VREME BR.645 | 15. MAJ 2003. >

Drajfus bez Emila Zole

Nekoliko izjava političara o časnom, savesnom i razumnom generalu koji je u bezizlaznoj situaciji spasao živote 220 vojnika, a pri tom i izbegao da počini ratne zločine, ne znače naravno da je u "slučaju Trifunović" led najzad krenuo. Niti da će on uskoro napustiti sobičak u beogradskom hotelu Bristol u kome, u nekoj vrsti nužnog smeštaja, živi već desetak godina, pošto je izgubio pravo da ima sopstveni dom

Gostujući nedavno u "Utisku nedelje" na TV B92, novi ministar vojni Boris Tadić sasvim otvoreno je priznao kako je i on, kao i gotovo svi ostali iz nove vlasti, jednostavno zaboravio na slučaj generala Vlade Trifunovića, nekadašnjeg komandanta Varaždinskog korpusa, čoveka koji je na početku rata u Hrvatskoj odbio da uludo žrtvuje živote svojih vojnika zbog čega je kasnije bio proglašen za izdajnika i osuđen na sedam godina robije. U istoj emisiji, a i u nekoliko kasnijih javnih nastupa, ministar Tadić je zatim obećao da će se i lično angažovati (u meri u kojoj je političarima to dozvoljeno) da Vlada Trifunović dobije priliku da dokaže svoju nevinost, povrati sva ona prava koja su mu već godinama zakinuta i najzad okupi porodicu rasutu od trenutka kada je general, po merilima nekakvog nakaznog patriotizma, proglašen za najvećeg izdajnika srpstva.

Za reviziju sudskog procesa generalu Trifunoviću, koji je u Srbiji osuđen na robiju zato što se navodno u Varaždinu nije borio protiv neuporedivo nadmoćnijeg neprijatelja, koji je u Hrvatskoj osuđen kao "ratni zločinac" (za isti događaj) na 15 godina zatvora zato jer se borio i kome se trenutno priprema i suđenje u Sloveniji za učešće u tamošnjim ratnim događajima, zalagao se ovih dana i Dragoljub Mićunović, predsednik Skupštine SCG. U ime svog Demokratskog centra, Mićunović je obećao i neke sasvim konkretne inicijative kako bi general Trifunović najzad stigao do pravde.

BRZO ZABORAVlJANJE: Nekoliko izjava političara o časnom, savesnom i razumnom generalu koji je u bezizlaznoj situaciji spasao živote 220 vojnika, a pri tom i izbegao da počini ratne zločine, ne znače naravno da je u "slučaju Trifunović" led najzad krenuo. Niti da će on uskoro napustiti sobičak u beogradskom hotelu Bristol u kome, u nekoj vrsti nužnog smeštaja, živi već desetak godina, pošto je izgubio pravo da ima sopstveni dom.

Za nekadašnju srpsku opoziciju, a sadašnju vlast, stradanje i robijanje Vlade Trifunovića i politički zasnovana presuda protiv ovog čoveka bili su pre nekoliko godina dobra prilika da se digne glas protiv Miloševićevog režima i još bolja prilika da se obeća kako u postmiloševićevskoj Srbiji tako nešto neće biti moguće. Većina njih govorila je tada da je Trifunović "novi Drajfus Srbije" i pitala se gde je neki srpski Emil Zola da sve to zabeleži, ukazivala na neodrživost osuđujuće sudske presude donesene pod očiglednim pritiskom ratnog lobija, upozoravala da je suđenje generalu s moralne strane bilo neuporedivo poraznije od činjenice da je reč o tipičnom političkom procesu, tvrdila da je reč o klasičnom političkom linču "nevinog krivca" i proglašavanju za izdajnika onoga koji je, prema shvatanju onih što su ga izložili svojevrsnom linču, najbolje mogao da posluži "opštem dobru". Naravno kao žrtva kojom bi se kasnije hranila ratna propaganda.

U vreme kada je deo javnosti u Srbiji svakodnevno zahtevao pomilovanje za utamničenog Trifunovića, Goran Svilanović je, na primer, u ime Veća za ljudska prava često pisao razne apele i izjavljivao: "Smatramo da je oslobađanje iz zatvora dug koji demokratska javnost u Srbiji i u Jugoslaviji, bez obzira na političku opredeljenost, duguje možda jedinom pravom heroju rata u Jugoslaviji. Jer, iz njegove sadašnje sudbine vidi se kako je hrabrost jedino bila potrebna da bi se pojedinac ratu suprotstavio, a ne da bi u njemu učestvovao." Na vest da je Trifunović pomilovan u januaru 1996. godine, Svilanović je reagovao izjavom objavljenom u "Našoj borbi": "Sa velikim zadovoljstvom dočekali smo odluku o pomilovanju generala Vlade Trifunovića i još nekoliko starešina, nepravedno osuđenih za izdaju... Sledeći korak bi morao biti suđenje ratnim zločincima, kako bi se skinula ljaga sa imena naroda i označili oni koji su za to krivi." Istoga dana u istim novinama reagovao je i Vladan Batić koji je primetio: "Dželati su pomilovali osuđenike, generala Vladu Trifunovića, pukovnika Berislava Popova i pukovnika Sretena Raduškog, ali, ko će pomilovati dželate?" Neki od tada istaknutih članova DS-a tvrdili su da je neophodna revizija sudskog procesa jer se milost daje krivcima, a general Trifunović to očigledno nije bio. Saopštenjem se tih dana oglasio i DSS podsećajući da je suđenje generalu Trifunoviću bio politički proces baš kao i akt pomilovanja. U prvom slučaju suđenjem se pravdalo srljanje u rat i raspad države za šta je trebalo pronaći krivca, da bi kasnije nastupilo lažno mirotvorstvo pokriveno velom tobožnjeg milosrđa.

Sa hrvatske strane čuo se takođe jedan (prilično usamljen) poziv da se i na toj strani porazmisli o nepravdi nanesenoj Trifunoviću koga je Županijski sud u Varaždinu (u odsustvu) osudio na 15 godina zatvora. U "Jutarnjem listu" oglasio se Radomir Čačić, član Kriznog štaba u vreme ratnih zbivanja u Varaždinu koji je izjavio: "Hrvatska bi kao pravna država dobila velike bodove kada bi omogućila ponavljanje postupka Trifunoviću na Županijskom sudu u Varaždinu. Pravna si država ne može dopustiti ovako suštinski nekorektno ponašanje i ovakve procese koji su u velikoj mjeri politički uvjetovani", rekao je Čačić, nudeći ujedno da u obnovljenom sudskom procesu svedoči u korist Trifunovića za koga je još rekao da je pokušao da "ratni rizik u Varaždinu svede na minimum". Na prvom suđenju generalu Čačić je inače bio svedok optužbe.

Posle se u Beogradu zbio 5. oktobar, nekadašnji opozicioni političari postali su vlast i počeli da se bave važnim državnim poslovima, zaboravljajući izgleda da se uspešnost svake vlasti meri pre svega i njenom sposobnošću da ispravi neke nepravde i smanji muke ljudi koji pate bez svoje krivice. I da sve to spada u neku vrstu političke i moralne terapije čitavog društva. Oni koji su nekada pokazivali netrpeljivost prema svakom kršenju elementarnih demokratskih načela, brzo su zaboravili na čoveka koji i dalje čami (doduše ne više u zatvoru), sanjajući jedino da mu se omogući fer suđenje i ne pokazujući pokornost prema sudbini. Na "slučaj generala Trifunovića" počela je polako da pada prašina, a njemu je i dalje ostao žig "pomilovanog izdajnika". Formalno gledano, do revizije ovog sudskog procesa moglo bi da dođe samo ukoliko su se u međuvremenu pojavile neke nove činjenice i okolnosti kojih u vreme suđenja nije bilo. Novih činjenica je malo – Varaždin je i dalje tamo gde je bio (neporušen, za razliku od Vukovara), većina od 220 spasenih vojnika stigla je da se u međuvremenu poženi i zasnuje porodice, većina onih koji su Trifunovića gurali u zatvor (pre svega generali) i skrivali sopstvenu vojničku nesposobnost ili nedostatak savesti živi po svojim vilama (neki čak zbog malih penzija rade dopunski i kao simpatizeri stranih obaveštajnih službi). Jedino nekadašnji komandant Varaždinskog korpusa nema ni stan, punu penziju ili pravo da okupi porodicu. Biljana Kovačević Vučo, direktor Jugoslovenskog komiteta pravnika za ljudska prava, ističe ovih dana da se u slučaju generala Trifunovića stvari moraju posmatrati u nešto širem društvenom kontekstu i da su i sam 5. oktobar i promena režima dovoljan razlog za obnavljanje ovog sudskog postupka.

Sam general Trifunović nikada nije tražio neku vrstu rehabilitacije jer bi tako nešto u njegovom slučaju bilo i pomalo besmisleno. Rehabilitacija uvek podrazumeva vraćanje svega što je nekome neopravdano oduzeto i naknadu kako u moralnom tako i u statusnom, materijalnom, psihološkom, porodičnom i ličnom pogledu. U Trifunovićevom slučaju, za mnogo toga je danas kasno – on je čovek čije je zdravlje teško narušeno, a teško da mu iko više može vratiti 12 godina, koliko traje njegova patnja nevino osuđenog, ili besane noći, život bez unuka, trenutke bola i gneva, ili sve ono što je osećao dok je sa belegom "izdajnika" prolazio kroz šibu medijskog "toplog zeca".

Dokazivanje nevinosti ovog čoveka donelo bi zato neuporedivo više koristi vlastima koje bi pokazale da od 5. oktobra do danas nisu olabavila baš sva moralna načela za koja su se nekada zalagali, nego njemu lično. Još ima malo vremena da Vlada Trifunović na sudu ponovo pokaže kako su ga u tamnicu gurali oni za koje su životi mladih vojnika bili samo potrošni materijal. Pravda bi generalu mogla da donese bar kakvu-takvu satisfakciju za ono što je do sada preživeo. Sve drugo moglo bi kasnije da liči samo na cinizam i ništa više.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

 

 

 

Novosti

 

Naslovi.net

 

Male Novine