---

Nove teorije >

Prostor nije nevin

Novosadski izdavač Mediterran objavio je dve knjige domaćih autora koje prave iskorak iz dosadašnjih teorijskih tokova

Prostor i vreme odvajkada su opsedali filozofe u tolikoj meri da bi se, tek s nešto malo preterivanja, moglo reći da je upravo ta opsednutost, ta strast da se pojmom zahvati ono najočiglednije, ono najbliže, porodila filozofiju. Još je stari Zenon pokušao da omađija prostor i u tom mađijanju utvrdio da bi Ahil, u stvari, teško stigao kornjaču ako bi ova imala makar kakvu prednost nad njim. Nije bilo filozofa koji se, na ovaj ili onaj način, nije okušao na tom terenu i tako sve do Kanta koji pravi nezamislivi darmar: majstor iz Kenigsberga je, naime, utvrdio da su prostor i vreme čiste forme čulnosti. Šta to znači? Mislili smo, naime, da glavu nosimo u prostoru i vremenu, dok, u stvari, prostor i vreme nosimo u glavi. Posle toga ništa više nije bilo isto. A onda je došao red na Mišela Fukoa. Suprotstavljajući se Kantu, ali još više uzimajući od njega sve što je mogao da uzme, francuski je filozof prostor video kao proizvod odnosa moći i znanja. Prostor, dakle, nije naprosto dat (stvorio ga bog, na primer), kako se mislilo pre Kanta, niti je čista forma čulnosti, već učinak delovanja znanja i moći. Taj neobični spoj prostora, znanja i moći, novosadski sociolozi Dušan Marinković i Dušan Ristić nazvali su geoepistemologija i u svojim Ogledima iz geoepistemologije (Mediterran, Novi Sad 2016) svojski se potrudili da opravdaju uvođenje novog pojma u teorijsko polje.

Polazište je, dakle, sledeće: ne stičemo znanje u nekakvom prostoru koji bi prethodio znanju, niti se odnosi moći odvijaju u prethodno zadatom prostornom okviru, već znanje i odnosi moći, u svojim praksama, konstituišu sam prostor, ili, bolje, prostore. Teza je, na prvi pogled, sumanuta. Ali uzmimo banalan primer: teleskop otvara megaprostore, mikroskop mikroprostore. Pre nego što smo znali za te sprave ti prostori, doslovno, nisu postojali. Može i ovako. Bakterije su postojale oduvek i nesumnjivo je da vremenski one prethode znanju o bakterijama. Pojma nismo imali šta izaziva kugu (božija kazna?) dok nismo saznali da je to bakterija. Do tada, vladali su raspadanje, smrt i ništavilo. Nova znanja, međutim, otvorila su nove prostore. Što je još važnije, prostori su poput arheoloških slojeva, leže jedni na drugima: groblje je prostor u prostoru, heterotopija, rekli bi naši autori zajedno s Fukoom. Institucija prve bračne noći, recimo, zahteva poseban prostor, a najbolje ako se defloracija dogodi na brodu koji jeste u prostoru, ali ne zauzima lako odredivo mesto. O zatvorima, školama, kasarnama, bolnicama i ludnicama, kao prostorima isključivanja, ni da ne govorimo. Znanje, zbog toga, konstituiše prostor koji ni sam, sa svoje strane, nije nevin, niti to, kao ljudski proizvod, može biti. U političkoj sferi teritorija, kao učinak odnosa moći, jeste stvaranje prostora. Političke implikacije ovakvih postavki novosadskim teoretičarima su od presudnog značaja, te kroz svoju pojmovnu invenciju, geoepistemologiju, nastoje da razumeju i identitet i drugost, i granicu, tekst, arhive, karte i kartografije, geografiju kao disciplinu... Teško je setiti se kada se neko od domaćih teoretičara odvažio da izume novi pojam.

U drugoj Mediterranovoj knjizi Antropologija građanstva (2016) antropološkinja Jelena Vasiljević ulazi u apstraktni prostor pojma građanstva, čime sopstvenoj disciplini baca rukavicu u lice. U kojoj meri je, naime, antropologija, sa svom svojom metodološkom aparaturom, u stanju da se suoči sa pojmom na koji su pravo polagali uglavnom filozofija, teorija politike, ili sociologija? Doduše, za razliku od slavnih utemeljivača antropologije Vasiljević nije morala da tumara po pustinjama i prašumama u potrazi za predmetom istraživanja, niti se izlagala opasnosti kojoj je, recimo, bio izložen slavni antropolog Napoleon Šenon dok je proučavao okrutno pleme Janomame – da bude pojedena, to jest. Ali šta ostaje od antropologije bez ispitivanja kulture na terenu, bilo da je reč o amazonskim prašumama, ili rajačkim pimnicama?

Odmah valja primetiti da odgovor na ovu dilemu nećemo dobiti, osim ako taj odgovor nije sama knjiga. Središnji i, verovatno, najvažniji deo teksta direktno otvara problem kulture u izgradnji pojma građanstva i ispituje političke domete tog odnosa. Posle brzog pregleda komunitarnih teorija koje odlučujuću ulogu daju upravo kulturama – dakle partikularnim, ne univerzalnim veličinama – Vasiljević odbacuje ovakav pristup smatrajući, s punim pravom, da se na taj način sam pojam građanstva lišava sopstvene nestabilne supstancije – univerzalnih pretenzija. Drugim rečima, bez težnje ka univerzalnom građanstvo je protivrečnost u sebi samom. (Ovde je, primetimo, bilo logično preći na liberalnu teoriju kao odgovor na komunitarne projekte.) Zbog toga je naročito zanimljivo četvrto poglavlje koje prati mene građanstva u novijoj istoriji Srbije, te diskretno, ali jasno, pokazuje zašto se na ovim prostorima taj pojam rađa s toliko muke i zašto živi u bedi, u ritama: zbog prevlasti kulturalne supstancije. No, možda i najvažnija perspektiva koju je Vasiljević ponudila kao antropološkinja, jeste razumevanja društvenih objekata kao odnosa, a ne unapred datih, dovršenih veličina: nikada građanin, naime, nije puko živo biće, već splet materijalnih i formalnih uslova postojanja. Jasna, pregledna, odlična knjiga.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---