Autor

14.12.2016. >

Rugao se kotao loncu

Premijer Vučić vratio se iz Brisela jako ljut u utorak: eto smo, kaže, sve lepo uradili, a onda nas hrvatsku dušmani sapletu na poglavlju 26. (prosveta itd.) pri ulasku u Evropsku uniju. Pa jesmo li se zato Čokolinda i ja susretali na onom mostu? Jesam li joj zato doneo onoliki buket cveća? Pa posle budi fin...

Premijer ima pravo da se ljuti. Kao prvo, hrvatski su visoki zvaničnici više puta ponavljali da Hrvatska neće, ponavljamo: neće, preduzimati onakve podle radnje koje je Slovenija preduzimala ne bi li Hrvatskoj zagorčala ulazak u Evropsku uniju: te Piranski zaljev, te Sveta Gera, te ovo, te ono. Ne, rekli su, mi ćemo biti velikodušni – i šta sad? Eto nam ne daju otvaranje poglavlja 26, jer da u Srbiji hrvatska manjina nema odgovarajuće mogućnosti za školovanje na svom jeziku i udžbenicima. Tu je bila pominjana i Bugarska (da njihovi popovi ne mogu da služe na svom jeziku, jer da im Srpska pravoslavna crkva to ne dozvoljava, ako sam dobro razumeo), ali je taj argument u međuvremenu nestao iz Brisela.

Naravno da je ceo slučaj prerastao evropske priče i dileme. Odmah su se svi setili svega: čokoladica, dve sramne spomen-ploče sa usklikom „za dom spremni", razne gluposti koje neoustaški portali i propagandisti izlučuju u poslednje vreme, ohrabreni mlitavom politikom nove vlade HDZ koja bi da bude i evropska i endehazijska, koja ne bi da se zamera sve glasnijoj kamarili neoustaša i desnog krila svoje stranke, uz sasluživanje Crkve u Hrvata (ne mešati sa Vatikanom!).

Ovaj problem, naime, ima mnogo manje veze sa Srbijom, a mnogo više sa Hrvatskom i njenom unutrašnjom politikom. Evo zašto: nova vlada Republike Hrvatske sa Plenkovićem na čelu, nasledila je abortiranu vladu Tomislava Karamarka i njegovog nikad pripitomljenog amatera Oreškovića iz Kanade – jedva i teško. Ekstremna klerikalna i neoustaška desnica, već u panici i ohrabrena sve širim evroskepticizmom, sada je stavila nogu u vrata hrvatskoj politici i očajnički pokušava da zemlju vrati u rane devedesete, u doba panične borbe protiv Srba, Jugoslovena, komunista i domaćih izdajnika. Kao i ovde naša, tako i tamo hrvatska ekstremno šovinistička desnica nema više drugog neprijatelja oko koga bi se mobilisala; mi barem imamo kosovske Albance i nešto Bošnjaka, šta nađemo.

Tako se dogodilo da se opet, po ko zna koji put, srpski i hrvatski šovinisti nađu u situaciji da jedni druge podupiru i da se uzajamno pomažu. Ovi naši su jedva dočekali da oni njihovi krenu sa ustaško-nostalgičnim ispadima; ovde ih je jedva dočekao Aleksandar Vulin, ministar za razne stvari, ali pre svega za Hrvatsku. To što u Hrvatskoj ovoga trenutka nema nikoga da – kao što je bio Ivo Sanader, kakav-takav – podvikne i bagerom sruši spomenik Juri Francetiću u Slunju. Ne: sadašnja postmoderna hrvatska vlast ne usuđuje se da se suprotstavi neoustaškim ispadima koji se oslanjaju jedino na galamu i na na šta drugo. Koji je glasački potencijal tih NDH-nostalgičara? To se niko ne usuđuje da proceni, jer svi misle da vlast HDZ zavisi od njihovih glasova. Sadašnja opozicija – veoma jaka, mnogo jače od ovog našeg jada – SDP ne usuđuje se takođe, iz istih razloga da se zamera ekstremnoj ustaško-klerikalnoj desnici; Kaptol ne propušta ni jednu priliku da stavi nogu u vrata.

I čemu se mi sada čudimo? I jedni i drugi vide svoju šansu u zatezanju etničkih odnosa. Mi njima Jasenovac, oni nama Blajburg (posle 70 godina); mi njima neku ustašku bojnu, oni nama Dražu Mihajlovića; mi njima ne znam, Milu Budaka, oni nama Milana Nedića; itd; svako ima šta kome da dobaci. Sve do čokoladica.

Sve ovo nikakve veze nema sa ulaskom Srbije u Evropsku uniju; ovo ima veze sa uzajamnim održavanjem na vlasti. Sve dok u Hrvatskoj bude ijednog Srbina, biće tako; tako je i u Poljskoj gde Jevreja više nema skoro uopšte, ali je antisemitizam i dalje jak (neka mi oproste moji pošteni i dobri poljski prijatelji!). Iz Vojvodine je nekih dvadesetak hiljada Hrvata što proterano, što ubeđeno da odu; slično je i sa Madžarima. Ko je u tome igrao vodeću ulogu? Pa srpski radikali koji su sada na vlasti.

I ko se sada kome ruga? Kotao loncu što je čađav?


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST