Intervju – episkop zahumsko-hercegovački Grigorije >

U crkvi se ponašajte kao kod kuće

Mislim da se Hristova poruka i danas i svagda najbolje "prevodi", to jest svedoči, ne rečima, nekakvim – neretko komplikovanim – teološkim teorijama, već pre svega – delima ljubavi

U tekstu koji je povodom Božića vladika zahumsko-hercegovački Grigorije objavio u listu "Danas", stoji: "Ovog Božića trebalo bi da ga usrdno zamolimo da naročitom toplinom poseti srca dece u Siriji, ma koje vere da su, jer ta srca još uvek drhte od straha. Da, on će to sigurno učiniti! A ko je učinio da njihova srca strepe od straha i hladnoće? Setimo se vlastodršca Iroda, koji je, tražeći da ubije Isusa, ubio svu vitlejemsku decu do dve godine. Setimo se sveštenika, nacionalnih i verskih fanatika i političkih aktera onog vremena koji su ubili Isusa. Danas kada mnogi – vođeni verskim i nacionalnim fanatizmima i uz pomoć političkih aktera koji uvek imaju opravdanje za sve, jer iz toga profitiraju – peru ruke od svojih (ne)dela, treba da se zapitamo jesmo li sa Isusom koji umire da bismo mi živeli ili sa onima koji ubijaju da bi oni živeli?"

S vladikom Grigorijem razgovaramo o Božiću iz ugla forme i suštine, dela i reči.

"VREME": U kojoj meri smo u opasnosti da se, u proslavljanju Božića, ali i drugih praznika, izgubimo u formi, zaboravljajući suštinu? Kako se sačuvati od toga i koje su moguće posledice tog fokusa na formu?

VLADIKA GRIGORIJE: Više od trideset godina je prošlo otkako sam krenuo u bogosloviju i otkako me ljudi pitaju kako bi trebalo nešto da čine u formalnom smislu. Sećam se da su me neki ljudi na jednoj slavi pitali s koje strane treba da zapale sveću, u kom pravcu da okreću hleb... Pitali su me jer sam bio bogoslovac, a oni su provodili običaj i svake godine iznova bi se prepirali oko nekih formi i njihove kućne tradicije. Znao sam da jedino nemam pravo reći da je svejedno, pa sam se u trenutku morao hitro snaći. Ako me sećanje dobro služi, rekao sam tada da treba da prislužuju sveću ili kandilo ili lome kolač sa one strane sa koje osećaju najviše ljubavi prema Bogu... I danas pamtim njihov začuđen izraz lica. Ali na moju sreću, neko je povikao: "Ima mali pravo." Međutim, idućih godina se ponavljalo isto pitanje, ali moje mišljenje više nisu tražili...

Koliko sam puta čuo pitanje ili molbu od raznih ljudi koji su me molili za neki priručnik o ponašanju u Crkvi. Kad bih odgovorio da treba da se u Crkvi ponašaju kao u očevom domu, uvek sam nailazio na isti izraz nezadovoljstva i prezrenja prema mojoj neozbiljnosti i nerazumevanju koliko je forma bitna tim ljudima... Do dana današnjeg nisam uspeo naći s njima zajednički jezik, i činjenica je da sve manje ljudi mene pita za formu i način. Međutim, ja zaista mislim da forma nije nebitna, samo što ona nikako ne sme preuzeti vodeću ulogu nad suštinom. I što je još važnije, ona mora biti u skladu sa suštinom to jest biti joj verna pratilja. Ukoliko nam nije poznata suština, biće teško da nađemo sklad između nje i forme. Čini mi se da Hristos na ovo pitanje odgovara kada apostolima, koji su svu noć lovili ribu, a ništa ne uloviše, iako su verovatno ispoštovali svaku formu, kaže: "vratite se i bacite mreže u dubinu", i oni tada uloviše mnoštvo riba. Bacanje mreže u dubinu smatram metaforom koja nas upućuje na to da tražimo suštinu. A svako ispunjavanje forme samo po sebi jeste posao koji neće uroditi plodom. Pronađena suština-dubina biće takođe praćena određenom formom, ali onom koja nije površna i nametljiva nego je u službi suštine.

Šta Hristovo rođenje znači za život hrišćana u savremenom svetu, odnosno kako bi u svetlu Hristovog učenja trebalo da se ponašaju u odnosu prema izbeglicama i migrantskoj krizi, drugim hrišćanima, trenutku u kojem se svet nalazi sa svim njegovim krizama, problemima, fluidnostima, sumnjama...

Hristos je za mene sve. Pre svega sam život. Njegov život i dela su uvek i u svemu dodir besmrtnosti i dobrote. On dodiruje sve ono što je smrtno i što nije dobro, i to dodirom koji svaku bolest i nemoć, pa i samu smrt, pretvara u život. Takvim dodirom treba da dotičemo ljude oko nas, naročito ranjene, rastužene, bolesne, prognane, zatvorene, namučene, a današnje izbeglice sigurno spadaju među njih. Takav dodir nas jedino čini živima i srećnima. Pritom, ne smemo obraćati pažnju na to ko je kakve vere ili nacije, nego samo na to da li mu je naša pomoć potrebna, jer nam je Hristos u priči o milostivom Samarjaninu objasnio da je samo to važno. Na osnovu iste priče možemo reći da naš zadatak kao hrišćana nije to da tragamo za time ko je naš bližnji, već ko je onaj kome je potrebno da mu mi budemo bližnji. Štaviše, sam Hristos se u jevanđelju poistovećuje sa onima u nevolji, sudeći ljudima na osnovu toga jesu li ga (to jest onoga kome je pomoć potrebna) odenuli kada beše nag, nahranili i napojili kada beše gladan i žedan.

Vezano za to, kako bismo poruku Božića "preveli" na jezik današnjice? Jer, neretko način na koji crkve komuniciraju ume da bude "nerazgovetan" za "spoljni svet".

Hristovu poruku je najbolje širiti tako što ćemo ljude koje srećemo u svakodnevnom životu gledati Hristovim očima, dodirivati njegovim rukama, milovati njegovim srcem. Znam da je to lako reći, ali nije lako ispuniti, no – nije ni nemoguće. Treba da se otvorimo za Boga i tako mu dopustimo da živi u nama, kao blag i dobar... I ne treba mu braniti da kroz nas bude takav i prema ljudima koje srećemo i sa kojima delimo život. Ne smemo se razočarati kad ljudi na ljubav odgovore mržnjom, kad su hladni, odbojni... Ni tada ne smemo odustati! Setimo se samo kako Bog ne odustaje od nas, a, priznajmo, i te kako bi imao razloga. Da sumiramo, u skladu sa rečenim u odgovoru na ovo i prethodno pitanje, mislim da se Hristova poruka i danas i svagda najbolje "prevodi", to jest svedoči, ne rečima, nekakvim – neretko komplikovanim – teološkim teorijama, već pre svega – delima ljubavi.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

 

 

 

Novosti

 

Naslovi.net

 

Male Novine