Vreme
Lisica i ždral

Tablična amnestija

Napokon država čini nešto što mi je baš po volji, za to joj pred svima skidam kapu, priznajem svoje grešne misli i reči izgovorene u jednoj radionici koja neka ostane anonimna
Ljubomir Zivkov
piše:
Ljubomir
Živkov

Pre desetak dana opletosmo jedan građanin i moja nezn. po državi onako kako mi to već znamo: te nas tera da menjamo lične karte, te nam otima pretplatu za nešto što nam ne treba (obojica pratimo Premijer ligu, doklen nas naš rođeni parlament ni najmanje ne zanima; ranjene orlove, grehe nečije matere koja da li je sirota još uvek i živa ne gledam, kao što neću nikad otići da gledam film o Lazi i Lenki, to kad čujem tri dana sreće nemam, ali to je barem dobrovoljno, ko neće u bioskop kad se to delo daje – ne mora), pa joj nisu dobre stare saobraćajne, daj kupuj nove, dangubi, troši, moraš vozačku da imaš malu kao nova lična karta, pa nov pasoš, biometrijski, pa sto puta menjaj tablice, dobro, nije bilo sto puta, ali nama je i dva ili tri puta previše, obojica držimo da tablice, ako ih čovek ne izgubi, ako mu auto ne odnese lava i sl. mogu da nadžive automobil i naročito vlasnika…

Kad, kad – šta?!

Ministar policije obznani da se automobilske tablice neće menjati ove godine, kad im ističe zakonski rok, nego ćemo dobiti dvogodišnju poštedu. Zašto baš dve? Mora biti da su najpre hteli jednu godinu da nam gledaju kroz prste, ali to bi bilo baš: "Glasajte za nas, vidite koliko ste nam prirasli srcu: vaše siromaštvo, za koje smo doista zajedno zaslužni i vi i mi, dira nas više nego što vi mislite, reizaberite našu večno istu posadu, a mi nećemo odmah dogodine da vas deremo, nego ćemo se kosmičkom zakonu pokoriti tek kroz dve godine!"

Ministar nam je poručio da sadašnja vlast nije kao zulumćari koji su harač uveli 2010, ne hajući za to što je pred nama bilo sedam mršavih krava. Nove tablice, according to minister, kupiće samo neko ko je stare izgubio ili satario toliko da se ne da razabrati šta je na njima svojevremeno bilo ugravirano i obojadisano…

Tako je došlo do tablične amnestije koju od srca pozdravljam i blagosiljam, radujem joj se i vozdižem je, ali ne sme ona biti oročena, ne sme biti na dve godine, pa koliko bi ti hteo godina, kako koliko, pa sve godine dok se tablice na raspadnu! MUP jeste krenuo putem pravde i milosrđa, ali dvogodišnja odgoda samo je putokaz, samo prva etapa na stazi večnog praštanja.

Čekaj, državna kasa će zbog ove predizborne dobrote biti na gubitku, šta ćemo ako se za dve godine stanovništvo na primer otrgne siromaštvu, a država opet zašanta, hoće li biti pravedno ako olimpijsko pleme počne da oskudeva, ili da zadužuje državu vani, a građani da ne znaju šta će od para? Ne bi li, ako dođe do narodovog blagostanja, bilo fer i bogougodno da se tablice menjaju dvaput godišnje, kao zimske i letnje gume? (U jednoj državi iz umerenokontinentalnog pojasa kojoj neću pomenuti ime, nije priznala lažnu državu Kosovo, tablice se menjaju kad god počinje novo godišnje doba, i svaki put vlasnici motor. vozila plaćaju nove, jedinstvene tablice sa prizorima iz važećeg god. doba.)



Ministar nam pružio mali prst, a mi hoćemo celu šaku, ispadam neblagodaran i nezasit, ali nije se ovo uvrežilo u meni otkako smo preobraćenicima demokratski prepustili kormilo, odmalena su mi mrski nameti smišljeni u državnim nadleštvima, krajnje nerado plaćam nešto što ne smatram potrebnim, dakako, onaj ko prodaje rad je da (koristeći monopol zakona, sile ili reklame) sav svoj espap rasproda, i osiljeni prodavac mi unapred javlja da će mi isti taj treš uskoro ponovo prodati, kakav treš, pa neki dokument koji već/još imam, ili metalnu oznaku koju isto imam sačuvanu!

Šta ja imam sa tim što se Crna Gora otcepila? Ja se tome nisam ni protivio, ni radovao, ni zbog toga tugovao, a morao sam da kupim novi pasoš, jer je moja država posle decenija mrske jugoslovenštine opet postala nezavisna u svojoj već zaboravljenoj prvobitnosti: Sr-bi-ja! Čekaj, nije novi pasoš samo zbog toga, moderna su vremena, sad si elektronskidigitalnosatelitski obeležen, žigosan kao bilo koji artikal u samousluzi, imaš svoj jedinstveni takorekuć DNK na pasošu, pasoška kontrola svuda u svetu čita te tarabice, tačkice i to srebrnasto senčenje koje bog otac ne može da krivotvori, sve je to u slavu što brže identifikacije, koja je i tvom interesu, da te ne bi pobrkala pogranična policija sa nekim drugim građaninom tvoje dobi, a svi ste slični – tvoj imenjak ili tvoj vizuelni dvojnik, koji ti se ne bi svideo, kao ni ti njemu, ima na primer podebeo dosije, pa bi mogli na tebe da se okome, usled čega bi izgubio avion etc. – Znam ja to, ali državna uprava zar ne bi morala znati da je život krpež, nije li se na moj važeći pasoš (SCG ili SRJ) mogla nekako ugravirati ili zalepiti ta markica, a koja bi koštala deset puta manje od novog pasoša, nego, ustaj u zoru, traži u policiji vezu koju nemaš…

Od države zahtevamo da se ponaša kao razboriti pojedinac, koji ne škrtari sa neophodnim, i koji, s druge strane, gleda da podanike poštedi bilo kog izlišnog izdatka, dangube i sekiracije, želim državu koja će dati sve od sebe da ne kupujemo stalno nova dokumenta i iznova nove tablice, država mora imati prihode, ali ne i specijalce za izmišljanje novoharača. Znači, hvala za poštedu, ali ne na dve godine, nego na vjeki vjekov. Amin.