foto: marko rupena

Ličnost godine – Ivan Ivanji, pisac >

Moj lepi život u paklu

Nekada sam mogao da kažem da sam Jugosloven, sada bih mogao da kažem nostalgičar. Ideološki sam bio Jugosloven u Titovo vreme, vrlo svesno i vrlo namerno, a sad već ne bih mogao da se definišem. Nisam ničiji, mada imam dva pasoša, srpski i austrijski, a mogao bih da dobijem i izraelski i mađarski. Ovde sam kao kod kuće, znači sigurno sam Beograđanin, a inače sam apatrid

Ivan Ivanji, književnik i prevodilac, izabran je za ličnost godine većinom glasova članova uredničkog kolegijuma nedeljnika "Vreme". Kriterijum za nagradu je, kao i ranijih godina, doprinos unapređenju društvenih institucija u javnom interesu.

Uredništvo "Vremena" smatra da je Ivan Ivanji svojim neumornim radom, kako na stranicama našeg nedeljnika tako i drugim javnim istupima tokom 2016, kao i mnogo puta ranije, dao nemerljiv doprinos afirmaciji antifašističkih i civilizacijskih vrednosti. Sve to radio je hrabro i beskompromisno u sredini gde se kolektivna amnezija proglašava za najveće nacionalno dostignuće, a opskurni revizionizam grubo zamenjuje istorijske činjenice. Životno iskustvo i delo Ivana Ivanjija, ali i njegova duboka istinoljubivost i humanost bili su u ovoj godini jedan od retkih svetionika intelektualnog poštenja i odbijanja da se pristane na laži i sve ostalo što sledi kao njihova posledica.

Kada se za nekoga zna da iza sebe ima 153 bibliografske jedinice (romane, pripovetke, bajke, eseje, liriku, pozorišne komade, radio-drame...), da je bio prijatelj ili poznavao većinu najpoznatijih pisaca sa ovih prostora i nemačkog govornog područja prethodnih decenija, da ima tri maternja jezika, a piše na dva, i da je bio prevodilac za nemački najznačajnijim političarima Jugoslavije posle Drugog svetskog rata, da je pored toga radio u diplomatiji, bio novinar i urednik, dramaturg i umetnički direktor pozorišta, nastavnik srednjih tehničkih škola, to zvuči kao impresivna biografija. Ivan Ivanji je, pored svega toga, i svedok istorije koji je još kao dete prošao užase koncentracionih logora, prisustvovao mađarskoj revoluciji 1956, gledao kako se ruše i podižu države i svetovi u kojima je živeo.

I mada se u razgovoru sa njim neminovno dotiču mnoge teške i bolne teme, osnovni utisak posle tog razgovora je da se i posle gorkog taloga iskustva može slaviti život, i da istorija čoveka nije ubila, a to je dragocena poruka.

SKITANJE PO JEZICIMA: Otac je rođen u Velikom Bečkereku, posle Petrovgradu, danas Zrenjaninu, a mama je rođena u Vršcu, banatska kombinacija. Oboje su bili lekari, studirali su u Nemačkoj i doktorirali u Nemačkoj. Otac je ipak znao da njegov nemački nije preterano dobar, a jezik kojim su govorile naše Švabe pogotovo je bio ružan. Pošto je hteo da ja dobro govorim nemački, našao mi je guvernantu Austrijanku, doduše iz Slovenije, ona je čak tvrdila da je plemkinja, Ilse fon Šluderman, i ona je bila sa mnom od moje četvrte-pete godine.

Zato sam jedanput rekao – ja nemam maternji jezik, ja imam guvernantski jezik. Kod nas u porodici roditelji su sa sestrom, sa mnom i sa guvernantom govorili nemački; međusobno su tata i mama govorili mađarski, sa celim svetom srpski; za vreme okupacije sam išao tri razreda u mađarsku gimnaziju. Od ta tri jezika ne znam koji bih naveo kao prvi, s tim što sam mađarski malo zapostavio, nemam s kim da pričam. Kad treba da pratim mađarsku štampu ne smeta mi ništa, razgovaram normalno, čak sa budimpeštanskim, ne sa provincijskim akcentom, ali kad bih pisao, onda bih tražio reči.

Meni se činilo da živimo u idili u Bečkereku, jer nisam osećao nikakve razlike između Srba, Mađara, Nemaca, Rumuna, Slovaka, Jevreja... To je sve bilo pomešano, ja u najmanju ruku nisam bio svestan da tu postoje neke razlike, svi smo mešali jezike.

Prvi komšija u jednospratnici bio je prota, najstariji sveštenik u Bečkereku. On mi je vrlo važna ličnost iz detinjstva jer je imao tri ćerke, a prote imaju više vremena od ginekologa, tako da sam ja igrao šah i više sedeo kod njega nego kod kuće. Bilo mi je smešno kad su se, od devedesetih pa naovamo, ovde ljudi propravoslavili, a ja sam sve to znao od detinjstva, iz prve ruke. Taj prota se prezivao Popov i nije me nikada navodio na svoje vode, nego sam te običaje doživljavao u originalu, kad se donese u kuću badnjak, pa se prospe slama i on pijuče po toj slami itd. On je bio zanimljiv čovek. U njegovoj sobi visila je njegova slika sa golim gornjim delom tela u vidu nekog, danas bismo rekli... snagatora. On je bio pelivan, kako se tada govorilo, njegova najstarija ćerka bila je mis Jugoslavije.

Moji roditelji do te mere nisu bili religiozni da sam u svojoj generaciji, valjda, bio jedini Jevrejin koji nije obrezan i koji nije pohađao veronauku, jer je moj otac imao stav da kada budem bio zreo sam treba da odlučujem o tome. Ali neposredno pred gužvu 1940. me je na brzinu dao krstiti, pa se ispostavilo da je on sam u Lajpcigu prešao u protestantsku veru, jer je mislio da će moći da napravi karijeru u Nemačkoj. Tata me odveo kod reformatskog, kalvinističkog sveštenika Zoltana Saboa u kancelariju i tamo je napravio ono što je valjda minimum, pa me je krstio. Onda je napravio jednu "grešku" u krštenici – napisao je datum krštenja pored datuma rođenja – i to mi je pomoglo da kasnije preživim tri godine u Novom Sadu kao Mađar, jer mnogi nisu imali dokumenta u toj gužvi.

Interesantno, ja sam onda prošao jedan kratak period duboke religioznosti reformatskog tipa, s tim da je možda kalvinistička, pored srpske varijante pravoslavlja, kako da kažem učtivo – najrigoroznija hrišćanska varijanta. Kalvin mora da je bio grozan tip. Baš sam pokušavao da, kako se to kaže, molitveno uspostavim nekakvu vezu s Gospodom, ali ili ja nisam bio dovoljno spretan, ili njega nije zanimao kontakt sa mnom, pa sam se onda u logoru opametio.

KRAJ DETINJSTVA: Ni onda kad je sve počelo da se menja još nisam to istinski osećao i shvatao ozbiljno. Antijevrejski zakoni su doneti ‘40. u Kraljevini Jugoslaviji pod regentstvom Pavla, koji jeste bio anglofil, ali je bio nesrećan tip. Zabranjeno je Jevrejima da u većem procentu nego što ih je u stanovništvu pohađaju srednje škole i univerzitete, zabranjeno je bilo da se bave bilo kakvom trgovinom ili proizvodnjom namirnica, tako da me je tata tada upozorio: "Moraš da budeš odličan učenik da bi prošao", a ja sam rekao: "Nema veze, inače hoću da budem kapetan na brodu." Od toga nije bilo ništa, zato je moj unuk skiper – tako je to prešlo na njega, mada nikada nismo o tome pričali pre nego što je počeo da jedri.

Školske 1940/41. upisao sam drugi razred gimnazije, gimnazija je počinjala posle četvrtog razreda osnovne. Tada nisam primetio, prijatelji iz Zrenjanina su mi mnogo kasnije na to ukazali, da brojna jevrejska deca nisu mogla da se upišu u taj drugi razred gimnazije, toga u mom pamćenju uopšte nema. E, kad su Nemci ušli, onda je najedanput sve bilo tu.

Bio sam zbunjen. Imali smo 27. mart kad sam otišao u školu gde smo dobijali neke trobojke i značke sa kraljem Perom i izlazili smo na ulice da vičemo: ‘Bolje rat, nego pakt’ itd., prolazila je vojna muzika na konjima i bilo je slavlje po Bečkereku. Nisam znao, posle sam shvatio, da su u međuvremenu razlupane kafane po Bečkereku u koje su išli Nemci i njihov izlog Kulturbunda sa Hitlerovom slikom; i zakasnio sam prvi put u životu na ručak kod kuće jer sam slavio. Bilo je apsolutno nezamislivo da se kasni na ručak. Umesto da me izgrde, tata je rekao: "Uvek sam ti govorio – rat je najgora stvar na svetu, ali ovo treba da se uradi", i on je bio za "Bolje rat nego pakt". Tata je bio rezervni sanitetski potpukovnik, čak je na državne praznike oblačio uniformu. Imao je taj veliki sivi vojnički sanduk u koji se spakovao i otišao u rat.

Sad dolazi jedan veliki blekaut, i to je neoprostivo, što to nije ispitano. Naime, deda i baba po očevoj strani vrše samoubistvo. Deda je isto bio lekar, on je sebi dao deset kubika morfijuma, a ženi verovatno nije rekao šta joj daje, na receptu je napisao: "Tako sam lepo živeo, da ne dam kraj da mi pokvare." Oni su živeli preko puta nas, često sam bivao kod njih. Za oca su javili da je poginuo, bio je komandant tzv. Pete poljske bolnice u Makedoniji, i neko se bio pojavio sa njegovim ručnim satom, rekao da je to skinuo sa leša i doneo ga mami. Kao što će se ispostaviti kasnije, njega je jedan metak rikošetirao na šlem tako da se onesvestio i neko mu je skinuo sat, a on je mislio da su ga ukrali. Stigao je tačno na sahranu svojih oca i majke.

E, sad – šta je čudno? Moja baba po majci, koja je bila celo vreme tu, sve je to preživela. Preživela je i koncentracioni logor Bergen-Belzen, a posle rata bila je u dosta dobroj psiho-fizičkoj kondiciji, živela je veoma dugo. Viđali smo se, ja sam dva leta proveo kod ujaka u Pančevu, gde je bila i ona, i nikada o tome nismo pričali, to je bila tabu tema. Ja sam tada mogao detaljno da je ispitam: "Pa kako to, kako je mama reagovala na to da su se ubili baba i deda?" Baba je sve to preživela, videla je kako su mene i sestru otpremili, videla je kako su moje roditelje zatvorili, jednu jedinu reč o tome nismo progovorili, nego: "Šta hoćeš da kuvam?" "Je l’ treba nešto da se ispegla?"

Isto je bilo sa mojim ujakom inženjerom koji se mudro krio u šumi, ali ne u partizanima ili četnicima nego kod svojih zidara iz Crne Trave, s njim sam pričao o mostovima, niskogradnji i radio sam preko leta kod njega kao tehničar, jer je bio direktor jednog pokrajinskog građevinskog preduzeća. Niti je on mene pitao za logor, niti ja njega za njegove šume. Čudno... Niti sam posle rata hteo da vidim moju guvernantu, koja je bila ljubavnica jednog Gestapovca za vreme okupacije. Sa njenim sestrićem sam posle na njegovu inicijativu uspostavio odlične veze, bio sam joj i na grobu, ali nisam hteo da je vidim posle rata.

SKRIVANJE U NOVOM SADU: Kada se otac vratio, sestra i ja smo, iz ne znam kojih razloga, stanovali kod babe po maminoj liniji nekoliko dana. Onda je došla strina po nas, stric se bio u Novom Sadu oženio sa Švabicom, pre rata sam bio nekoliko puta bio kod njih. Zahvaljujući starim vezama dobili smo dozvolu da odemo u Bačku, mogla je i mama da ode sa nama, ali nije htela, htela je da ostane sa ocem. Ocu samo što njegovi poznanici Švabe nisu rekli: "A vi bež’te, doktore, opet", to je, makar, porodična legenda, ne znam da li je sve to istina. Strina nas je prevela preko Titela, preko Tise, skela je išla, ja sam ostao kod strica, sestru su prebacili u Suboticu kod teče i tetke, kod mamine sestre. Ne sećam se šta su nam rekli, zašto idemo, blekaut.

Sestra je živela kod tetke u Subotici, čak sam išao dva-tri puta za vreme raspusta kod njih. Za roditelje nismo ništa znali, nije ni stric znao. U početku sam išao na Kej, da gledam lađe kako dolaze iz Beograda, sa Dunava, ne bi li ih dočekao. Ali, dugo nismo znali šta se dogodilo.

Ja sam bio dosta samostalan, strica nije uopšte zanimalo šta radim, da li je do te mere bio izdajnik, to ostavljam otvoreno, sad ga ne bih previše brukao. Prošlo je leto na dunavskom Štrandu, počela je školska godina. Ja krenem sam da se upišem u mađarsku gimnaziju, sa svojom divnom krštenicom kao jedinim dokumentom. Naiđem na profesora koji na tome radi, kažem mu: "Ja sam iz Petrovgrada i nemam ništa od dokumenata, da li mogu da se upišem?" "Upisaćemo te. Koje si imao ocene na polugođu?" "Pa sad, izvinite, ja sam imao sve petice..." "Dobro. Napisaćemo da si bio u novosadskoj Gimnaziji i da si imao sve petice."

Posle rata sam ustanovio da je taj gospodin profesor bio Bogdan Čiplić, književnik. Tako mi je Zoltan Sabo dao krštenicu, Bogdan Čiplić me je upisao kao Mađara u Gimnaziju. Čipliću sam bar mogao posle rata da se zahvalim, on kaže da se toga uopšte nije sećao, znači bezbroj takvih stvari je radio i to je bilo poprilično hrabro, pogotovo što je njegov brat bio poznati komunista. Pisao sam kasnije u "Novosadskom dnevniku" o tome, govorio sam mu i na sahrani.

Mi se tada nismo plašili, nismo bili svesni svega, to se sve posle vraća. Ne znam da li je u ratu tako, mnogi ratni junaci pričaju da se plašili tek posle, naknadno. U vreme racije u Novom Sadu 1942. godine krenemo ujutro u školu brat od strica i ja, vidimo zatvorena škola, divota jedna, zima jeziva, 21-22. januar. Znači – kući, i ništa nismo znali, ako je stric znao nešto više od nas, a verovatno je znao jer su telefoni radili, to je dobro krio. Nismo znali šta se događa sve dok se nije završilo, dok nismo krenuli u gimnaziju i videli da poneko od srpskih drugova više nije bio tu. Jevreji inače nisu išli u mađarsku gimnaziju.

Kasnije, kad su Nemci ‘44. upali u Hortijevu Mađarsku jer mu nisu više verovali, sve se promenilo, onda je počelo oštrije da se proverava, pa su jednog lepog dana u aprilu došli po mene, jedan civil i dva policajca, i odveli me. Došli su u stan, i cela ta stvar je pomalo misteriozna, jer to nije bila opšta racija, nego su došli samo po mene. O tome sam napisao svoje pretpostavke u romanu Moj lepi život u paklu, da me je stric iz straha za sebe i svoju porodicu prijavio, izdao, istinu ne znam, bolje je ponekad ne znati istinu. Šta je uopšte istina? Ono što ostane na osnovu nesigurnih dokumenata? Dokumente o tome nemam, precizne dokumente koje su Nemci davali posle rata imam tek od stizanja u logor.

PUT U LOGORE: Dok su me vodili od Banovine do Sinagoge u Futoškoj ulici samo sam gledao da li će neko videti kako me dva policajca vode sa puškom na ramenu, strašno sam bio ponosan, to je bio pravi doživljaj. Iz Sinagoge su nas odveli na železničku stanicu, i relativno normalnim vagonima prebacili u Suboticu. U Subotici je bio logor za Jevreje u jednom napuštenom mlinu, gde me je tetka još jedanput posetila, pričali smo preko žice, sve to je još bilo pod mađarskom komandom. Onda su nas odveli u drugi logor u Baju, selo s mađarske strane, i onda su nas preuzeli esesovci.

Te datume znam, jer dokumenta od hapšenja vode Nemci. U Arolzenu, u Nemačkoj, postojala je neka međunarodna institucija koja je sakupljala sve podatke iz nemačkih logora i stavljala ih na raspolaganje samo bivšim logorašima, ne nauci. Od njih imam tačne podatke sve do oslobođenja, mada ima grešaka, npr. datum rođenja mi je pogrešan – tamo piše da sam rođen 31. decembra 1927, a ja sam rođen 24. januara 1929. Moguće je da sam lagao da sam stariji, što je bilo važno. Ali, zašto rođendan mog oca umesto moga? Da li sam ja diktirao rođendan svog oca, da li sam nešto bajao, ili su oni pobrkali u svojoj pisarnici... Ne znam.

U Baji je bilo i celih porodica, ja sam bio sam. I sad mislim da je u takvoj situaciji bolje biti sam. Porodice su užasno patile u tim logorima. Bili smo zajedno na tom transportu do Aušvica tri dana, bez nužnika i gotovo bez hrane, a kad si sam, bar ne patiš zbog bliskih osoba.

Međutim, to je opet čudna stvar. Mi smo gledali bezbroj filmova o tim transportima. I u mom pamćenju su, ako je to uopšte pamćenje, slike iz filmova do te mere prelegle preko ličnog sećanja, da se ja sećam situacija iz filmova koje su uglavnom loše predstavljene. Kad gledate američke filmove o tome, treba paziti ko je producent – ako je Branko Lustig, onda je dobro, sve ostalo je koješta. Jer Branko Lustig koji je radio nekoliko tih filmova, koji je i sam bio u Aušvicu, brinuo se da sve bude precizno. Lustig je radio i za Spilberga.

Koliko se sećam, kad sam video da razdvajaju na ulazu u Aušvic, meni je bilo logično da razdvajaju na sposobne i nesposobne za rad. Bilo mi je logično i da će sposobni za rad biti bolje hranjeni, nisam slutio da će nesposobne odmah ubiti. Kad sam dospeo do esesovskog lekara koji je odlučivao ko je zdrav, a ko nije, samo sam rekao: "Ich bin arbeitsfähig!" (Ja sam sposoban za rad!); njemu je bilo svejedno. A sa 15 godina i par meseci bio sam tu, na oštrici noža, da li sam sposoban za rad ili ne, mada je bilo dece mojih godina koji su proglašeni sposobnim, kao neki Žorž Fenje, koji je posle živeo u Parizu, pa se ubio, kao mnogi bivši logoraši.

Pričalo se o koncentracionim logorima i o tome šta se dešava sa Jevrejima širom Evrope, ali mi nismo verovali da je to istina. Još u Aušvicu, kad mi je neki logoraš na pitanje: "Šta to smrdi?" odgovorio: "To su tvoji roditelji", verovao sam da preteruju. Zašto pričaju tako ogavne stvari, da se odmah spaljuju ljudi? Da je to istina shvatio sam nešto kasnije. Dotle je sve bila zanimljiva avantura, a posle je borba da se preživi sledećih pet minuta ili sledeći dan bila važnija nego sve ostalo.

Mada, i tu je bilo bitnih razlika – slučajno je moja grupa mađarskih Jevreja koja je došla iz Baje prebačena posle nekoliko dana iz Aušvica u Buhenvald, tako da sam ja buhenvaldovac, mada jesam prošao Aušvic. Iz Buhenvalda sam odlazio, tj. slali su ljude u tzv. radne komandose, bio sam prvo u Magdeburgu, pa vraćen u Buhenvald, onda u Nideroršelu, to je jedno malo mesto u Tiringiji, i na kraju u Langenštajnu, opet u Tiringiji.

Taj Nideroršel je za logorske pojmove bio sanatorij. Bila je to fabrika za krila za "Junkers" avione, napravili su je u jednoj bivšoj fabrici tekstila, pa su ih spojili, žice su bile oko njih. Logor je bio unutar tih fabrika, esesovci su stajali okolo, retko su ulazili u logor. U logoru su bili nemački majstori, što ratni invalidi koji su došli tu sa logorašima, što pravi majstori.

Pošto sam imao neke čireve na nozi usudio sam se da se prijavim lekaru, što je inače bilo opasno u logorima. Tu sam naleteo na šefa lekara koji je bio Francuz, Šarl Odik, Bretonac, socijalista. On me je uzeo pod svoje tako da sam imao stalnu poštedu i sedeo uglavnom kod njega u ordinaciji, igrao šah sa njegovim pomoćnikom, čitao Ničea i Pirandela, koje je imao logorski kapo, koji je bio komunista. Tu zimu ‘44-45. sam, za logorske pojmove, živeo čudno, a onda su nekolicinu nas, tj. jedan transport, poslali za Langenštajn Cviberge.

To je bio smrtonosan logor u kome su se pravili tuneli, a komandant logora je govorio: "Na svakih 100 metara treba mi jedan mrtvac." Ali, i tu na čudan način poneko ostane živ. Nisu ni esesovci bili savršeni – neko promakne, i tu sam uvek imao sreće. Još u Nideroršelu sam se upoznao sa doktorom Hansom Adlerom, koji se u literaturi potpisivao kao H.G. Adler. Češki Jevrejin, sociolog, koji je napisao velike sociološke studije o logoru posle rata.

Njega su proizveli za logorskog pisara, on je u tom tunelu stavljen u jedan gotov deo sa pisaćom mašinom, stolom i papirom. Nije imao nikakva posla – i počeo je da kuca pesme. Iznenada se jedan kapo pojavio iza njegovih leđa: "Šta, pišeš pesme?", i naručio mu je da mu napiše ljubavnu pesmu nekoj devojci. Adler je tako počeo da piše po narudžbini ljubavne pesme, pa stihovane biografije za esesovce i kriminalce. Za to je dobijao dodatnu ishranu, mogao meni da nabavi traku da sam kurir, našem prijatelju Ladislavu Blažeku, Čehu, da je predradnik, i tako smo se izvlačili do proleća ‘45.

OSLOBOĐENJE: Osećalo se po nervozi esesovaca da se nešto dešava, a onda je nekoliko dana pre kraja, čini mi se 7. aprila, odlučeno da sposobni za rad idu na transport. Počelo je većanje, Adler, Blažek i ja smo raspravljali koju polovinu će da ubiju. Ako su Nemci ludi, pobiće ove koji ostaju, a ove druge će koristiti da još kopaju rovove. Ako znaju da je sve gotovo, ubiće sposobne za rad. Uglavnom, nas trojica, koji smo mogli da budemo i jedno i drugo, stali smo u red da idemo na transport. Kad je već počelo prebrojavanje, Blažek se seti – E pa neću – i pobegao je iz stroja, to je bilo nezamislivo. Adler i ja za njim, stroj se raspao, počela je pucnjava, i sad – kako je sećanje nesigurno.

Adler i ja, koji smo bili prisutni, analizirali smo to nekoliko godina kasnije, ne nekoliko decenija kasnije, kod njega u stanu u Londonu. Njegova verzija je da me je on sakrio u jednu sobicu, znači spasao me. Moja verzija je da sam se bacio pored jednog pogođenog logoraša i simulirao mrtvaca. Potpuno različite priče. Ja sam u svom romanu Preskakanje senke napisao: "Da sam neka treća osoba, više bih verovao sebi", ali ovako moram da ostavim da ne znam šta je bilo.

Znači, tu smo u logoru, sa ljudima koji nadalje bukvalno umiru od gladi. Umire se i dalje, a onda tog 11. aprila nema više reflektora i nema više esesovaca, negde daleko se čuje neka grmljavina, ako to nisam izmislio. Onda Rusi prvo veče izađu i vrate se sa nekim kunićima, obili su neke nemačke štale, i to je prvo pečenje. Nas trojica izlazimo 13. aprila i to sa idejom da će nas Amerikanci kada stignu do logora, pošto se i dalje umire, staviti u karantin, znači zakasnićemo kući, bolje da idemo negde.

Tako smo odšetali do obližnjeg grada Halberštata gde naletimo na američku patrolu na drumu. Idu Amerikanci, a mi u tim logoraškim, zebrastim uniformama, i prvi gest Amerikanaca: "Nemojte nas grliti, imate vaši!" To je bio susret sa oslobođenjem. Počeli su da kopaju po džepovima, nisu imali ništa drugo nego žvake, što su nam dali, pa ja idiot zagrizao u žvaku, što je bilo odvratno, više nikad nisam voleo žvaku u životu. Onda im kažemo: "Ovde ima logor gde se i dalje umire", a oni nam kažu da su patrola i da idemo u njihovu komandu da to prijavimo.

Jedna važna stvar – u svojoj prvoj knjizi posle rata Čoveka nisu ubili tvrdio sam da su cvetale trešnje na tom drumu. Posle sam, kao o mnogo čemu što sam pisao, strepeo da li je to poetska fora, da li su mogle trešnje da cvetaju u aprilu, da li je uopšte moglo da bude trešanja... Kad sam prvi put posle rata bio tamo, na tom drumu, meni je laknulo što su tu stvarno bile trešnje, znači da nisam izmislio.

Odšetali smo šest kilometara do Halberštata, prolazili su američki kamioni, bacali nam te svoje fine paketiće, breakfast, dinner i supper, u voštanom papiru, pa unutra konzerva ova, konzerva ona, klozet-papir, cigarete, šibice... Zbog tih paketića nisam propušio u životu jer to smo dobijali na veliko, cigarete su bila valuta, za njih si mogao da dobiješ sve. Zašto da zapalim dolar?

POVRATAK KUĆI: Sedeli smo u Magdeburgu, oko 2000 Jugoslovena, gro ratni zarobljenici, nešto civilnih radnika i porodica, vrlo malo logoraša. Preko Elbe je pontonski most, tu su Amerikanci i Englezi, s one strane Rusi, Poljaci i ostalo društvo s istoka. Preko tog mosta idu kući Francuzi na zapad, Jugosloveni ne idu nigde jer su kraljevski generali odlučili da se ne ide u tu komunističku Jugoslaviju. Nema ko da nas transportuje pa smo zauzeli celu jednu četvrt koja je ostala čitava posle raznih bombardovanja Magdeburga. Neki naši spretni drugovi su nas tamo priključili na američku struju, grad inače nije imao struju, dobijali smo američka sledovanja i čekali, čekali, čekali.

Komično je da je komandant tog dela grada, kapetan prve klase Vajcenhofer, bio čovek koji je imao radnju bicikala u Bečkereku, znači moj poznanik iz detinjstva, to u romanu već nisam hteo da napišem, bilo bi previše Jevreja za moj ukus. U romanu je on kapetan Vasić koji je jednog lepog dana kidnuo, sa autom koji su mu Amerikanci dali, ostavio nas na cedilu. Posle smo se jedanput sreli u Frankfurtu na Majni, slučajno. Otišao je u Izrael – sigurno je sigurno.

Onda su prema američko-ruskom dogovoru taj deo grada preuzeli Rusi. Imao sam šesnaest i nešto godina i jasno je da sam se zaljubio u jednu Nemicu mojih godina. Čulo se, dolaze Rusi. Njeni su stanovali u tom delu grada, oni: "Jao, dolaze Rusi", a ja kažem: "Nisu Rusi strašni, to su priče." Imao sam prelepu uniformu – tamnobraon pantalone, kao što su ih nosili članovi organizacije SA, engleski lambertdžek i šajkaču sa petokrakom. Ja sam tešio nju i jednu njenu drugaricu da Rusi nisu strašni. Šetamo tako jedne noći po mesečini, i ide ruska patrola. Devojačka srca u pete, a bogami i moje, ne da sam se plašio Rusa, nego sam se ipak plašio za njih. Kaže Rus: "Što ti?", "Jugoslavski", on kaže: "Tito!", ja: "Staljin!", kao da su lozinke. "Tvoi kurvi?" "Tak točno". Tu scenu smo čak snimali za jedan film za nemačku televiziju, često se ponavljala ta i druge priče.

Rusi su nekako najzad blagoizvoleli da sastave transport za Jugoslaviju, ali bilo je to tek u septembru, imali su i oni preča posla. Leto smo proveli sa njima u Magdeburdgu, na ruskom snabdevanju, to je bilo skromno, ali dovoljno. Strpali su nas u transport, opet teretnih vagona, ali snabdeli smo se nameštajem iz nemačkih stanova, tako da jesu bili teretni vagoni, ali sa kaučima, foteljama; sa nama i dva viša ruska oficira da na većim stanicama iskukaju lokomotivu jer, naravno, nije bilo voznog reda. Za sledovanje smo, pošto nisu imali dovoljno konzervi, dobili osam živih krava. Naši su to tek u Pragu uspeli da zamene za salamu. U Kikindu sam stigao 3. septembra 1945, sa vojnom muzikom. Kikinda je već bila navikla na transporte.

Kad sam stigao u Kikindu, svi smo prošli pored naših oficira da dobijemo isprave. Jedan je bio učitelj iz Zrenjanina i on je znao moje roditelje, rekao mi je: "Za tvoje roditelje ništa nisam čuo, a da ima nešto, verovatno bih čuo, a ti nemoj da očajavaš, evo i ti se tek sada vraćaš."

Zvaničnih podataka o mojoj majci i ocu nema. O ocu nikakvih, verovatno je bio, po svim pričama, na Topovskim šupama. Za mamu je izvesno da je bila na Sajmištu, jer postoji razglednica upućena tetki, razglednica Crvenog krsta sa dvadeset i pet slova, da je tu, gde kaže: "Ja sam sama." Šta je to značilo – da li samo da tata nije u tom logoru, ili da zna da je već pogubljen, jer to je negde, beše li, februar, mart ‘42, nejasno je. Postoje neke porodične priče koje je pričala moja ujna Budimka, Srpkinja iz Vršca, koje su neproverene. Ali lepa je priča, pa hajde neka bude istinita... Da je tata iz Topovskih šupa kao lekar koji je u Nemačkoj završio ginekologiju izlazio sa jednim jedinim stražarem da posećuje nemačke metrese, ili žene nemačkih oficira, i da je postojala veza da ode u partizane, a da nije hteo da ode bez mame, koja ranije iz Petrovgrada (današnjeg Zrenjanina) nije htela da ode bez njega, pa je tražio da pokušaju i nju da oslobode sa Sajmišta, što je bilo nemoguće.

Svest da ih nema postepeno je preovladala, sve dok tetka, koja je bila najenergičnija, ‘47-’48. nije tražila da se proglase mrtvima, mada nije bilo ničega da se nasledi.

NOVI ŽIVOT: Ono što sam zatekao po povratku iz Nemačke u odnosu na ono što sam proživeo delovalo mi je čudno. Pitao me čovek tada u Kikindi koju hoću obznanu, kuda da idem, pa sam tražio za Petrovgrad i dalje za Novi Sad, što mi je dao, i neke sitne novce u tadašnjim dinarima. Stigavši u rodno mesto otišao sam pravo u svoj bivši stan – naš bivši stan – kad vidim piše "Doktor Aleksić" na vratima. Zvonim, poznavao sam naravno doktora Aleksića, njegove sinove iz škole, jedan od mene stariji godinu dana, drugi mlađi godinu dana. On se iznenadio, izvinio se što je u našem stanu, kaže: "Naš stan su uzeli za druge potrebe, pa su me premestili ovamo. Hoćeš da pogledaš da li ima nešto vaše?" Nije bilo ničeg našeg, osim jednog lustera u predsoblju, što me nije zanimalo. I on mi, što je značajan podatak za mog strica, izbroji 20 dukata koje je otac ostavio kod njega, izvesnu sumu novaca, sa spiskom, jer je on, kako su se menjale valute, uvek zamenjivao. Kaže: "Tvoj stric se pojavio i pitao naokolo da li je nešto ostalo od vašeg, a ja sam njega poznavao i nisam mu verovao ništa, sve sam se nadao da će neko od vas da se vrati." Ta sumnja u strica očigledno je bila rasprostranjena po Zrenjaninu.

Onda sam otišao kod nekih poznanika, Boralovih, žena je bila Švabica, njen sin Ivan Boral mi je bio takozvani najbolji prijatelj, mlađi od mene mesec dana. Ona se razvela od muža, Jevrejina, ima toga kod Tibora Varadija, on dosta piše o razvodima u mešovitim brakovima u svojoj knjizi Spisi i ljudipriče iz advokatske kance­larije, jer njegov otac i deda su pratili kao advokati te razvode. Da se nije razvela, onda bi sin otišao sa njim u logor, a on se nije vratio, otišao je sa mojim ocem.

Oni su imali drvaru. Značajna stvar pre rata – stari Boral je vozio mercedes, moj otac je vozio mali štajer, direktor fabrike šećera je vozio pakard. Tačno se znao rang, a većina tada nije vozila ništa. Ja sam prenoćio dvaput kod Boralovih i dobio civilna odela od njih, i odoh dalje. Moj imenjak nije hteo da se druži sa mnom posle rata, njemu je bilo užasno neugodno što je preživeo na račun svog oca.

Onda sam krenuo u Novi Sad i zatekao strica u njegovoj električarskoj radnji, samo što nije pao u nesvest jer sam važio za mrtvog, neko je pričao da sam mu u zagrljaju izdahnuo u Magdeburgu, odakle sam bio nestao jer su me prebacili nazad u Buhenvald. Sa stricem sam se uspešno posvađao odmah, tako da sam od jeseni ‘45. do diplomskog ispita Srednje tehničke škole u Novom Sadu živeo samostalno, plaćao sobe, radio u Kumdruđozliju, kako smo to onda zvali – Kulturno-umetničkom društvu Đorđe Zličić – i komitetu SKOJ-a, ne znam kada sam uopšte stigao da spavam te tri godine. Srednja tehnička škola, diplomirani građevinski tehničar arhitektonskog smera, jedina diploma koju sam stekao u životu, osim malo knjiga...

Moja sestra je živela u Subotici kod tetke, završila srednju muzičku školu, zatim klavir na Muzičkoj akademiji u Beogradu kod slavnog profesora Emila Hajeka. Smatrala je da svira dovoljno dobro da bude koncertni pijanista, zaposlila se kao muzički urednik RTS-a, bila muzički saradnik u mnogim serijama Lole Đukića sve do penzionisanja. Napisala je takođe roman Kapija opklade sa logorskom tematikom.

Mada je moja porodica pre rata pripadala "buržoaziji", logično je i normalno da sam postao deo novog, komunističkog društva u Jugoslaviji. Došao sam iz logora, Rusi su mi bili simpatičniji od Amerikanaca iz bezbroj razloga. Upoznao sam i jedne i druge, Amerikanci su bili jako arogantni, imali su sve i davali su sve. Rusi su bili drugari, od prve, od onih koji su rekli "Tvoi kurvy?", do toga da smo bili apsolutno ravnopravni u tom Magdeburgu. Kao bivši logoraš, mislim da nije moglo biti drugačije nego da budem to što sam bio.

Imao sam samo jedan greh – nosio sam kravate. Kada je bilo primanje u SKOJ, neće da me prime. Ja kažem: "Kad ste videli druga Lenjina bez kravate?", oni: "Kad si video druga Staljina ili druga Tita sa kravatom?" Ali sam bio u "aparatu" gradskog rukovodstva omladinske organizacije, tako smo to zvali. Politički predsednik SKOJ-a Rajko, sramota je, ali prezime sam mu zaboravio, u jednom trenutku me šalje na neki skojevski sastanak, ja mu kažem: "Ne mogu, nisam član SKOJ-a." "Kako nisi?" Ja mu objasnim, on kaže: "Ja po Statutu mogu da te primim, idi kao instruktor."

Dotični Rajko je izvršio samoubistvo kad je došla Rezolucija Informbiroa, jer nije mogao da se opredeli. Za mene je, interesantno, sve bilo jasno. Jedan od mojih starijih drugova tada bio je Vlada Rotbart, čovek čudne sudbine. Njega je za vreme rata spaslo to što je bio komunista. Kod Mađara nije otišao u logor, nije stradao u Raciji, nego je otišao u zatvor kao komunista. Na kraju je bio predsednik Ustavnog suda Vojvodine.

On je onda bio dopisnik Tanjuga, imao je nešto što je bila velika retkost – radio-aparat marke "Kosmaj" – oni prvi naši radio-aparati. Tog dana, bio je slučajno Vidovdan, kod njega smo slušali Radio Moskvu i čujemo za Rezoluciju; i konstatujemo, on komunista, ja mladi skojevac, da mora da je drug Staljin pogrešno obavešten. Odemo na železničku stanicu u ranu zoru, celu noć smo diskutovali o tom problemu, da vidimo našu štampu, jer smo bili sigurni da ćemo u "Borbi" i "Politici" saznati šta su naši stavovi. Sa Rotbartom sam bio na Titovoj strani, logično, bez mnogo razmišljanja.

Jedan moj drug iz razreda, neki Heršković, izjasnio se za Rezoluciju Informbiroa. Njemu su oznaši rekli, ili je već bila UDBA: "Nemoj da se budališ, bio si u logoru, idi u Izrael, pa ako si staljinista, bolje budi tamo." I on se opredelio za Izrael jer naši su puštali, istočne zemlje nisu puštale ko je hteo da se opredeli za Izrael. Mnogo kasnije sam čuo da je postao građevinski preduzimač i milioner u Izraelu, znači dobro je prošao. Ali, eto, ja sam uglavnom bio na titovskoj liniji iz ubeđenja.

O PRAVOJ I UNUTRAŠNJOJ CENZURI: Titovoj generaciji je kasnije zamerano zašto oni, koji su znali za Staljinove užase, nisu ništa rekli, pa je neko rekao: "Nismo hteli da naudimo prvoj zemlji socijalizma, a znali smo, naravno, šta se događa." Naravno da smo i mi znali sve što se dešavalo posle Rezolucije IB. Ja sam smatrao da protiv staljinista i ne možemo drugačije da se odbranimo nego staljinističkim metodama, i malo-pomalo biće sve bolje, i bivalo je sve bolje. Ali, ja sam bio u ulozi dvorskog ludaka uvek, svašta sam govorio i radio i nikad mi niko nije zamerio.

Bio sam u redakciji "Omladine" pedesetih godina, kad su me stavili u komisiju za organizaciju prvomajske proslave u Gradskom komitetu. Tada sam rekao da mi se cela proslava čini nezgodnom, jer mi se ne sviđa da radnici ustanu u pet da defiluju pred tribinom sa rukovodiocima i da bi to trebalo ukinuti. A vojska, ako mora da paradira, neka paradira 9. maja. Prosto me nisu zvali na sledeći sastanak, ali niko mi nije zbog toga napravio neki problem.

Kasnije, kada sam radio u dnevnom listu "Mladost", namerno sam preterivao jer sam znao šta će mi onda glavni urednik izbrisati, da bi ostalo ponešto što sam hteo da kažem, i to je odlično uspevalo. Samo sam jedanput "stradao". Počeo sam da štampam polugole devojke, a da bih to pravdao, namestio sam jednu devojku u bikiniju kako sedi na krigli piva i potpisao: "Sa takvim slikama Zapad truje svoju omladinu". Desilo se da je neko baš ubio nekog našeg graničara, to je stiglo na brzinu, štampano baš ispod gole devojke, pa je ispalo da je devojka svojim lepim dupencetom sedela na ubijenom graničaru, i tada su mi uzeli 20 odsto od plate.

Onda je Đilas počeo da objavljuje svoje članke u "Borbi" što se, naravno, nama mladima jako sviđalo, naročito Mladenu Oljači, prvoborcu, lenštini, jednom našem uredniku u "Omladini", i on je napisao veliki članak u prilog Đilasu. Onda nas je u CK pozvao Milijan Neoričić, tada predsednik Narodne omladine Jugoslavije, i kaže: "Ajde smirite malo loptu, ja bih na vašem mestu malo popričekao" (Užičanin, odnosi se na "popričekao") "Je l’ znaš nešto što mi ne znamo?" "Ne znam ja ništa, vi malo popričekajte s tim Đilasom." Eto, i tu smo onda "popričekali".

Ali, u svakom slučaju, bivalo je mnogo više unutrašnje cenzure. Peđa Marković, istoričar, potpredsednik SPS-a, jednom je u svojoj knjizi napisao da sam ja u "Omladini" pisao protiv džeza, što je apsolutna neistina, posle sam mu to i dokazao. Naime, Saša Marković i Duško Savković su pisali protiv džeza, kao dobri građani. Ja sam pisao u prilog džeza (sam Tito je govorio protiv džeza). Duško Vidak je tada svirao prvi naš džez, ja sam pisao o njemu pozitivno, a i da je to muzika porobljenih crnaca i da bi zato trebalo da je podržavamo – treba čovek da ima pravu argumentaciju, onda se sve može. I to je prošlo, i džez je prošao, međutim, nešto kasnije sam bio jako prepotentan i imao sam jednu javnu diskusiju sa Bubišom Simićem o njegovoj svirci, gde je on, sa mog sadašnjeg stanovišta, stoprocentno bio u pravu. E, to je Peđa pročitao, ali nisam ja bio protiv džeza, nego sam se glupirao protiv Bubiše Simića, što je ipak druga stvar. Jesam bio grešan, ali ne do te mere. A iz Mađarske sam ‘56, za vreme revolucije kojoj sam tada prisustvovao, već pisao šta sam hteo, u "Mladosti".

PREVODILAC BEZ ZAKLETVE: Završio sam Srednju tehničku školu, a pošto sam bio dobar đak i dobar skojevac dobio sam posle najbolje što se tada moglo dobiti, jer tada je država raspoređivala kadrove. Prebacili su ‘48. mene i moju prvu ženu, koja je bila iz istog razreda, za nastavnika Srednje tehničke škole u Beogradu.

Tada smo svi radili sve što smo znali, a ja sam znao nemački. Počeli su prvi kontakti narodne omladine i zapadnonemačkih socijalista, sa istokom smo već bili u svađi, hvala bogu. Počeo sam da prevodim, preveo Jamu Ivana Gorana Kovačića na nemački, odneo Otou Bihaljiju Merinu, njemu se to sviđalo. Jednog dana 1965. mi telefonira Voja Lopičić, koji je sa mnom radio u redakciji "Omladine", kaže: "Da li se usuđuješ da prevodiš za druga Petra Stambolića?" "Zašto se ne bih usuđivao?" "E, onda će ti se javiti". Neko je javio da dođem na železničku stanicu tad-i-tad, neko me predstavi Peri Stamboliću. "Znam vaše pesme, čitao sam vas." Pera Stambolić je stvarno čitao, mi smo kasnije o tome dosta razgovarali.

Dođe predsednik Vlade Austrije Klaus, njegov ministar spoljnih poslova Bruno Krajski, odvedu nas u SIV da prevodim. Sedim levo od Pere, desno od njega sedi Koča Popović, tada naš ministar spoljnih poslova. Prevodim ja, prevodi austrijski prevodilac, pogrešno po mom mišljenju, ja nehotice upadnem u reč i ispravim ga, i uplašim se. Niko mi ništa nije objasnio, niko mi ništa nije rekao. A ja iza Perinih leđa, za kojeg znam da ne zna ništa, pogledam u Koču, koji zna sve jezike sveta, da li sam pogrešio, on mi je klimnuo: Nastavi. I ja razumedoh, i počnem da ispravljam Nemca, tako da Klaus u jednom trenutku preseče i kaže: "Ajde da ne kompliciramo, mene zanima šta se ovde stvarno govori, prevodite u oba smera." Kad se to završilo, Nemci odoše, a Koča mi kaže: "Bili ste dobri, hajde, vodim Vas kod Tita."

Ginter Gras me je posle jednom pitao: "Jesi položio neku zakletvu?". Nisam. Zakletve su koješta. Ko bi prekršio, taj će prekršiti, iako je potpisao i na Bibliju ili se na nešto drugo zakleo. Ko zna šta je red, taj neće, iako nije formalno položio zakletvu. Da su me proverili, sigurno jesu, ali nisam osetio, bili su dobri.

Radio sam kao prevodilac za nemački jezik i za Tita i za sve naše tadašnje državne i partijske rukovodioce, ali nisam bio službeno prevodilac, nego sam radio i svašta drugo – u pozorištu, pa slobodni pisac, pa u Savezu književnika.

Strani državnici koje sam upoznao kao prevodilac bili su samo sa nemačkog jezičkog prostora. Nemci, Austrijanci, Švajcarci... Švajcarci nemaju "ličnosti", neko bude izabran na godinu dana, pa zaborave na njega, to je ona prava demokratija.

Iz Nemačke, najjači utisak na mene je ostavio, naravno, Vili Brant. On je najpoštenija i najčistija duša koja je upala u taj grozni zanat politike, u kojoj se umereno dobro snalazio. On bez diskusije, ostali manje-više, kao Šmit; bilo je interesantno onda pobratimiti se sa Erihom Milkeom, ministrom unutrašnjih poslova Istočne Nemačke. Na njegovo insistiranje, jedne noći u Titovom plavom vozu.

APATRID I SRPSKI PISAC: U školi sam već počeo da pišem i ispisao sam rukom jednu svesku, kao poeziju u prozi zelenim mastilom, tehničkom slovima, to je otišlo u Memorijalni centar Buhenvald, koji je uzeo moj prelegat i svi će moji rukopisi, slike, knjige otići kod njih, 34 sanduka već je otišlo. Prve sam pesme objavio u Subotici, valjda 1. januara ‘48. U aprilskom broju književnog časopisa "Mladost" sam objavio ‘48. nekoliko pesama i jedan esej o mađarskoj revoluciji, jer je bila stogodišnjica. To je izuzetno važan broj tog časopisa, jer je Oskar Davičo napisao u tom broju esej "Poezija i otpori", što je bio prvi znak oproštaja od socijalističkog realizma kod nas. Prve tri knjige pesama su mi izašle ‘51,’52, i ‘53, prvi roman ‘54... Od tada do danas se bavim tim sportom, iza mene su 153 bibliografske jedinice – romani napisani na srpskom i nemačkom, pripovetke, bajke, eseji, lirika, pozorišni komadi, radio-drame, prevodi mojih knjiga ili priča na mađarski, slovenački, češki, slovački, italijanski i engleski, mnogi moji prevodi sa nemačkog i mađarskog i na nemački jezik.

Počeo sam da pišem na srpskom. Tada sam dobio, posle prve knjige pesama, pismo od Matice Srpske, učtivo: "Druže Ivanji, šta ste po nacionalnosti?" Ja odgovorim, neučtivo: "Ne razumem pitanje. Ako pitate po hitlerovskoj liniji, onda sam Jevrejin. Ako pitate po zvuku prezimena, onda sam Mađar. Ako pitate kojim jezikom smo razgovarali sa roditeljima, onda sam Nemac. Ako pitate kojim jezikom sada razgovaram sa porodicom, onda sam Srbin. Ako me pitate po duši, onda sam Banaćanin." Odmah dobijem natrag učtivo, zbunjeno pismo: "Molim Vas, izvinite, nismo tako mislili, hteli smo da pitamo da li se smatrate srpskim piscem?", odgovorih: "Razume se." Ja pišem srpskom ćirilicom kada pišem za sebe, doduše, mislim da ćirilica nema budućnost. Hitler lično je ukinuo goticu u Nemačkoj, jednostavno sada nema više nikoga ko to zna. Ali pišem ćirilicom, volim to pismo.

Tek danas nacionalno ne mogu da se definišem... Nekada sam mogao da kažem Jugosloven, sada bih mogao da kažem nostalgičar, ja sam ideološki bio Jugosloven u Titovo vreme, vrlo svesno i vrlo namerno, a sad već ne bih mogao da se definišem. Nisam ničiji, mada imam dva pasoša, srpski i austrijski. Izraelski bih odmah dobio kad bih ga tražio, i mađarski bih dobio.

Moja supruga Dragana prvo nikako nije htela austrijski pasoš. Onda sam joj objasnio da je Njurejev imao austrijski pasoš, da je Breht imao austrijski pasoš, da su veliki umetnici, kada im je bio potreban neki strani pasoš, uzimali austrijski, to važi do dana današnjeg. Recimo, velika pevačica Ana Netrepkova ima austrijski pasoš, to je i dalje moda. Austrija ima poseban zakon, da kada je reč o interesu Republike Austrije može dati državljanstvo a da se neko ne odrekne svog državljanstva, to je izuzetak. Skupljaju sportiste, operske pevače, pisce – mogu i oni da prođu, poslovne ljude ako u Austriji investiraju bar pola miliona evra. Živeli smo 22 godine u Austriji. Mislim da nemački govorim kao Austrijanci, ali ovde sam kao kod kuće. Znači, sigurno sam Beograđanin, a inače sam apatrid.

PONOVO U NEMAČKOJ: Otišli smo kada je Budimir Lončar, kojeg sam znao, kojeg smo i privatno znali zbog njegovih baletskih i ostalih ljubavi, dobio mesto ambasadora u Nemačkoj i zatražio me. Otišli smo ‘74, da bi moj sin učio nemački, što je i naučio, i bili četiri godine, glumili diplomatiju... Bio sam savetnik za štampu i kulturu ambasade SFRJ u Bonu. Ja uvek kažem – posle logora i službe u JNA to je najgore što sam radio u životu. Jesam disciplinovan, ali taj posao apsolutno nisam voleo. Što je najgore, posle sam još tri godine sedeo u ministarstvu.

Inače, prvi put sam posle rata otišao u Nemačku već ‘52, redakcija "Omladine" je mogla da dobije vize. Otišao sam tada u Minhen, Keln, Frankfurt i Hamburg, pisao reportaže. Onda sam ponovo otišao ‘53, nekako u to vreme Savez boraca mi je ponudio da idem u Aušvic kao član delegacije, to nisam hteo. Još sam imao otpor… Ne od Nemaca i nemačkih literata, mada su tada hteli da me predstave Tomasu Manu, to se nisam usudio, da izađem pred Zevsa; ali Eriha Kestnera sam upoznao na svoju želju, to je bio pisac dečjih romana, to je bilo lakše.

Međutim, onda me je Marko Nikezić zvao kao prevodioca u Istočnu Nemačku i onda smo prvi put posetili hotel "Elephant" u Vajmaru, moju "treću kuću". I Gete je bio tamo, i Bah je bio tamo, svi su fini ljudi bili tamo, pa eto i mi... Hitler je tu voleo da odseda, imao je svoj apartman. Onda mi je tamo bilo još prilično nelagodno, Buhenvald se nalazi na brdu neposredno iznad Vajmara.

Kasnije me je, 1994, nemački radio WDR zamolio da napišem jednočasovni fičer o svojim logorima. Onda sam svesnije otišao u sve svoje logore, pa i u Buhenvald, koji je preuzeo novopečeni direktor Folkhard Knige. Od tada sam gotovo svake godine bio u Vajmaru, kod Getea, i gore, u Buhenvaldu, jer me je Knige zvao. Prošle godine sam bio dva puta tako da, to je možda malo čudno, ali ja taj Vajmar i Buhenvald osećam, nekako, kao neki čudan zavičaj. Kao da sam na kraju tamo doživotno osuđen.

Čudni, čudni logori... Mislim da su jako dobro napravili što je u Buhenvaldu ostavljen ulaz, sa onim čuvenim natpisom "Svakome svoje" (Jedem das Seine), Esesovci nisu shvatili šta su to napisali. To stoji, ulaz stoji, esesovske barake stoje, stoji krematorij, stoji bivši magazin višespratni, gde je stalna izložbena postavka, a na mestu brojnih drugih baraka je samo tlocrt izložen; i to je padina, prema Vajmaru, obično hladna, namerno okrenuta prema severozapadu, uvek duva vetar...

Stalno pričam – prvi zatvorenici tih koncentracionih logora su bili Nemci. Dakle nemački komunisti, nemačke socijaldemokrate, nemački Jehovini svedoci, nemački homoseksualci. Jevreji, samo ako su bili nešto od toga. Tek od ‘38. Jevreji kao Jevreji odlaze u logore. Ako nismo nacionalisti, znači da nije reč o Nemcima nego o nacistima, ili borcima protiv njih i onoj ogromnoj većini koja je ćutala i gledala i posle se pretvarala da nije znala ništa. Pa mi smo to ovde u Srbiji naučili sad, ako nismo ranije...

JUGOSLAVIJA I FANTAZMAGORIJE: Od političara koje sam upoznao u Jugoslaviji, Tito je zračio, ko god ga je video, mogao je to da konstatuje. Ne znam da li bi on to prihvatio, ali imao sam utisak da je njegov odnos prema meni bio ponekad malo očinski. Ono malo, koliko sam imao prilike s njim da imam privatne kontakte, jednom sam ga ispitivao oko Ferdinanda Lasala. Desilo mi se, kad me neko predstavljao Titu, ja sam držao neku dijetu i on kaže: "Ma znam druga Ivanjija, samo ranije je bio deblji." Fenomenalno pamćenje. I on i Jovanka, to moram da kažem, imali su prema meni jako lep odnos, ja sam za njih bio "drug Ivanji koji je tako ljubazan da prevodi".

Nisam bio u situaciji kao oni koji su tamo stalno zaposleni, čini mi se. Jer Tito je retko, ali umeo je da se naljuti i da opsuje, a Jovanka nije psovala, ali ih je užasno držala na uzdi, svi su je mrzeli iz tog dela dvora, da tako kažem. Ljudi su se i menjali, i to svesno i namerno, jedini čovek koji je nekoliko decenija izdržao, tj. kojeg su držali, je bio Blažo Mandić, koji je imao Titovo ovlašćenje da mu menja pisane rečenice. Ostali su se menjali svake četvrte godine. I Ljubičića je držao beskonačno dugo, ne znam zašto. Ja sam Ljubičića poznavao, i nije mi se baš sviđao. Za razliku od načelnika Generalštaba, Viktora Bubnja, koji je bio sjajan. Prevodilac svašta misli o onima kojima prevodi.

Od drugih ličnosti, sad će opet biti mimo sveta, jer ja jako cenim Kardeljeva dela, koja će se tek otkriti, njegov Socijalizam i rat, njegovi teoretski spisi, sa kojima je uvek bio ispred; bio je možda i prestrog, on je sopstvene ideje odbacivao, bio je teoretičar samoupravljanja. Uprkos onome što se sada piše, on je bio veliki Jugosloven, i bio je u tihom ratu sa slovenačkim rukovodiocima oko toga.

Ne shvataju svi da je u ime Slovenije glavni tip kad je Leskošek otišao u penziju bio France Popit, koga niko više ne pominje, a ne Stane Dolanc. Kad je Dolanc postao ministar unutrašnjih poslova, pitao sam ga: "Šta će Vam to?" "Popit i Krajger su odlučili i rekli Ti si skojevacima da slušaš." A Dolanc je bio narcis, to je bilo komično. On je bio strašno nesrećan zbog svog izgleda. Jednom smo se u zgradi CK sudarili, ja se trgnem, kažem: "Jao, što si me uplašio", a on kaže: "Zar sam tako ružan?" Njega su prešli, nije on bio taj zao duh oko Kosova i te državne bezbednosti, to su ga vukli za nos. Nije to držao u rukama, nije ni kao partijski sekretar držao u rukama; pošto je stalno bio prisutan, onda su stranci mislili da je on taj, nikad nije bio on taj...

To je najveća Titova greška, što nije znao ko da bude na vrhu, on se nadao da će funkcionisati to sa predsedništvom na švajcarski način, što sam se i ja nadao. Kad je Sinan Hasani bio predsednik Predsedništva, ko se toga seća, Albanac, ja sam mu rekao: "Konačno je predsednik države neko s kim sam na ti", a on mi je odgovorio: "Da, sada kada to više ništa ne vredi." Onda sam ja govorio: "Ko je predsednik Švajcarske konfederacije? Da li je iko ikad znao ko je predsednik Švajcarske konfederacije?" E, to je bila moja nada – da možemo biti tako nešto, a nismo. Jako rano sam se nadao u Švajcarsku, i maštao o Jugoslaviji, savezu slobodnih komuna bez republika, imao sam neke svoje fantazmagorije, očigledno neostvarene, i valjda neostvarive...

Tito je poslednjih godinu-dve života bio neraspoložen. Uvek kad bi otišao sagovornik skidao je masku i pravio bolnu grimasu, što sam ja tumačio bolešću i bolovima sa kojima nije izlazio na kraj, a sad često mislim da je znao da se raspada ta ideja – za njega vezana ideja. Kaže Nušić u Na putu oko sveta: "Ja nisam sam, nego sa ostalom braćom."

foto: a. anđić

KRAJ JUGOSLAVIJE: Privatno sam poznavao Slobu Miloševića preko njegovog brata Bore. Kad je bila ona čuvena sednica kada je Sloba preuzeo vlast, ja sam tada svojoj osnovnoj organizaciji na Voždovcu napisao pismo da više neću dolaziti na sastanke i neću plaćati članarinu, ali da nemam utisak da ja napuštam partiju, nego da je ona napustila sebe. Tako da mi je sa Slobom sve bilo jasno...

Bora ne, Bora je bio komplikovanija ličnost, on je vrlo dugo sa ironijom govorio o svom mlađem bratu, kad je iznenada postao njegov ambasador u Moskvi, kad mu je postao prevodilac, on je onako ironično rekao: "Kad sam prevodio tolikima, mogu valjda i bratu da prevodim." To mi nije bilo jasno, i nekako nisam uspeo da ga ulovim kad bi dolazio u Beograd – govorim o Bori Miloševiću – ali kad mi je izašla knjiga Titov prevodilac, on mi je poslao poruku da je pročitao knjigu i da voli što sam tako korektan.

Pošto je moj sin otišao kad je dobio poziv za vojsku 1991, i mi smo krenuli u Austriju. Ja sam bio mnogo utučeniji nego što je familija primećivala. Kad sam pakovao kofere, jezivo, kao da se ponavlja ‘41. Da ispadnem pametniji, da pobegnem na vreme...

Onda se pokazalo da knjige mogu da mi idu na nemačkom, da sam bio jako tražen tada i za književne večeri, i za publicistiku. Dobro smo opstajali u toj Austriji. Ali mi smo stalno dolazili u Beograd. Ja nikad nisam rekao da sam emigrirao, što su mnogi tada koristili da bi dobijali dodatne pare.

REVIZIONIZAM I MENJANJE ISTORIJE: Hajde da uzmemo Mađarsku, pošto je malo bolje znam. Ko Hortija pominje u pozitivnom smislu? Franka u Španiji? U Nemačkoj postoje grupice koje negiraju da ta država postoji, ali to su nevažne grupe. Čini mi se da su te vrste revizije naš specijalitet, koji ne može da potraje. Već je sada smešno do koje mere Vučić počinje da se upoređuje sa Titom, ako to ikako može, u vezi sa auto-putevima, izgradnjom, i šta još sve ne... Već se hvata za antifašiste.

To će proći, ta revizija. Naša, Titova, "brozomorna" vlast je osudila Dražu Mihajlovića, koji je mogao da prođe jeftinije. A sad kažu da su Nedića bacili kroz prozor. Nedića je bilo lako osuditi, zašto bi vlast njega ubila kad je on bio na tanjiru da se napravi jedno čisto suđenje? I to je tako komično, njegov unuk hoće da nasledi nešto, to je ljudski razumljivo, ali kako može da se poništi presuda koja ne postoji?

Istorijski, to će morati da se prevaziđe kad se ljudi budu setili da proučavaju dokumente, što ovde nije moda među istoričarima. Vezu sa Dražom Mihajlovićem u ime nemačkog Abvera držao je izvesni Matl, kapetan Abvera. Abver i SD (esesovska tajna služba) su uvek bili u sukobu, kao sve vojne obaveštajne službe sa civilnim obaveštajnim službama. Dotični Matl je pisao o toj temi, austrijski profesor istorije Valter Manošek, koji je prevođen kod nas, citira ga – znači, imamo trag i na srpskom. Matl je svoje zapise ostavio Univerzitetu u Gracu, jer je on bio profesor slavistike u Gracu posle rata, sa nalogom da, ako dođe neko ko hoće istorijski ozbiljno da radi, da mu Univerzitet Grac stavi te papire na raspolaganje. To sad čeka nekoga odavde da se seti da proveri detalje o vezi Draže sa nemačkom komandom. Manošek je to napisao, to je prevedeno na srpski, zašto Peđa Marković i društvo to ne citiraju. Ja nisam istoričar, ja sam beletrista. Pišem o rimskim carevima sa zadovoljstvom.

Da li je ovo nova epoha, budi li se zlo ponovo? I pod Konstantinom i pod Dioklecijanom se živelo, pod Julijanom, čak slično kao danas u Srbiji. U Dioklecijanovo vreme, kad je počeo poslednji veliki progon hrišćana, ljudi su, naravno, bili protiv hrišćana. Onda je došao Konstantin, pa je trebalo biti hrišćanin, pa su bili hrišćani; pa je došao Julijan, koji je još jedanput hteo da okrene natrag, pa su bili protiv hrišćana, za helenističke bogove; pa je Julijan poginuo u ratu protiv Persijanaca, pa su opet došli na vlast hrišćani... Znači, ista generacija je bila protiv-za, protiv-za, do smrti, isti čovek. Zar to nije isto? Ako se bavite istorijom, onda nije to ništa naročito novo. Mi, na svoju nesreću, živimo sada – svako je rekao da na svoju nesreću živi sada, da je neko trenutno bio car, a da neko trenutno nije bio... Ništa novo – flegmatično, cinično, zanimljivo.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

FOTO GALERIJA

Sa Grasom i suprugom Draganom
  • Delegacija akcijaša sa gradnje puta Beograd – Zagreb ispred Belog dvora na Titov rođendan 1956. (Ivan Ivanji drugi s leva)
  • ...Sa predsednikom Švajcarske konfederacije i generalom Viktorom Bubnjem
  • PREVODILAC ZA NEMAČKI JEZIK: Sa Titom i Vilijem Brantom;...<br><br>fotografije: lična arhiva g. ivanjija
  • ...sa Hansom Ditrihom Genšerom, Helmutom Šmitom i Milošem Minićem
  • NAGLO ODRASTANJE: Ivan početkom tridesetih godina dvadesetog veka;...
  • ...Poslednje majčino pismo iz logora na sajmištu 1942;...
  • ...zapis iz logorske dokumentacije;...
  • ...otac Franja

Nemački pisci, Gras, esesovci i suočavanje sa prošlošću

Od nemačkih pisaca, Hajnriha Bela sam upoznao još ranije nego Grasa, ali nismo bili u tako intimnim odnosima, a Encensbergera sam dobro znao. Morao bih da pomenem Milutina Doroslovca, Milo Dora, on mi je bio veoma blizak, intimni prijatelj, pogotovo što se ispostavilo da su nam se i očevi poznavali, malo je bilo doktora po Banatu. I njegov otac je bio lekar, a posle je bio prvi kozmetičar u Beogradu, generacije su odrasle na Doroslovčevoj masti za decu i Doroslovčevom losionu.

Iako je perfektno govorio srpski, nije hteo sebe da prevodi, moj sin i ja smo prevodili neke njegove knjige. Imao je, donekle, prava, jer je rekao da sve to mora nanovo da se piše. I to je tačno – pošto ja čas pišem na nemačkom, čas na srpskom, pa onda ne prevodim, nego nanovo pišem malo drugačije, to su do te mere različite varijante. Jedna Italijanka, neka Kristina Puel, koja je studirala italijanistiku i slavistiku na Univerzitetu u Torinu, doktorsku disertaciju je napravila o razlikama nemačkog i srpskog originala mog romana koji se na nemačkom zove Das Kinderfrculein, dok ga na srpskom zovemo Guvernanta.

Sa Ginterom Grasom sam bio u jako dobrim odnosima, to je bio izuzetak, sa većinom nemačkih pisaca bio je posvađan, pogotovo sa mlađima, koji su mu zavideli. Ja sam bio za Grasa, često i politički, kad su svi vrištali na njega kako bivši esesovac može da govori loše o Jevrejima. A nije govorio loše o Jevrejima, nego o Izraelu, što i ja činim, ali ja smem...

Nije ćutao da je bio u SS jedinicama, to nije istina! Svi smo znali, u jednoj njegovoj knjizi koja nije mnogo poznata ni u Nemačkoj, zove se Dnevnik jednog puža, on to kaže, samo nisu ljudi primetili. On nikad nije krio da je kao dečak bio oduševljen hitlerizmom. Prvo je kao svi klinci od sedamnaest godina radio u protivavionskoj artiljeriji, posle toga se, kad je morao da ode u vojsku, javio za podmornice, oni su ga stavili u esesovce. Ja znam da su tada stavljali u esesovce kao red vojske, i to uopšte nije bila nikakva tajna. Kada je on to istakao u svojoj knjizi Ljušteći luk, ja sam slegao ramenima, to je bilo da se njegova knjiga proda. Njemu je uvek bilo važno da se prodaju knjige. Pare ga nisu zanimale, osim šta može za pare da se dobije, a slava ga je i te kako zanimala, i to je trebalo da opet pokrene čitalačku publiku.

Interesantnije je da sam ja jurio neke ozbiljne esesovce, da sam intervjuisao, a da on nije znao ko sam, Vilhelma Hetla. On je bio jedan od šefova esesovaca u Beogradu za vreme okupacije, posle je iz Beograda otišao u Budimpeštu, u literaturi o nacizmu je poznata ličnost jer je on prvi koji je rekao da je ubijeno šest miliona Jevreja. On je to rekao prvi javno, jer mu je to rekao njegov drugar Ajhman. Hetla sam u Austriji ulovio da razgovaram s njim u mestu Altausze u njegovoj prelepoj vili (vidi "Vreme" 1353, Knjigovođa smrti).

Zanimali su me ti tipovi. To je najviši esesovac kojeg sam video, bio je pukovnik. Imao sam i drugih susreta, sa malo manjima. Mefisto je bolji lik od Fausta, mada ni Faust nije neinteresantan, ali ne bi bio Faust bez Mefista...

Nikada nisam imao potrebu za osvetom. Strano mi je. Ispade da sam bolji hrišćanin od ovih vernika, mada se i kod Isusa svašta može naći, ako je verovati Jevanđeljima, a to nije baš ljubav. Nije to ljubav – ne volim ja ljude, ja volim pojedine ljude, ili sam voleo pojedine žene, ali... Jednostavno, neko je darovit za ovo, neko za ono, ja za osvetu nisam bio darovit.

Što se tiče suočavanja sa prošlošću, u Nemačkoj su se kasnije generacije suočile sa njom, ali ta prva generacija – ne. Oni su o tome dugo ćutali, u Adenauerovo vreme se to učtivo prećutkivalo. Istočni Nemci su to naglašavali, ali kao borbu protiv fašizma, ali ne žrtve, i tek generacija unuka krivaca i onih koji su gledali i ćutali je počela ozbiljnije da se interesuje. Gotovo tek sa ujedinjenjem Nemačke se to potpuno menja, tako da je sada zakon da učenik do četrnaeste godine mora da poseti bar jedan memorijalni centar, nisu to imali ranije u nastavi.

O Andriću, Krleži, Ćosiću, Kišu...

O Andriću, Krleži, Ćosiću, Kišu...

Sa Vaskom Popom


Ja sam bio sekretar Čedomira Minderovića, generalnog sekretara Saveza književnika, čiji je predsednik u to vreme bio Ivo Andrić, a Miroslav Krleža jedan od potpredsednika. Naravno, to nisu bili drugarski odnosi, nego odnosi sa dužnim poštovanjem.

Andrić je bio gospodin. Bio je beskrajno duhovit, kad smo ga jedanput pitali: "Druže Andriću, šta mislite o socijalističkom realizmu?", on kao i uvek, polako i promišljeno: "Pa, znate, drugovi... Kakav socijalizam, takav realizam." Kad mi je izašao prvi roman, pozvao me je u stranu da me pohvali i dade mi neku svoju knjižicu-priču, ja gorim od uživanja. Tada je izašao i Oljačin prvi roman, on mi je onda ispričao da mu je Andrić sve to isto rekao. Znači, on je podržavao mlade, a da li je to pročitao, ne znamo. Ali to je bio Andrić...

Krleža je bio uobražen na svoj način, ali pošto sam se ja već blago zavitlavao, i udarao potpeticama i blago se naklanjao na austrijsko-vojnički način, Stari Fric, kako smo ga zvali, to je prihvatao, a i bio sam kod njega u milosti, pogotovo zbog mađarskog jezika. Dobro, njih nisam pominjao kao pisce, to je Olimp, a ja sam od smrtnika.

Od starijih pisaca, presudnu ulogu je za mene igrao Oto Bihalji Merin, nekoliko puta u životu. On je napisao jednu dramu i dva romana, bio je poznatiji kao istoričar umetnosti, mnogo poznatiji na svetskom književnom tržištu nego kod nas. Njegova tetralogija o Goji je osnovna knjiga o Goji koja je napisana na svetu, a ima i knjiga o mostovima, maskama, avijaciji, Španskom građanskom ratu, našim naivcima... Zajedno sa svojim bratom Pavlom je i osnivač NOLIT-a. On me je ubacio u Savez književnika da budem sekretar, on mi je zadao da pišem o Dioklecijanu, a moja ozbiljna spisateljska karijera, po mom sadašnjem mišljenju, počinje u stvari sa Dioklecijanom. Mislim da je ono najbitnije što sam napisao, već mogu da kažem – definitivno, carevi Dioklecijan, Konstantin i Julijan, a on mi je dao tu prvu ideju. Tako me je pratio i podržavao, sve do smrti.

Oketa – znači Davičo, bio je urednik "Novog pokolenja". Odneo sam mu svoju prvu zbirku pesama, on me pozvao na ručak, da mi kaže da to ništa ne valja, ali da će svejedno da izađe i da ću se jednog dana kajati zbog toga. Tako i bi. Mislim da to ništa ne valja, Živeću uvek prolećem se zove knjiga; dobro, ima dva-tri stiha koja se još mogu podneti. Družili smo se uz dužno poštovanje do kraja života.

Kad je izašla moja knjiga Jedna mađarska jesen o mađarskoj revoluciji ‘56, gde opisujem i Dobricu Ćosića, on mi telefonira: "Zašto me opisuješ kao kukavicu?" Odgovorim: "Izvini, kad si pročitao poslednji put svoju brošuru 13 dana u Budimpešti?" "Otkad sam napisao, nisam više pročitao." "Pogledaj, citiram te doslovno." Ja sam njemu bio vrlo zahvalan, on me je prepisao sa Tehničkog fakulteta na germanistiku, znamo se od vajkada. Njemu je nadimak bio Gedža, nije to bilo neprijateljski, kao što je Broz bio Tito, ili Vukmanović Tempo, tako je i on bio Gedža, nisam osećao u tome ničeg nipodaštavajućeg, nije ni on tada. Mnogo kasnije, u Knez Mihailovoj, on je već otac nacije, ja viknem: "Gedžo!", on se okrene, kao da mu je neprijatno, pa sam se izvinjavao. U Nemačkoj sam 70-i-ne-znam-koje napisao jedan prikaz njegove trilogije, od Korena do Deoba, i napisao sam da je Dobrica Ćosić najveći srpski romanopisac 19. veka. Nije se naljutio.

Vasko Popa mi je bio dosta blizak. Imali smo partijsku ćeliju, organizaciju u Savezu književnika. Sedimo na partijskom sastanku, i na dnevnom redu je Jeretička priča Branka Ćopića. Ja da uzmem reč, Vasko me šutne u cevanicu da ćutim. Ja otvorim usta, on me opet šutne. I oćutao sam, oćutali smo. To je bila čudna osnovna organizacija gde su reč vodili predratni partijci, a la Koš, Davičo i tako ti. Ratni komunisti kao Ćopić su imali da budu kuš, mi posleratni što smo se pridružili, bolje da ne govorimo...

Mi smo od tada drugovali, jedno vreme smo stanovali u istoj kući na Bulevaru revolucije 26. Drugovali smo, kao i sa Mijom Pavlovićem, mada njih dvojica nisu govorili. Jedanput sam napravio eksperiment – u modi su bili književne večeri, gde čitamo svoje pesme, i to se obično čak i plaćalo. Utvrdio sam da, ako čovek fiksira nekog iz publike, što je obično bila lepa devojka, taj neko će ti kasnije prići. Jedanput sam u Gimnaziji Dedinje fiksirao, meni se čini, najlepšu devojku, i kad mi je posle zaista prišla, neki su me drugovi zavitlavali: "‘O, ti na visoko pucaš..." Jovankina sestra, kao što se kasnije ispostavilo. Ali, da bih nastavio sa eksperimentom, jedanput sam fiksirao nekog ćelavka, i on mi je takođe prišao...

Bio sam član žirija Saveza jevrejskih opština za literaturu i urednik almanaha, kada je jedne godine stiglo nešto što je bilo toliko iznad svega da smo se samo zgledali. To je bio odlomak Mansarde Danila Kiša, kao što će se kasnije ispostaviti, tada studenta. Onda smo se upoznali, ja sam nešto njegovih knjiga prevodio i na nemački. Drugovali smo kroz ceo život.

A najjezivije je bilo jedne godine u Dubrovniku. Pred Gradskom kafanom sedi Daniluška i jedan naš koji je u Parizu reditelj spotova, sede oni, već teško pijani. I Dragana i ja naiđemo i sednemo sa njima, Danilo kaže: "Naruči flašu vina." Ja procenjujem da mu je dosta, kažem: "Ti si slavniji, ako neko naručuje vino, to si ti." "Ne, ja imam rak, ti naručuješ flašu vina." Ja sam sve mislio da se zavitlava.

Posle je dolazio ovde, redigovali smo jednu od njegovih knjiga koje sam radio na nemačkom, tad je već bio ozbiljno bolestan. U jednoj svojoj priči u Enciklopediji mrtvih opisuje čoveka kojem izlazi fleka u kupatilu, pa je premaže, pa uvek nanovo izlazi, sve jače, ta fleka. Pošto je oboleo, biopsija pokazuje da je takva forma njegovog raka. I Danilo kaže: "Tu smrt nisam smeo da opišem, to je bila smrtna presuda i za moj rak..."

Ko je na mene ostavio najjači utisak, i kao pisac i kao čovek, i u koga sam se najviše razočarao? Ista ličnost – Ivan V. Lalić. Mi smo zaista bili, on meni sigurno, ja njemu, više nisam siguran, najintimniji prijatelji, do večnosti smo razgovarali. Mislim da je daleko najveći pesnik svoje generacije. I pričali smo satima i satima, igrali smo poker po celu noć, naravno, ne sami, i onda je poludeo od nacionalizma – što je meni totalno nejasno. Kod mnogih ljudi nacionalizam je utočište u veće društvo, i to ne pravdam, ali razumem, ali Ivan Lalić, koji je besprekorno govorio engleski, francuski, nemački, ruski, ne znam šta nije govorio, i koji je sve vreme i čitao na svim tim jezicima, kad je postao stoprocentni miloševićevac i nacionalista... Mi smo se jedanput u njegovoj kući do te mere posvađali i počeli da urlamo jedan na drugog da su nas žene jedva razdvojile, i to je bio kraj. Ne razumem, i ne razumem do danas.

 

 

 

 

 

 

 

Novosti

 

Naslovi.net

 

Male Novine