvakcinišemo od variole. Vakcinisao sam ceo bataljon, 300-400 vojnika. Vakcinisao sam i sebe", kaže dr Pantić i priseća se anegdote koja je ušla i u film Gorana Markovića Variola vera. "Nije nam bilo svejedno. U vreme kad sam studirao imali smo deset časova infektivnih bolesti, a bolesti ima stotinak. Pita me moj kolega ‘jesi li čitao?’, kažem ‘jesam – smrtnost od 40 do 60 odsto’. ‘Ti se sigurno nalaziš među onih 40/60 koji prežive. Ajde da se kladimo’, rekao mi je. ‘U šta?’ ‘U viski’. ‘Pa, u svakom slučaju ti dobijaš’, rekao sam mu. To sam ispričao i Goranu i to je ušlo u film."

Ipak, prema rečima dr Pantića, u karantinu nije vladala panika. Raspoloženje je bilo bolje kada su premešteni u motel "1000 ruža" u podnožju Avale (nedaleko od raskrsnice Avalskog i Kružnog puta). Novi objekat je imao znatno povoljnije uslove za organizaciju i funkcionisanje karantina: veći kapacitet, paviljonski sistem objekata koji zbog dovoljne međusobne udaljenosti omogućava punu izolaciju obolelih, kao i bolju saobraćajnu i telefonsku vezu sa Beogradom. "Kad smo prešli u ‘1000 ruža’ tamo je bilo 10-12 bolesnika sa moje klinike. Tamo smo igrali šah, a sestra Nada je čak igrala fudbal sa ovim mlađima. Meni je, čim sam prešao tamo, bilo bolje, jer čim izbije ospa bolje je. Druge noći u karantinu, temperatura mi je pala sa 39 na, recimo, 37. Bilo je samo pitanje karaktera da ne češem i ne skidam kruste. Istrajao sam. Nemam nijedan ožiljak. Jedini ‘suvenir’ na variolu mi je ostao od dr Ane Gligić kada mi je uzela uzorak sa leđa", kaže kroz smeh.

Dr Jugoslav Pantić je u karantinu proveo skoro četrdeset dana. Napustio ga je pred kraj aprila, tek kada mu je otpala poslednja krusta. Na posao se vratio mesec dana kasnije, odbivši šestomesečno bolovanje.

Pod Avalom su bila smeštena 32 slučaja obolelih od variole, od kojih je šest umrlo.

Pored bolničkih, postojala su i četiri vanbolnička karantina, u koje su upućivani građani koji su sa obolelima imali kontakt prvog reda. Prvi je otvoren u objektu Ferijalnog saveza Mladost 23. marta, a ostala tri – u hotelu Nacional, u Centru za predvojničku obuku "Bubanj Potok" i motelu "Šumadija" – otvarani su sukcesivno, kada je prethodni bio popunjen. U ovim vanbolničkim karantinima, do 29. aprila kada je zatvoren poslednji, bilo je izolovano 405 lica (obolela samo četiri).

DRŽAVA KASNI: Variola nije odnela 40 života samo zbog loše zdravstvene kondicije zaraženih. Ispostaviće se da je i državni aparat u tome odigrao veliku ulogu. Zahvaljujući znanju, savesti i stručnosti medicinskih radnika, nadležni republički organi saznali su 22. marta da je variola od 8. marta u Čačku, a od 9. marta u Beogradu. Javnost je o tome obaveštena tri dana kasnije – i to tek na osnovu iznuđene dozvole od političkih moćnika. "Već desetak minuta nakon što je zvanično saopštenje pročitano na Radio Beogradu, bilo je Beograđana koji su dotrčali u epidemiološku službu, da bi se do kraja dana njihov broj povećao na 478, do kraja četvrtog dana na 1899, a na kraju druge nedelje broj prijavljenih bio je 2311", piše u knjizi Bez obdukcije. Svi ti ljudi izjavili su da su po različitim osnovama u kritičnom periodu (od momenta prijema Latifa Mumdžića u te ustanove do njihovog stavljanja u karantin) boravili na klinikama u Čačku ili Beogradu. Epidemiološka anketa je utvrdila da je kontakt prvog reda sa obolelim imalo 278 građana, nakon čega su odmah izolovani i upućeni u karantin. Tek 26. marta "Politika" objavljuje zajedničko saopštenje Epidemiološke službe zavoda za zdravstvenu zaštitu Srbije i grada Beograda.

U roku od deset dana u Beogradu vakcinu na 727 punktova prima njih 1.849.341. Oko 600.000 ljudi je revakcinisano. Revakcinacija je završena 15. aprila.

Većina stanovništva vakcinisana je metodom skarifikacije – koža se prvo očisti alkoholom, a zatim se sterilnom lancetom vakcina nanese na dva mesta međusobno udaljena 5 do 10 cm, na spoljnoj strani nadlaktice, na kojima su napravljena dva uspravna i dva poprečna zareza, dužine oko 1 santimetar. Pištolji za vakcinaciju, po američkoj metodi ‘Jet-Gan’, stigli su tek pred sam kraj vakcinacije.

U toku vakcinacije u Institutu "Torlak" je obustavljena svaka proizvodnja i sve je bilo potčinjeno dijagnostici variole i kontroli vakcine i hiperimunogamaglobulina.

"Vakcinacija je bila masovna", kaže dr Gligić. "Nažalost, posledice vakcinacije su bile veoma teške, bilo je i smrtnih slučajeva i smatra se da je od vakcinacije bila veća šteta nego od same variole", kaže dr Gligić navodeći da kod imunodepresivnih osoba koje nemaju imunitet dolazi do generalizovane vakcinije, što znači da čovek prosto bukne na mestu gde je vakcinisan, a može doći i do encefalita – da virus prodre do centralnog nervnog sistema (sin jedne infektološkinje je posle vakcinacije dobio zapaljenje moždanih opni, upravo od vakcine). Međutim, vakcinisalo se redom. To nije mimoišlo ni trudnice. Srećom, prema rečima dr Gligić, ni kod jedne nije došlo do prodora vakcine na plod.

Dr Pantić, navodi da je sigurno bilo propusta i u zdravstvu. Tome u prilog navodi činjenicu da je pacijent sa variolom prebačen u Prvu hiruršku kliniku sa Dermatovenerološke, gde je bio pogrešno prepoznat kao alergijski slučaj na penicilin; činjenicu da je u to doba bila obavezna vakcinacija za sve koji na Prvoj hirurškoj dolaze u kontakt sa strancima, ali da preminula sestra Dušica Spasić tu vakcinu nije primila, verovatno iz razloga što je u vreme vakcinacije bila na bolovanju ili na odmoru – niko nije proverio zašto nije vakcinisana; konačno, navodi izjavu tadašnjeg ministra zdravlja koji u intervjuu za "Politiku" tvrdi da je "variola vera zaključana iza sedam brava", dok bolest uveliko hara Beogradom.

Sagovornici "Vremena" se slažu u oceni da se nije samo zdravstveni, već pre svega birokratski sistem SFRJ nije najbolje snašao u slučaju variole vere. "Ja sam već 22. marta, čim sam dobila potvrdu u laboratoriji, predložila da se odmah objavi da je variola tu, ali oni su rekli da je bolje da malo sačekamo i da ćemo možda sanirati stvar dok je virus samo u krugu malog broja ljudi", kaže dr Gligić. "Rekla sam da ne verujem u to. Epidemija je proglašena tek 25. marta."

Dr Gligić pretpostavlja da su razlozi za takvu odluku bili: predstojeća letnja sezona na Hrvatskom i Crnogorskom primorju i uvek delikatno "kosovsko pitanje". Sa njom se slaže i dr Pantić.

"Predložila sam da se od svih koji su autobusima išli na hodočašće uzme krv na analizu. To je bilo teško dobiti jer su kosovski Alabanci bili jako osetljivi na to da neko proglasi da su oni uzrok velike nesreće koja je zadesila Jugoslaviju. Po uzorke na Kosovo smo išli u pratnji milicije", priseća se dr Gligić.

Rad Republičke zdravstvene inspekcije ograničavao je amandman 18 na Ustav SFRJ, po kome su pokrajine imale svoje zdravstvene službe, pa prema tome i svoje sanitarne inspekcije. To znači da pokrajinske zdravstvene vlasti nisu bile podređene republičkim, već direktno saveznim. Zbog toga je Republička zdravstvena inspekcija na Kosovu mogla da deluje tek posle intervencije kod saveznih organa. Da ironija bude veća, republički sekretar za zdravlje bio je kadar iz Vojvodine, a njegov zamenik kadar sa Kosova.

Pitanje je šta bi bilo da Ibrahim Hoti tog 20. decembra 1971. nije u bolničkom klozetu obrisao vakcinu. Da li bi to učinio neko drugi? Da li je to učinio još neko?


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

Virus

"Variola je smrtonosna bolest koju uzrokuje virus koji pripada rodu ortopoksvirusa. Virus variole je četvrtastog oblika veličine 150-260 nm i najveći je humani virus. Bolest se odlikuje osipom koji se javlja 12 dana posle infekcije. Virus se brzo širi aerosolom, a može se preneti i preko kontaminirane odeće i posteljine. U aerosolu virus zadržava svoju infektivnost najmanje nekoliko sati pod uslovom da nije izložen suncu ili ultraljubičastom zračenju. U osušenom stanju ostaje aktivan mesecima. U slučaju pojave variole neophodni su brza dijagnoza i vakcinisanje svih ljudi sa kojima je oboleli došao u kontakt. Smrtnost od variole bila je u proseku 30 odsto. Godine 1967. Svetska zdravstvena organizacija je donela plan za eradikaciju variole, a sprovela ju je 1979" (Nada Kuljić-Kapulica, Variolaprošlost ili ne?, Srpski arhiv za celokupno lekarstvo, Beograd 2004, vol. 132, br. 7-8, str. 272-276).

Poslednji slučaj variole zabeležen je u Somaliji 1977. godine. Kuvar Ali Mov Malin (Ali Moow Malin) oboleo je 26. oktobra 1977. godine.

Svetska zdravstvena organizacija proglasila je eradikaciju variole dve godine kasnije. Posle toga, broj institucija u svetu koje su u svojim laboratorijama održavale virus te opake bolesti postepeno se smanjivao, da bi se danas sveo samo na dve: Centar za kontrolu i prevenciju bolesti u Atlanti, SAD (Center for Disease Control and Prevention, Atlanta, USA) i Istraživački institut virusologije i biotehnologije "Vektor", Koljcovo, Novosibirska oblast, Ruska Federacija (Государственный научный центр вирусологии и биотехнологии "Вeктор", Кольцово, Новосибирская область, Российская Федерация).

Dušica i Milka

Prva žrtva variole iz redova medicinskog osoblja bila je dvadesettrogodišnja Dušica Spasić. Mlada i požrtvovana medicinska sestra bila je zbog svoje plemenitosti zadužena za najteže bolesnike. U šok-sobi Prve hirurške klinike Dušica je negovala Latifa Mumdžića. Tačno dve nedelje nakon njegove smrti Dušica Spasić je sahranjena na mesnom groblju u Resniku nadomak Beograda, gde je živela sa porodicom. Sahranjena je bez ikakve ceremonije, u limenom kovčegu, u neobeleženom grobu. Dušicina porodica je za njenu sudbinu saznala tek dve nedelje kasnije, nakon što su izašli iz karantina. Dan nakon Dušice preminula je i njena vršnjakinja i koleginica Milka Đurašić koja je Latifa Mumdžića negovala u Čačku. Njih dve bile su jedine žrtve variole iz redova zdravstvenih radnika. Tokom epidemije obolelo ih je ukupno šestoro – tri lekara i tri medicinske sestre.

 

 

 

 

 

 

 

Novosti

 

Naslovi.net

 

Male Novine