Izlozi velegrada

kosa pakuševskij

Grad veliki, evropski. Ukrašen za praznike, ništa raskošnije nego naša prestonica, pa i moj grad. Jeste bogatije u prodavnicama zvučnih imena, tu su ogromne jelke, kao da su se takmičili čija će biti veća i bogatije ukrašena. I kupaca je mnogo, premnogo. Kupuju se pokloni za Božić, pakuju se luksuzno. Sve je u ovom gradu podređeno dizajnu, lepoti, toliko je to naglašeno da ponekad nervira. I naplaćeno, to, ta lepota i umešnost pakovanja. Za svoju unuku kupujem. Na pitanje da li hoću da se zapakuje, odgovaram potvrdno. Račun je šok, gutam knedlu i napolju hvatam vazduh. Sad postajem svesna poklona koje prijatelji donose, u velikim su kesama, nezapakovani. Jasno mi je i zašto se deca dive mom poklonu i zašto naglašavaju da sam mnogo poklona već donela i zašto tako pažljivo otpakuju i još pažljivije slažu tu ambalažu.

Prodavnice sa donjim vešom kao da su namenjene Kazanovinim ljubavnicama, pitam sina ima li u ovom gradu igde običnog pamučnog veša, on se smeje i prevodi snajki, smejemo se sve troje i, kako se približavamo pijaci, ushićeno zaključujem da ipak ima mesta i za nalaženje običnih odevnih predmeta. Šetam sa Bjankom. Zima je, a ona uporno skida svoje cipelice. Kao da se igra sa mnom, izaziva me. Dobri ljudi trče za nama i cipelica nalazi malog nestaška. Primećujem da su imena ulica napisana na kamenim pločama, piše i šta je bio nosilac imena ulice i kad je živeo. Lepo. Ljudi su nasmejani, užurbani, raznih boja, sa raznih kontinenata. Sunčano je, ali hladno. Ispred mene idu dva mladića, na bose noge obuli su prelepe meke mokasine, obučeni kao za neku reviju. Nose pod rukom veliki beli koverat od tvrdog papira, ošišani moderno, mršavi izrazito, sigurno žure na neki kasting. Toga je ovde uvek. I onda, spazim da jedan od njih ima pocepane pantalone, seva zadnjica, leprša konac dužine oko metar, kao propeler. Smeškam se, zaustavljena u hodu. Ne znam šta li će taj nesrećni detalj učiniti ovom mladom stvorenju koje se smrzava na ulici u potrazi za svojom srećnom zvezdom na modnoj pisti.

Stariji bračni parovi! Moje istinsko divljenje i tiho analiziranje svega što tako harmonično i sa lakoćom demonstriraju. Oni su nešto čega nema više na ulicama naših gradova. Sve je na njima kvalitet, počev od cipela, njene ravne ili na malu puniju petu, njegove kao iz dobrog starog filma, ona ima suknju od punijeg štofa, malo ispod kolena, i čarape boje suknje ili ih je podesila sa bojom jakne, kosa savršeno nemarno očešljana, a nijedna dlaka nije van kontrole, preko ramena joj visi mala tašna, marku nije potrebno znati, sama sve kazuje, on ima pantalone u tonu sa njenom suknjom, jakna je nonšalantno zakopčana, taman toliko da se može videti divni kašmirski džemper i oko vrata šal ili ešarpa, detalj koji dopunjuje taj ram na koji savršeno ležu taman ten i proseda gusta kosa. Gledam jedan takav par i govorim sinu: "Eto, o tome sam ti pričala, o tim divnim bračnim parovima što svojom pojavom skreću moju pažnju i izazivaju blagu zavist, što, dok ih pratim pogledom, tragam za nekim nestalim slikama sa naših ulica i što se pitam dokle sme da ide srozavanje dostojanstva življenja starijih ljudi. Ovi stare kako su i živeli, stabilno i samosvesno." Sin se zaštitnički saginje i grli svoju "malu mamu cipele broj 36", kako je to lepo pisao naš Branko V. Radičević, a kako se šalimo moji sinovi i ja kad me jedan ispraća na put do drugoga. Zagledana u šareni izlog, slaba su mi tačka marame i ešarpe, vodim unutrašnji monolog odbijajući želju da popunim kolekciju. Pažnju mi privuče neobična slika. Auto sa zatamnjenim staklima je bočno od mene. Neko otvara vrata i zatvara ih. Posle nekoliko ponovljenih otvaranja i zatvaranja, izlazi čovek nervoznih pokreta, brzo baca pogled oko sebe, sekund se zadrža i na meni, potom otvori vrata auta i izvuče devojčicu, vitku, kao breza, mladu, sa licem bebe, Kineskinju, oko petnaest godina, ona ne može da stoji na nogama, leluja, on joj prebaci ruke preko ramena i povede je. Dete ima na sebi helanke i nešto kao tunika, na helankama je puno neke slame, posrće, on je vuče. Strah me sprečava da gledam za njima, ipak vidim da on ima zelene pantalone, neki stisnut sako i od šarenog platna torbicu na leđima. Da li je i ona došla da odsanja svoj modni san, a lepa je, prelepa, da li, da li... roditelj u meni se naježio, bivši prosvetar se uzdrmao. Ledena jeza te velegradske slike dugo mi nije dala mira.

Novogodišnja noć. Zaspala mi na rukama, uz tamburaše s Dunava, moja princeza. Trešti Milano od pucnjave. Ma, to nisu petarde!? To Ćineze, tako kažu za Kineze, pokazuju šta znaju i umeju. Kažem sinu da, eto, nismo samo mi Balkanci oni koji šenluče bučno, a on odgovara: "Ovde će to trajati sat, tamo kod nas počne sa prvom slavom i traje li traje!" Prokrčila put i poneka čestitka i stigla do nas. Budna, naša maza, začuđeno nas gleda dok nadvijeni nad krevetićem pevamo za nju: "Zum, zum, zum zum zum, neće tu da vršlja od sad bilo ko..." Auguri! Auguri! Ushićena, tapše rukicama, a mi nastavljamo: "Se sei felice e tu lo sai batti le mani..."


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST