Isto vreme, drugo podneblje: Armenije Herušćanin; car Lazar i carica Milica

Mitologija >

Blagoslov ili kletva

Postoje mnogobrojne definicije mitova. Jedna od njih je: "... Pojmovi pogodni za uticaj na mase, obično do kraja nedefinisani, mitizirani pojmovi, politički mitovi kao za vreme fašizma i nacizma, mit o naciji..." Mit može da bude izgovor za ratove, da huška u smrt. Ali može da se čita i kao lepa priča, kao avantura, kao traganje za sopstvenom biografijom u životopisu bogova i heroja davnih vremena

Jedan nemački novinar me je pitao šta je za mene Evropa. Kažem da je to ona lepa, mlada devojka koja se gola igra na plaži, pa je bog Zevs zaželi, pojavi se u obliku bika i odvede je da bi spavao s njom. Nasmejao se, ja se izvukao, nisam hteo da se upustim u političke procene i prognoze.

Veoma rano, još pre nego što sam krenuo u školu, upoznao sam se sa "sagama klasične starine", sa grčkom mitologijom kako ju je priredio Gustav Švab. Taj luteranski sveštenik je u XIX veku prepričao predanja o grčkim bogovima prema Ilijadi i Odiseji, ali je cenzurisao sve što mu se činilo neprikladnim, nevaspitanim, nehrišćanskim, izbacio erotske i nasilničke scene, uništio suštinu, uškopio poeziju. Odrastao sam sa takvim opisima Zevsa i Afrodite, Parisa i lepe Jelene. Zevsa tada nisam shvatao kao božanstvenog švalera koji se curama približava u liku bika, labuda ili kiše.

Moj prvi susret sa mitologijom bio je stranputica sa koje je teže vratiti se na početak i krenuti nanovo nego da ništa nisam znao ili mislio da znam o stanovnicima Olimpa. Tek mnogo kasnije mitologija je počela da mi koristi da prepoznam falsifikate u životu i literaturi, tek upoznavši pristup grčkoj mitologiji engleskog pesnika Roberta Grejvsa shvatio sam da je Švab unakazio ljude, bogove i priču, jer ih je prikazao aseptičkim i aseksualnim. Zaključio sam da mit može da bude bajka, blagoslov, ali takođe i kletva.

Da li deca treba da se upoznaju sa mitologijom? Da li im treba reći šta se sve događa između "besmrtnika" i "smrtnika", da je Trojanski rat bio masakr, šta bogovi rade ljudima, a pogotovu kako napastvuju devojke? Erih Kestner, nemački književnik, pre svega dečji pisac (Emil i detektivi, Antun i Točkica, Trideset i peti maj...), napisao je negde da ne shvata zašto mališanima ne sme da se objasni da "dame sise nose spreda, dupe pozadi, a ne obratno?"

Ja volim sage o grčkim bogovima. Meni je draži veseli, čulni Zevs od strogog, mračnog Jahvea, koji se pretvorio i u hrišćanskog Boga Oca i muslimanskog Alaha, on mi se više čini srodnikom severnjačkog Votana, a ne svojih helenističkih kolega sa sunčanog juga.

MIT O KOSOVSKOM BOJU: Ne samo stanovnike Srbije, nego čitavo okruženje, kontinent, politiku velesila i Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija, uzbuđivalo je i uzbuđuje, ponekad dovodilo i dovodi do očajanja, ono što se dogodilo i događa na Kosovu. Što se tiče našeg poimanja Kosova, ponešto počinje sa nedosledno protumačenim, često zloupotrebljenim mitom, na koji se različitim prikazivanjem istih istorijskih zbivanja oslanjaju suprotstavljeni narodi, bolje rečeno, njihove vođe, političari, samozvane elite. Kada mit uđe u svest pripadnika jedne nacije, on postaje deo javnog mnjenja, postaje deo političke stvarnosti.

Pokušaću da Kosovski mit pojednostavljeno prepričam: Pred najezdu Turaka, uoči Vidovdana, srpski knez Lazar Hrebeljanović poziva na večeru feudalnu gospodu i vitezove svog naciona. Taj skup gospode liči na Hristovu poslednju večeru sa apostolima, što nije slučajno. Kao u jevanđeljima zna se da će neko od prisutnih sutra počiniti izdaju. Takvoj priči potreban je Juda. Sumnja pogrešno pada na Miloša Obilića. On pred bitku odjaše Turcima, dovode ga pred sultana Murada, vitez vadi handžar skriven u čizmi i ubije neprijateljskog vojskovođu, njega pogube na licu mesta. Lazar zna da će boj izgubiti, ali svesno bira carstvo nebesko umesto carstva zemaljskog, u toku bitke ga neprijatelji zarobe i odrube mu glavu.

Mnogi su detalji tačni, pre svega pogibija obojice vojskovođa, što je možda jedinstven slučaj u istoriji, ali poetski ukras istorijskog zbivanja predstavljaju detalji. Lepe su reči kojima se turska nadmoć opisuje: svi mi da se u so pretvorimo ne bi turkom ručak posolili, ali ne odgovaraju istini. Snage su bile izjednačene. Bitka se završila nerešeno. Na zapadu našeg kontinenta čak se pročulo da je hrišćanska strana izvojevala pobedu, bosanski vladar Tvrtko I, koji je formalno nosio i titulu srpskog kralja, primao je čestitke. Međutim, obe vojske, bolje rečeno, ostaci dve suprotstavljene sile, morale su da se povuku sa bojišta, ali bolje se snašao turski prestolonaslednik, sada sultan, Muradov sin Bajazid.

Krug saga vezanih za boj na Kosovu veoma je velik, sadrži brojne pesme, koje nisu čvrsto međusobno povezane. Bitno je da se ta bitka u predanju stilizovala kao mit, kao nacionalna katastrofa.

VIDOVDAN: Šta je mit? Šta podrazumevamo, kad koristimo tu reč, koja na starom grčkom jeziku prosto samo znači "priča"? Jedna naša enciklopedija iz marksističkog vremena objašnjava da je mit "...osnovni oblik ideološkog stvaralaštva u doklasnom društvu..." Pošto se oporavimo od smeha izazvanog tom konstrukcijom, dođe mi da kažem "pa ima nešto u tome". Lepše zvuči da je mit "...u bajci, priči, pesmi i sl. izražena tvorevina predznanstvenog i fantazijom prožetog, obično magično-religioznog mišljenja, kojom narodi na primitivnom stupnju razvitka objašnjavaju postanak prirodnih bića, društvenih institucija i odnosa...". Neki savremeniji nemački leksikoni daju različita objašnjenja pojma "mit", pored ostalog "...pojmovi pogodni za uticaj na mase, obično do kraja nedefinisani, mitizirani pojmovi, politički mitovi kao za vreme fašizma i nacizma mit o naciji". Nađoh još i sledeću odrednicu: "...primitivno objašnjenje sveta kao izraz arhetipskog stadijuma razvoja svesti ili kao uvek moguć, naročito plodan način posmatranja sveta na osnovu ranijih stepenika kulture..." Tu rečenicu valja dosta dugo žvakati kao isuviše veliki i tvrdi zalogaj mesa da bismo, pre nego što ćemo je progutati, shvatiti da je prilično ukusna.

Vladika Nikolaj Velimirović napisa oko 1940. godine da su "srpsku državu osnovali sveci". Sa laičkog stanovišta to je mit, jer su se neki srpski kraljevi, koji su proglašeni svecima, međusobno i prema trećima ponašali, da upotrebim veoma blagu reč, prilično ovozemski grubo, to jest, ubijali su, bili su krvnici. Šta da se radi? Kao svetac im se priključio i sam Velimirović.

Kneževa večera svakako spada u mit, što, naravno, nikako nije negativna ocena, nego konstatacija, ali šta su istorijske činjenice? Pre svega je sigurno da je kosovski boj vođen 28. juna 1389. godine, pa je Vidovdan, dan svetoga Vida, koji bi inače spadao u manje poznate svece, postao jedan od veoma značajnih datuma za naše okruženje.

Mit o svetom Vidu – na latinskom Vitus – kazuje da je bio hrišćanski mučenik koji je izlečio sina cara Dioklecijana od ludila, ali je odbio da priloži žrtvu paganskim bogovima, strahovito je mučen, htedoše da ga smrve teškim gvozdenim pločama, ali su spale s njega, bacili su ga u kipuće ulje, izašao je čitav, doveli lava da ga poždere, zver mu je pitomo legla pred noge, hteli da ga muče raznim spravama, ali grom je spalio mučitelje, na kraju su ga anđeli oslobodili okova i odveli do jedne reke gde je blago u molitvama izdahnuo dušu. Dioklecijan, doduše, nije imao sina, a kamoli poludelog, ali mit lepo zvuči.

Biće bolje da se vratimo činjenicama. Činjenica je da je na Vidovdan 1914. u Sarajevu ubijen austrougarski prestolonaslednik Franc Ferdinand, što je bilo povod za početak Prvog svetskog rata. (Pripreme za taj rat bile su već okončane, počeo bi i bez Sarajeva, Ferdinanda, Principa, Čabrinovića, organizacije "Mlada Bosna" i "Crne ruke".)

Činjenica je i da je na Vidovdan 1919. Prvi svetski rat formalno završen potpisivanjem ugovora u Versaju.

Činjenica je da je na Vidovdan 1921. godine proglašen prvi ustav Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca.

Činjenica je da je na Vidovdan 1948. godine objavljena takozvana "rezolucija informbiroa", koja je značila raskid između Jugoslavije i SSSR, Tita i Staljina.

Činjenica je da je na Vidovdan 1989. godine, na šestogodišnjicu kosovske bitke, Slobodan Milošević helikopterom dolebdeo na Gazimestan i održao govor pred milion ljudi.

Činjenica je, najzad, da je na Vidovdan 2001. godine Slobodan Milošević, opet helikopterom, odveden iz Beograda i izručen Međunarodnom tribunalu za ratne zločine u Hagu, gde će umreti.

Vaistinu se može reći da je Vidovdan datum koji je respektabilan za srpsku istoriju.

Neobično je što je vojni poraz, koji na samom bojnom polju zapravo nije bio poraz, shvaćen kao kruna razvoja poštovanja dostojne srednjovekovne kulture u srpskim zemljama. Drugi narodi obično slave pobede, a ne poraze. Sa Kosovskim bojem počinje mit, koji karakteriše srpsku svest o petstogodišnjem ropstvu pod Turcima, koji će prekinuti srpski ustanci 1804. i 1813, a koje će definitivno biti prevaziđeno tek balkanskim ratovima 1912. i 1913. godine. Istorijska činjenica je, doduše, takođe, i da je Kosovo svih tih pet stoleća ne pod srpskom, nego pod turskom upravom, a da se prve bune javljaju tek posle četiri stoleća, zbog toga što je srpski seljak materijalno lakše živeo pod tom "turskom" vlašću, nego kao kmet u vreme vladavine srpskih feudalaca.

Država koju obično nazivamo "Turskom" zapravo je bila "višenacionalna i multikulturna imperija", baš kao i Austro-Ugarska u to doba.

ATILA, ARMENIJE, ARTUS: Saga o Nibelunzima je zapisana u istom veku, kada se vodio boj na Kosovu. Hunski kralj Ecel naslikan je prema liku Atile, ali sa svojim "istorijskim pandanom" ima manje veze, nego "sveti car Lazar" sa istorijskim Lazarom Hrebeljanovićem. Srpski vitezovi su opevani bez pravog oslonca na istorijske podatke, baš kao što nisu ni borci vođe Herušćana Armenija, koji je manje više identičan sa istorijskim germanskim knezom Hermanom. Bitku kod Tojtoburške šume su nemački nacionalisti koristili na sličan način, kao srpski nacionalisti boj na Kosovu. Književna dela Klopštoka, Klajsta ili Grabea dokazuju da je mit o tom boju za nemačku narodnu svest bio isto tako važna, kao kosovski mit za srpsku. Mit o kralju Artusu i njegovim vitezovima okruglog stola, u definitivnoj verziji takođe zabeležen tek u XII veku, lepo se slaže sa sagama o Lazaru ili Hermanu. Uporedna priča o toj trojici legendarnih likova – Hermanu, Artusu i Lazaru – pokazala bi kako se slični mitovi razvijaju u geografski i društveno različitim sredinama, da je srpski mit ravnopravan u svetu mnogo slavnijim engleskim, nemačkim i drugim.

Breht je, što se tiče nemačkog jezika svoga vremena, rekao da nikad neće upotrebiti reč "narod", das Volk. Smatrao je da taj pojam u Hitlerovo vreme poprimio "ukus krvi i tla", to jest, velikonemačkog nacionalizma, da ga u drugačijem kontekstu više niko ne podrazumeva. Tvrdim da je i na srpskom jeziku reč "narod" počeo da zvuči kao tada na nemačkom das Volk.

Prosto je nemoguće reč "narod" sa srpskog sa istim prizvukom prevesti na druge jezike, a da zvuči kao ovde. People je, doduše, tačan prevod, ali u nekakvom "lakšem" smislu, kao "hajde, narode, da se veselimo!" Folks mi zvuči folkloristički. Nation je svakako nešto treće.

Ako me moje osećanje "specifične težine" pojedinih reči ne vara, na nemačkom jezičkom području se nacionalistički prizvuk reči narod – das Volk – u međuvremenu izgubio i to kada su u istočnom delu Nemačke, u tadašnjoj NDR, opozicione mase klicale u brk režimu: "Mi smo narod!" Ukoliko sam u pravu, to dokazuje da ista reč može da promeni svoj dublji smisao u istoj generaciji u toku jedne godine. Znači, moglo bi to da se dogodi i kod nas.

KO JE IZDAJNIK: Imperija koju je Osman stvorio ne baš mnogo pre vojnog sukoba sa srpskom feudalnom državom, bila je višenacionalna i multikulturna država. Njemu suprotstavljena vojska pod vrhovnom komandom Lazara Hrebeljanovića, kao što otomanski izveštaj onog vremena kaže, "govorila je sedam jezika". Ta "hrišćanska alijansa" bila je sastavljena od srpskih, bosanskih, albanskih i bugarskih kontingenata. Znači, sudarile su se dve armije sastavljene od pripadnika više naroda, mnogobrojnih, etnički različitih plemena, u ime dve vere, dve ideologije, hrišćanstva i islama.

Junak, to jest izdajnik: Kraljević Marko u boju sa Musom Kesedžijom

Snaga "Turaka" nije bila u brojčanoj nadmoći, ali su imali više lakše oklopljenih, pokretljivijih, a pre svega bolje obučenih konjanika. Lanac komandovanja kod njih je funkcionisao odlično. Srpski vitezovi su jahali dobro uhranjene, snažne konje, ali njihovi oklopi su ih činili teško pokretnim, pešadija se sastojala od kmetova, koji nisu bili ni motivisani, ni dobro naoružani, ni navikli na ratovanje. Uprkos tome se sam boj, rekosmo, završio nerešeno. Poginula su oba ratna gospodara, Murad i Lazar, obe vojske su se povukle sa bojnog polja bukvalno obezglavljene. Tek posle se Bajazid pokazao veštijim državnikom od svog protivnika, Lazarovog zeta, Vuka Brankovića, pa je remi pretvorio u pobedu.

Sad smo stigli do najvećeg iznenađenja koje nam priređuje srpski mit: Brankovića pamti kao izdajnika, što istorijski Vuk Branković nije bio. On posle Lazareve pogibije prosto nije uspeo ponovo da organizuje državu. Međutim, sjajni heroj mita, kraljević Marko, zapravo kralj Marko Mrnjavčević, istorijski je prilično bleda ličnost, a zapravo se borio protiv svojih hrišćanskih suparnika i tako se stavio pod komandu sultana, ratovao na strani Murada, a posle, pod komandom Bajazida, poginuo 1394. godine. Istorijski gledano on je "izdajnik", odnosno, današnjim rečnikom rečeno, "kvisling".

Kako je moguće da je u mitu stvarni otpadnik Marko postao nacionalni junak, a nespretni, zlosrećni, ali svakako dobronamerni državnik Branković svojim imenom sinonim za izdajnika? Ja imam hipotezu kao mogući odgovor.

Naglašavam da se radi o feudalizmu. U Srbiji se rado pominje da je jedan od Lazarevih prethodnika, najmoćniji srpski vladar svih vremena, car Dušan, doneo za ono vreme relativno napredni zakon, koji i kmetovima daje izvesna prava, ali kakva? Ako se, na primer, kmet proglasi za lopova, on svoju nevinost može da dokaže time što će golom rukom izvaditi užareno gvožđe iz kipuće vode. Može li? Ako se ne povredi, znači da nije kriv. Dušanov zakonik je regulisao odnose između cara i feudalne gospode, nije između feudalaca i kmetova.

U poređenju sa takvim zakonom i takvim običajima nova "turska" vlast u XIV i XV veku pokazala se blažom. Bilo je preciznije određeno šta mora da se da vlastima, koliko traje kuluk. Novi vlastodršci se u početku baš i nisu mnogo zanimali za religijsku pripadnost prostog sveta, ona je bila važna za vojnike i činovnike. Ako bi najstariji sin bio pozvan u janičare, to po mom mišljenju nije bilo tako strašno, kao što se danas misli i kako je opisao čak i Ivo Andrić. Jedna usta manje! Ako je bilo više sinova, zemlja se posle očeve smrti delila na manje delova. Novopečeni vojnik – janičar – imao je brojne mogućnosti. Možda su se u ponekoj familiji čak obradovali i nadali pomoći od onog koji je otišao, kao u naše vreme kad mladić stekne stipendiju dobrog američkog univerziteta, svejedno što inače baš i ne volimo Ameriku.

Ako je mladi janičar bio poslušan i disciplinovan, mogao je da napreduje. Ako bi se pokazao kao veoma dobar, talentovan, pa čak i genijalan, mogao je da postane veliki vezir, pravi vladar imperije, kao što je to pošlo za rukom Mehmed-paši Sokoloviću. On je mogao i hteo da pomogne svom zavičaju i pravoslavnoj crkvi. Svom bratu Makariju izdejstvovao je da postane patrijarh srpski, dokazao da seljače može i to, da ni vladičanske krune više nisu rezervisane isključivo za plemiće. Dvojica braće doživela su neverovatan socijalni uspon, nezamisliv za osobe njihovog porekla u doba srpskog srednjevekovnog feudalizma.

U pamćenju naroda svašta se pomeša. Greh Vuka Brankovića bio je zapravo što se zalagao za održavanje starog sistema, a ne što je izdao Lazara. Bolje se pod novom "turskom" vladavinom doduše živelo samo u početku, to se kasnije zaboravilo, pogotovu u XVIII i XIX veku, u vreme kada je Otomanska imperija već dekadentno propadala, a njeni lokalni moćnici radili šta su hteli. Religija je bila važna za napredovanje u društvu, kao danas partijska pripadnost. Kraljević Marko simbolisao je nešto lakši život. Takvo shvatanje je nadvladalo kod slepih narodnih guslara, u njihovim stihovima, desetercima, koje će jezički reformator Vuk Karadžić zabeležiti i objaviti.

Albanska plemena su u ono vreme hrišćanska, a za razliku od kraljevića Marka bore se na Lazarevoj strani. "Njihov Marko", Skanderbeg – ili Skenderbeg – u početku je u turskoj službi pod Muradom II, ali će pola veka posle boja na Kosovu preći na suprotnu, hrišćansku, znači na neki način srpsku stranu i organizovati ustanak protiv Turaka.

Skenderbeg se u stvari zvao Đerđi Kastrioti. U Crnoj Gori poneko misli da je bio Crnogorac. Nije tačno, ali neke veze postoje. Stefan I. Crnojević bio je oženjen sa sestrom Skenderbega, a Stefanov unuk Stevan (Staniša) Crnojević primio je islam, uzeo ime Iskender, znači, i on se zvao Skenderbeg. Radi se o dvojici različitih Skenderbegova. Svejedno, za mit je sve to jedno.

Važno je da se konstatuje da između Albanaca i Srba kroz vekove nije vladalo neprijateljstvo, naprotiv, čak i kada je većina Albanaca docnije primila islam kao veru, zajedničko im je ostalo da osmansku vlast osećaju kao jaram. Prastaro neprijateljstvo, koje su Albanci gajili prema Turcima, prikazuje i delo najvećeg albanskog književnika novijeg vremena Ismaila Kadarea, koji se raduje ako ga uporede ili bar u istoj rečenici pomenu sa Ivom Andrićem.

Kod Srba je u srednjem veku, baš kao i kod Bugara, primetna bila sekta bogumila, koja je Hrista poštovala na manihejski način i zbog toga važila kao jeres kako za istočno, tako za zapadno hrišćanstvo. Bogumili su se odricali svakog rituala, tražili neposrednu vezu sa nebesima, hteli Bogu da budu mili. Pošto nisu priznavali crkvene vlasti, proganjani su "ognjem i mačem". Islam je bio ravnodušniji, zbog toga se pokazao blažim i milostivijim od pravoslavne i rimokatoličke crkvene hijerarhije. Može se pretpostaviti da su muslimani u Bosni, Sandžaku i Crnoj Gori, koji danas vole sebe da nazivaju Bošnjacima, potomci bogumila.

MILOŠEVIĆEVO PROKLETSTVO: Novu tragediju Kosova ne bih ovde tretirao iscrpnije, jer u času dok pišem ni izdaleka nije završena – hepiend teško da ću ja još doživeti. Ovde je bitno samo ustanoviti do koje mere se mitovi mogu zloupotrebiti za plitke političke potrebe. Mnogi ozbiljni politički publicisti u Srbiji smatraju, pa čak i otvoreno kažu, da je za njih kosovski mit istorijski zapis o borbi za slobodu. Za njih je bombardovanje NATO-a stvorilo današnju situaciju na Kosovu, a ne pitaju se šta je dovelo do tog bombardovanja. Bilo nas je dosta, koji smo, iako nepokolebljivi protivnici Slobodana Miloševića i njegove politike, bili isto tako energično protiv bombardovanja sa argumentacijom da ona koristi samo njemu, odnosno njegovom načinu razmišljanja. Imao sam prilike da za vreme tog rata na nemačkoj i austrijskoj televiziji govorim sedam puta naglašavajući ne samo nezakonitost, nego i političku štetnost tih napada iz vazduha, naravno bez rezultata, baš onako kako se kod nas to kaže: govoreći u vetar.

Kako li će u pričama kroz neko stoleće da se prikaže to bombardovanje, ta vatra s neba, te ciljane munje koje precizno pogađaju televiziju u kojoj se nalaze ljudi, mostove i vozove, koji ubijaju civile i nevinu decu, a promašuju vojne štabove? Kako će u mit ući Radovan Karadžić, Ratko Mladić, Arkan sa svojom znamenitom pevačicom? Lep čovek, pravi mačo, Arkan. Setimo se primera kraljevića Marka ili jadnog Vuka Brankovića. Odgovor danas, naravno, ne može ni da se nasluti, zavisi od istorijskog razvoja i kako će se ljudi osećati, da li će svoj život u ovom ili onom periodu smatrati dobrim ili lošim, šta će ko da pamti. Moje je iskustvo da starci, "mi, starci", mnogo toga što je bilo ranije, što je "davno prošlo vreme", pamtimo kao lepo i lepše nego danas, pre svega zbog toga što je nama bilo lepše, jer smo bili mladi, zdravi, optimisti, a naša sopstvena smrt, koja sada vreba iza vrata susedne sobe, još nezamislivo i neizmerno daleko.

Slobodan Milošević je iskoristio šeststogodišnjicu boja na Kosovu da bi proklamovao svojatanje svih delova dotadašnje Jugoslavije u kojoj su živeli Srbi. Neko ga je dopunio "gde se nalaze srpski grobovi", što, naravno, nije ubedljivo, jer se srpski grobovi u velikom broju nalaze i na grobljima u Čikagu ili Beču. Bilo mu je stalo samo do toga da što veću teritoriju stavi pod svoju ličnu vlast, a nikad nisam verovao u njegov iskreni, srpski patriotizam.

Milošević je kao bog dolebdeo s neba helikopterom, ta priredba delovala je impresivno. Pozivao se na mit, pokazalo se da za mnoge to nije bio blagoslov, nego kletva. Za desetak godina nigde nije uspeo da učvrsti vlast, naprotiv, definitivno je doživeo poraz ne samo za sebe, nego i za Srbe iz Hrvatske, pre svega iz Krajine, iz istočne i zapadne Slavonije, mnogih delova Bosne, najviše iz Sarajeva, a zatim Kosova i Metohije. Svoje domove moralo je pred smrtnom pretnjom da napusti oko 800.000 Srba. Mrtve ne bih da brojim, jer je sa svakim pojedinim ubijenim čovekom ubijen deo čovečanstva. Osim toga je preko 200.000 većinom mladih i obrazovanih ljudi napustilo Srbiju, u kojoj nema nade da će se u njoj u dogledno vreme pristojno živeti. Milion izgubljenih srpskih egzistencija. Kako to može da se nadoknadi?

Tih milion patnika, naravno, nisu saga, legenda, mit, nego tragična stvarnost, ali njihove priče i pamćenje će među njihovim potomcima stvoriti mit. Ne mogu ni da zamislim kako će ti događaji kroz dve stotine ili šest stotina godina biti prikazani u udžbenicima istorije. Čijim udžbenicima istorije? Ili u knjigama, filmovima, video-trakama, na smartfonu, društvenim mrežama i ko zna kojim sve tehničkim izumima, koji će se obraćati svesti svojih savremenika, izgrađivati, odnosno manipulisati njihovim stavom. Ja ne verujem da će danas sveprisutne televizijske kamere i prividna dokumentaristička preciznost našeg doba da garantuju istinu, ništa drugo nego istinu, samo istinu, i celu istinu. Pre bih rekao da će dovoditi do zabune veće od egipatskih hijeroglifa i zavisiće od dobre ili zle volje, ponekad od slučaja, šta će onaj, koji će rečima, filmskom montažom ili novim tehnikama, koje ne umem još ni da naslutim, pričati, odnosno odabrati nešto za svoju priču.

Nije zbog lepe jelene, nego zbog premoći: Trojanski konj

TROJANSKI RAT: Elijas Kaneti citira neku madam Žilijen, koja za vreme francuske revolucije piše svom sinu: "Dragi moj, do sada su uvek kurjaci klali ovce, pa zar će sad ovce proždirati kurjake?" Naš je problem što smo mi ljudi komplikovanija vrsta sisara od vukova, mnogi od nas umeju da se pretvaraju čas u kurjake, čas u ovce. Taman pomisliš da se radi o narodu ovaca, kad se iznenada promeni i pretvori u čopor vukova.

Do opsade grada Troje nije došlo zbog draži lepe Jelene, taj rat nisu prouzrokovale tri boginje nudeći smrtnu i smrtonosnu lepoticu momku koji će jednoj od njih dati zlatnu jabuku. Izbor "mis grčke boginje" kao arhetip neke današnje reportaže iz ilustrovanog časopisa? Ne, Trojanski rat je vođen zbog trgovine i bezbednosti pomorskih puteva.

Rekao bih da mit ne mora da bude kletva. Može da bude, često jeste, ali ne mora. Pogotovu ne mora ako priču ne domislimo do ružnog kraja, ako u nama nastavi da živi naivnost deteta, ako poverujemo da je mit bajka, a ne odraz krvave istorije. Tako se pretvara u blagoslov. Možemo da budemo milostivi sami prema sebi, pa da ostane na tome.

Presudna je identifikacija sa likovima. Da bi razumeo svet – ili mit, roman, bajku, fresku ili simfoniju – čovek je postavši čovekom počeo da traga za uzrocima svog postojanja, ali nikad mu mašta nije bila dovoljno moćna da zamisli išta bitno drugačije od sebe. U likovima starih grčkih bogova i današnji čitalac prepoznaje svoje osobine, u mitu pojednostavljeno objašnjenje svoje svakidašnjice. Preporučljivo je da sa mitom budemo oprezni kao sa lekovima, koji u pogrešnoj dozi mogu da budu otrov. Mit može da bude izgovor za ratove, da huška u smrt, u tom slučaju je kletva. Mit bi, međutim, trebalo da bude lepa priča koja će život učiniti prijatnijim i razumljivijim, da bude traganje za sopstvenom suštinom u već davno opisanim avanturama, za sopstvenom biografijom u životopisu bogova. Onda je blagoslov.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

 

 

 

Novosti

 

Naslovi.net

 

Male Novine