Vreme
16.3.2017.

Najskuplja reč


Autor
piše:
Dejan
Anastasijević

Dva najrelevantnija opoziciona kandidata na predsedničkim izborima u Srbiji – Saša Janković i Vuk Jeremić – komentarisali su na gotovo identičan način susret premijera Aleksandra Vučića i nemačke kancelarke Angele Merkel u utorak ove nedelje. Obojica su taj događaj doveli u vezu sa odlukom kosovskih vlasti da nacionalizuje nepokretnu imovinu koja se dosad vodila kao vlasništvo bivših saveznih, republičkih i pokrajinskih organa na Kosovu. Obojica su zaključila da je u tim okolnostima Vučićev odlazak u Berlin bio veleizdajnički čin.

„Potpuno je očigledno da je premijer i predsednički kandidat vladajuće koalicije Aleksandar Vučić predizborni sastanak s nasmejanom nemačkom kancelarkom Angelom Merkel platio državnom imovinom i još jednim priznanjem nezavisnosti Kosova", poručio je Janković. Jeremić je, pak, kazao sledeće: "Juče je naš premijer imao sastanak sa kancelarkom Merkel, to je sudeći po njihovim osmesima i zagrljajima bio jako dobar sastanak, ali na tom sastanku naš premijer nije otvorio pitanje otimačine srpske imovine na Kosovu od strane ilegalnih prištinskih institucija. O tome je mogao da razgovara, a izabrao je da ne razgovara… Spoljna politika Srbije se danas svodi na sramnu trgovinu u kojoj naši vlastodršci od Zapada dobijaju podršku za sprovođenje represije nad sopstvenim narodom, a zauzvrat daju nacionalne, državne i ekonomske resurse, pre svega na Kosovu i Metohiji".

Vrlo sličnu ocenu izneo je i Boško Obradović iz „Dveri", ali to se od njega i očekivalo. Ni Jeremićeva reakcija nije bila sasvim neočekivana, jer njegova kampanja od početka sadrži jaku nacionalističku notu. Mnogi su se, međutim, štrecnuli kad je za istim tipom retorike posegao i Janković, kandidat građanske Srbije, koji dosad nije pokazivao simptome nacionalizma.

Šta je, po Jankoviću i ostalima, Vučić trebalo da uradi? Da otkaže susret sa kancelarkom dok kosovske vlasti ne vrate uzapćenu imovinu? Da zapreti da će Srbija silom povratiti oteto? Da natera Merkel da telefonom pozove kosovskog premijera Isu Mustafu i naredi mu da poništi odluku? Šta bi oni učinili da su se se zatekli na premijerovom mestu? Vučić je, uostalom, već sledećeg dana u Sarajevu, na samitu regionalnih lidera u prisustvu evropskog komesara Johanesa Hana u lice rekao Mustafi šta misli o odluci kosovske vlade.

Stavljajući Kosovo u prvi plan svoje kampanje i uključujući se u priču o izdaji nacionalnih svetinja, Janković je loptu prebacio na teren na kome se Vučić neuporedivo bolje snalazi od njega. Umesto da se govori o brojnim primerima Vučićeve samovolje, davljenju nezavisnih medija, suspenziji pravne države u Savamali, očajno lošem standardu, rasprava se još jednom svela na pitanje ko je patriota a ko izdajnik. Taj smo film odavno odgledali i znamo kako se završava.

Američki teoretičar medija Majk Gudvin je još pre skoro trideset godina formulisao zakon koji je kasnije nazvan po njemu, a koji glasi: „Što rasprava duže traje, bez obzira na temu, verovatnoća da će neko od učesnika napraviti poređenje sa Hitlerom raste, a onaj ko to prvi učini neminovno gubi raspravu".

Gudvinov zakon važi i u Srbiji, s tim što reči „napraviti poređenje sa Hitlerom" treba zameniti rečima „optužiti nekog da je prodao Kosovo". Rezultat je isti.