29.12.2016. Vučić u visokom dvorcu

piše: Dejan Anastasijević

Nedavno se završila druga sezona američke serije „Čovek u visokom dvorcu", snimljene po motivima istoimenog kultnog romana Filipa K. Dika (usrdno ih preporučujem). Kao što većina čitalaca verovatno već zna, reč je o delu iz podžanra paralelne istorije: radnja se odvija šezdesetih godina u Americi koja je izgubila Drugi svetski rat i koju su su okupirali i podelili Nemci i Japanci. I u seriji i u romanu, život običnih Amerikanaca pod nemačkom i japanskom čizmom opisan je zastrašujuće uverljivo. Onima koje takve stvari zanimaju preporučujem i sjajnu knjigu Roberta Harisa „Otadžbina" na istu temu, ali sa savim drugačijim zapletom.

Premijer Aleksandar Vučić izveo je za srpsku javnost malu demonstraciju paralelne istorije kada je prošle nedelje govorio o poklonjenim migovima iz Rusije. On je rekao da će sa nabavljenim migovima Srbija moći da zaštiti "gradove, sela i mostove", ali da nema nameru da vodi bilo kakve ofanzivne ratove i sukobe. "Mi smo ovo uradili bismo zaštitili našu decu i da bismo im garantovali budućnost. Mnogo smo srpskih glava izgubili", poručio je premijer i kao ključni argument naveo sledeće: "Naš narod onakvu sudbinu kakvu je doživljavao 1995. i 1999. godine više neće doživeti".

Hajde, zaista, da zamislimo šta bi bilo da smo tih godina imali tih deset migova-29 o kojima je govoio Vučić. Hrvatska onda sigurno ne bi smela da pokrene ofanzivu na Knin, a ako bi i pokušali, naši superiorni avioni bi je stukli u začetku, a na kninskoj tvrđavi bi se i danas ponosno vijorila srpska zastava. Sledstveno tome, da smo ih imali 1999, NATO ne bi smeo da nas pipne i Kosovo bi ostalo naše, po mogućstvu bez Albanaca. Tako otprilike izgleda verzija paralelne istorije koja proizilazi iz premijerovih reči, i bilo bi baš super kad bi neko malo napregao maštu i napisao knjigu ili scenario na tu temu.

U stvari, uopšte nema potrebe da bilo ko napreže maštu, jer smo 1995. godine imali ne deset, nego četrnaest ispravnih Migova 29, koliko ih je preteklo od ukupno dvadeset koji su nabavljeni za vreme Ante Markovića. Kao što znamo, „Oluja" se svejedno desila, a migovi su ostali u hangarima, jer je Slobodan Milošević procenio (ispravno) da Krajinu ne treba braniti. Pa ćak i da su ti avioni dignuti, teško da bi promenili ishod, jer je hrvatska protivvazdušna odbrana još 1991. godine dokazala da sa njima može da se nosi tako što je oborila dva komada.

A da smo ih imali 1999? E imali smo ih, istih tih četrnaest, mada neki dotad više nisu bili ispravni, ali je procenjeno (opet ispravno) da bi ih NATO radari otkrili čim bi upalili motore, pa bi bili uništeni pre nego što bi stigli da polete. Stoga smo ih sakrili i tako sačuvali od neprijatelja, ali ne i od zuba vremena, tako da smo danas spali na četiri, od kojih samo dva mogu da polete, dok ostali služe za rezervne delove. I ta dva koja lete su uveliko dotrajala

Istina je, dakle, da poklonjeni avioni nisu nikakav faktor odvraćanja i da su se „Oluja" i operacija „Saveznička sila" (a ne „Milosrdni anđeo" kao što neki tvrde), dogodile ne zbog toga što je, kako Vučić reče, „Srbija bila slaba i nepripremljena da se brani", već su bile rezultat Miloševićeve politike. I njihov ishod – raspad Vojske Republike Krajine i odsecanje Kosova od Srbije – bio je predodređen tom politikom, kao što je u nedavnom tekstu za „Peščanik" odlično objasnio Nemanja Stjepanović.

Najbolja odbrana od agresije, dakle, nije broj aviona nego pametna i dobro promišljena politika. Da li Srbija danas ima takvu politiku? Dva ključna dokumenta koja bi trebalo da je definišu – Spoljnopolitička strategija i Strategija odbrane – usvojena su krajem prošle decenije i od tada nisu dopunjavani, iako se svet u međuvremenu prilično promenio, kao i bezbednosni izazovi u okruženju. Umesto da se grade na njima, srpska spoljna i odbrambrena (pa i sva ostala) politika zavise od trenutnog raspoloženja premijera i hirova nadležnih ministara. Šta će nam, uostalom, bilo kakva politika sad kad imamo migove – i paralelni svet u glavi premijera koji uspešno već godinama projektuje na nas.