9.3.2017. Suze za NATO

piše: Dejan Anastasijević

Premijer Srbije Aleksandar Vučić izjavio je juče da se umalo nije rasplakao posle telefonskog razgovora sa generalnim sekretarom NATO Jensom Stoltenbergom. „Kad sam završio razgovor, gotovo da su mi pošle suze od radosti. Mnogo smo radili da promenimo sliku o Srbiji, malo smo uspevali, a danas sam doživeo da mi Stoltenberg kaže - hvala Aleksandre što ste čuvali mir i stabilnost, hvala za strpljenje", rekao je Vučić na mitingu u Jagodini.

Ministar inostranih poslova Ivica Dačić, kome je valjda kao znak posebne milosti bilo dozvoljeno da preko zvučnika sluša razgovor Vučić i Stoltenberga, bio je podjednako dirnut. On je Stoltenbergovu poruku da NATO neće podržati nameru prištinskih vlasti da formiraju kosovsku vojsku ocenio kao „veliku diplomatsku pobedu Srbije". Daćić je ocenio da je to ogromna promena u odnosu na prethodne vlasti, koje su sa predstavnicima Zapada razgovarale „telefonom sa slušalicom bez mikrofona, jer ovi naši nisu smeli ništa da im kažu".

Zanemarimo za trenutak Vučićeve suze (koje su večno na ivici da poteku) i Dačićevo zaboravljenje da su „ovi naši" u vreme kada je premijer bio Vojislav Koštunica zbog Kosova palili i demolirali ambasade po Beogradu. Usredsredimo se, umesto toga, na pitanje otkud ova „diplomatska pobeda" i da li je NATO uoči naprasno promenio kurs, pa je dve nedelje uoči obeležavanja osamnaeste godišnjice bombardovanja Srbije odlučio da pusti Prištinu niz vodu i stavi se na stranu Beograda.

Najpre, namera Prištine da formira vojsku uopšte nije nova: kosovski predsednik Hašim Tači je još pre tri godine, u vreme kada je bio premijer, najavio da će Kosovske bezbednosne snage (KSF) brzo biti preimenovane u Kosovske odbrambrene snage (KDF), odnosno u vojsku. Reč je o jedinici koju trenutno čine oko 2 500 lako naoružanih pripadnika i koja formalno služi da pomaže u slučaju požara i elementarnih nepogoda. Prema Tačijevom planu, KSF bi nakon transformacije trebalo da se udvostruči i dobije teško oružje, kao i mandat da brani Kosovo od potencijalnog agresora (Srbije).

Ova ideja se, međutim, odmah suočila sa dve teško premostive prepreke. Prva je što je za promenu mandata KSF neophodno promeniti Ustav, a svaka promena Ustava, pak, zaheva saglasnost predstavnika manjina u parlamentu. Srpska lista u kosovskoj skupštini, sasvim očekivano, usprotivila se predlogu i još mu se protivi.

Drugi problem za Tačija je što je NATO, odnosno Vašington, od početka bio protiv stvaranja kosovske vojske. Tačnije rečeno, nije bio apsolutno protiv, ali je ukazivao da do toga treba da dođe nakon što se odnosi Beograda i Prištine sasvim normalizuju i prestane potreba za NATO trupama na Kosovu (trenutno ih ima oko 3 600). Tek tada će, kao što je američki ministar odbrane nedavno objasnio kongresmenima u Vašingtonu, Kosovo moći da preuzme odgovornost za svoju odbranu.

Tačiju je, međutim, dosadilo da čeka, pa je najavio da će problem sa promenom Ustava rešiti usvajanjem amandmana na postojeći zakon o KSF, za šta je dovoljna skupštinska većina. Tu su se u Briselu i Vašingtonu upalile crvene lampice, jer NATO nema nameru da dozvoli da dozvoli da na Kosovu istovremeno postoje dve vojske – njihova i Tačijeva. To bi ne samo otvorilo pitanje sukoba nadležnosti, nego i mogućnost da prištinske vlasti uvuku NATO u sukob sa Srbijom. To je, uostalom, upravo ono što su Tači i njegovi ratni drugovi uradili pre osamnaest godina.

Tačiju je stoga saopšteno da vojsku može da formira samo ako to bude „u skladu sa Ustavom i na inkluzivan način" (tojest uz saglasnost Srba), a da će Kosovo, ukoliko se pomenuti amandman ipak usvoji, izgubiti podršku ne samo NATO, nego i SAD i EU. On za sada tvrdi da ostaje pri svome, pa kud puklo da puklo.

Ostaje da se vidi kako će amandman o KSF proći u tamnošnjem parlamentu, ali potpisnik ovih redova je spreman da se kladi da Tačijev predlog neće proći. Iako se deklarativno svi do jednog zalažu za formiranje vojske, kosovski političari su i te kako svesni koliko je Kosovo zavisno od Zapada i šta bi se dogodilo ako bi finansijski, diplomatski i vojni kanali zatvorili. Toga je, uostalom, svestan i Tači, pa se postavlja pitanje šta mu je sve ovo trebalo.

Neki prištinski analitičari tvrde da Tači u stvari želi da amandman bude odbijen kako bi to iskoristio kao povod da raspusti skupštinu i raspiše vanredne izbore, u koje bi ušao sa ojačanim patriotskim kredibilitetom. Time bi, nada se on, popravio položaj svoje stranke na uštrb koalicionog partnera Ise Mustafe sa kojim, uostalom, nikad nije bio u dobrim odnosima.

Ovo zvuči kao logično objašnjenje, a ako je tačno, onda je reč o tipično balkanskoj političkoj igri u kojoj se radi održanja vlasti kod kuće stvara incidentna situacija u regionu – igri u kojoj ni sam Vučić nije sasvim nevešt.

Nema, međutim, nikakvog osnova da se tvrdi da su u ovoj priči Vučić i srpska diplomatija igrali bilo kakvu ulogu, ili da je NATO napravio nekakav zaokret. Dobro je što se premijer posle razgovora sa Stoltenbergom suzdržao od plača. Neka čuva suze za neku bolju priliku – mogle bi mu uskoro zatrebati.