14.3.2017. Putuj Evropo Čak i da je rezultat „evropski orjentisanih reformi i projekata" sanjani ulazak u Evropsku uniju, ako nas u tu Uniju uvede polusvet čiji su predvodnici Aleksandar Vučić i njegovi čauši, a simboli Vučićeva medijska ogledala Dragan J. Vučićević i Željko Mitrović, ne isplati se izgubiti sve pristojno i ljudsko na račun toga. Ne vidi se čime bi se taj gubitak mogao kompenzovati

piše: Momir Turudić

Negde u vreme kada je izglasan Bregzit, neko je u redakciji posprdno rekao da bi upražnjeno mesto moglo da se popuni tako što bi se organizovala lutrija, na kojoj bi se izvukla neka od zemalja kandidata da zameni Veliku Britaniju u Evropskoj uniji. Da stvarnost ubrzano prevazilazi i viceve i rijaliti programe pokazala je izjava slovačkog premijera Roberta Ficoa, koji je rekao: „ Da se ja pitam, predložio bih da se napravi neki dinamičan korak kao što je da se izabere jedna zemlja Zapadnog Balkana i ubrza njeno pridruživanje EU, kako bi se pokazalo drugim zemljama da imaju perspektivu ako ispune kriterijume."

Misli slovačkog premijera prokomentarisao je trenutni predsednik srpske vlade Aleksandar Vučić: „Nije tajna da svi vide Srbiju, ili Srbiju i Crnu Goru, kao sledeće zemlje koje će ući u EU, a da su ostale zemlje kandidati značajno iza nas."

Da kažemo da je Vučić u delu svoje izjave u pravu, iz prozaičnih razloga koje objašnjava lista pomenutih zemalja kandidata. Bosna i Hercegovina teško se mogu nazvati državom, to sve više važi i za Makedoniju; Albanija je daleko iskoračila iz doba Enver Hodže, ali dug je put pred njom čak i ako se uporedi sa svojim siromašnim susedima.

Dakle, ostaju zaista Srbija i Crna Gora, pa hajde da zamislimo kako bi to izgledalo ako bi bile izvučene na evropskoj lutriji koju pominje Fico. Za Srbiju se odmah nameće dilema Buridanovog magarca – u EU sa Kosovom ili bez njega? Jeste da sve srpske vlasti još uvek tvrde da je Kosovo deo Srbije, ali kakav bi to merak bio da prvo uđe Srbija sama, pa da im posle pijemo krv na slamčicu dok budu kandidati, kao Hrvatska nama!

Ako bi, pak, ušli sa Kosovom (biće da bi to bilo upisano sitnim slovima na evropskom džek potu), plus Crna Gora, našlo bi se tu mnogo više zajedničkih činilaca nego što se čini na prvi pogled: u sve tri države caruju burazerska ekonomija, korupcija bez granica i narko karteli (doduše, bar narko tržište je organizovano bez granica, po uzoru na EU); vladarsku elitu čine ovejane bitange bez dana radnog staža (dobro, ne baš svi, nekome se nakupilo rada po inostranstvu, na primer Vučicu u gvožđari u Londonu, Ramušu Haradinaju kao izbacivaču po diskotekama u Švajcarskoj); u minulim ratovima su lideri tih elita što lično okrvavili ruke, što delegirali druge da ruke krvave u njihovo ime; zajednička je i kolektivna želja za iseljavanjem negde u EU većine što mladog, što starijeg stanovništva; u bar dve od tri pomenute zemlje se vladavina prava dokazuje striktnom primenom zakona Leke Dukađina, koji se ovih dana iskazuje na ulicama Budve i Podgorice čak više nego po Prištini; itd, itsl.

No, ništa nije smešno ni u prethodnim razmatranjima, ni u Ficovoj inicijativi koju niko neće uzeti ozbiljno, ni u poslovično urnebesnoj reakciji Aleksandra Vučića koji svaku izgovorenu glupost ili formalnu ljubaznost (cinizam?) evropskih i svetskih političara koristi da pokaže da nam nikada bolje nije išlo („Šeik Bin Zajed mi je obećao da će da ulaže kod nas makar imao i gubitke, samo da pomogne Srbiji").

Nisu smešne ni izjave zvaničnika EU da „evropski lideri pokazuju nedvosmislenu podršku zemljama Zapadnog Balkana i njihovoj evropskoj perspektivi", i njihova nada „da će se ovaj pozitivni signal iz Brisela čuti u regionu". Čuje se, evo odjekuje i po Crnoj Gori i po Srbiji, po Makedoniji, Kosovu, Bosni i Hercegovini i odjekuje i grmi.

Zabrinuti rastom napetosti u regionu, premijeri i predsednici svih zemalja članica EU rekli su i da „u potpunosti podržavaju evropski orjentisane reforme i projekte na Zapadnom Balkanu". Hvala im na tome, ali ako su, na primer, ovo što sprovodi i način na koji to sprovodi vlast u Srbiji pomenute „evropski orjentisane reforme i projekati", nekako, iz domaće perspektive, deluje da nam se ne isplati. Čak i da je rezultat tih reformi i projekata sanjani ulazak u Evropsku uniju, ako nas u tu Uniju uvede polusvet čiji su predvodnici Aleksandar Vučić i njegovi čauši, a simboli Vučićeva medijska ogledala Dragan J. Vučićević i Željko Mitrović, ne isplati se izgubiti sve pristojno i ljudsko na račun toga. Ne vidi se čime bi se taj gubitak mogao kompenzovati, pa je možda bolje da prvo vidimo šta ćemo sa sobom, a onda će biti mnogo lakše da se razmišlja o pomenutoj Evropi. Reklo bi se, uostalom, i da ta Evropa trenutno nije sigurna šta će sa sobom, otuda i ovolike besmislene izjave o Zapadnom Balkanu.