foto: radoslav ćebić

Tribina – Tačka susreta (5) >

Vidimo se u Evropi

Šta je Balkan danas i kakvi su odnosi između zemalja u regionu? Da li se zaista toliko ne poznajemo ili smo, naprotiv, isuviše bliski? Da li je težnja ka Evropskoj uniji nešto što nas neraskidivo spaja? Koliko smo okupirani sobom, a kakav je naš pogled ka drugima? Da li nevladin sektor sarađuje dovoljno i da li su naše mlade demokratije i sve što iz toga proizlazi ono što nas danas najpre čini sličnima

"Voz kasni, jedna od onih balkanskih stvari, šta drugo da očekujete?", piše Agata Kristi u knjizi Ubistvo u Orijent ekspresu (1934), dok će njen sunarodnik, britanski novinar dvadesetak godina ranije, došavši u ove krajeve da snimi putopisne filmove i serije, svoje putovanje nazvati putem po "divljoj Evropi" koja se odlikuje bezakonjem, pa je opisuje kao žarište kriminala i hajdučije. Ova slika Balkana, uz napomenu da je on bure baruta i da narodi susedi na Balkanu jedni druge mrze, obnavljana je s vremena na vreme u zapadnim medijima, ma koliko akademski svet potekao sa ovih prostora pokušavao da se tome suprotstavi.

Ali šta je Balkan danas i kakvi su odnosi između zemalja u regionu? Da li se zaista toliko ne poznajemo ili smo, naprotiv, isuviše bliski? Da li je težnja ka Evropskoj uniji nešto što nas neraskidivo spaja? Koliko smo okupirani sobom, a kakav je naš pogled ka drugima? Da li nevladin sektor sarađuje dovoljno? I konačno, da li su naše mlade demokratije i sve što iz toga proizlazi ono što nas danas najpre čini sličnima?

To su bile teme pete po redu tribine "Mesto susreta: šta je to Balkan, šta pričaju o njemu i šta bi Balkan mogao da bude" u okviru projekta "Tačka susreta", koji zajedno organizuju nedeljnik "Vreme", Fondacija za otvoreno društvo i Forum ZFD. Tribina je ovog puta održana u Podgorici. Učesnici su bili Daliborka Uljarević, izvršna direktorka Centra za građansko obrazovanje iz Podgorice, Ivana Vaseva, kustos za savremene vizuelne umetnosti iz Skoplja, i politikolog Milan Aleksić iz Centra za primenjene evropske studije iz Beograda, dok je moderator bio Andrej Ivanji, urednik spoljnopolitičke rubrike nedeljnika "Vreme". Naglasak razgovora bio je na odnosima između Srbije, Crne Gore, Albanije i Makedonije, kao i na odnosima manjina i većine u ovim državama.

BLIZU, A DALEKO: Na prvoj diskusiji u Beogradu, održanoj marta ove godine, Miki Manojlović je kazao da je malo naroda na svetu koji geografski žive tako blizu jedni drugima, a koji su toliko udaljeni jedni od drugih po svim pitanjima. Osvrnuvši se na to, Milan Aleksić je kazao da na pitanje "koliko se (ne) poznajemo?" verovatno svaki pojedinac u svim državama ima svoj sud: "U Tirani smo govorili da je odnos Srba i Albanaca opterećen nepoznavanjem, dok se odnosi Srbije i Crne Gore, kao i Srbije i Makedonije, vide često kao odnosi prevelikog poznavanja. Naši odnosi su opterećeni pre svega bliskom istorijom, mnogim nerazjašnjenim i nerešenim problemima. Narodi žive ‘isparcelisani’ u političkim entitetima koji, u pojedinim slučajevima, imaju sulude granice. Ali to ne treba da bude osnov za produbljivanje problema, već podloga da pokušamo zajedno da ih rešavamo." Aleksić primećuje i da je velika boljka svih naših društava što su prepolitizovana, što je generator čitavog niza problema u drugim oblastima. "Nama je profesor na fakultetu govorio da našem čoveku, što važi za ceo region, možeš reći da se ni u šta ne razume, ali u vreme i politiku ne smeš da dirneš, u to se svi razumeju." Ta prepolitizacija je osnov koji političari (zlo)upotrebljavaju i zahvaljujući takvoj društvenoj atmosferi lako skreću pažnju sa drugih životnih problema, sa pitanja standarda i razvoja.

Ivana Vaseva

Ivana Vaseva, sa druge strane, naglašava da region mora izaći iz tog "balkanističkog diskursa" po kojem smo mi narodi koji se najviše sukobljavaju, a među sobom smo slični. Ona kaže kako nas stereotipi i etikete zarobljavaju te da moramo da se promenimo i da posmatramo međusobne odnose iz drugačije perspektive. Govoreći o situaciji u Makedoniji, Vaseva objašnjava da je država odviše zaokupljena sobom, što posebno dolazi do izražaja poslednjih desetak godina, i otuda kao da ni ne stiže da primeti šta se dešava u drugim zemljama. "Oni (sadašnja vlast) opsednuti su makedonskim pitanjem. Otišli su tako daleko da tvrde da mi vučemo korene i poreklo još od Aleksandra Makedonskog i antičke Makedonije, što je suludo. Nacionalističke tendencije su izuzetno izražene, aktuelna vlast zbog toga menja i gradsku strukturu, Skoplje je potpuno izmenjeno, promenili su celu istoriju, u istorijskim udžbenicima su stavili nove, falsifikovane podatke..." Svakako, veze između Makedonije i ostalih zemalja regiona postoje jer civilni sektor sarađuje, umetnici takođe. Važno je samo da se shvati, ističe Vaseva, da je politički smisao te saradnje na kulturnom polju veliki jer se time otvaraju neki novi prostori za zajedničko delovanje.

Konačno, koliko je zaista obrazovni sistem taj koji udaljava, odnosno zbližava zemlje regiona? Još od raspada bivše Jugoslavije "svi stvaraju svoju istoriju", pa su istorijski udžbenici krcati drugačijim interpretacijama i pogledima na prošlost.

Daliborka Uljarević

Daliborka Uljarević kaže kako u Crnoj Gori nema mnogo prilika da se razgovara na tu temu, iako je tako nešto potrebno. "Pretpostavljam da nema mnogo regiona kao što je naš, u kojem se više živi u istoriji i za istoriju, a manje u sadašnjosti i za budućnost, a gde se tako malo činjenično zna o toj istoj istoriji i njome se vrlo sistematski manipuliše", naglašava ona. U nedavnoj studiji o tome šta otkrivaju ili skrivaju crnogorski udžbenici kada je reč o novijoj nacionalnoj istoriji, jedna od ključnih stvari je u tome da se veliki deo događaja iz devedesetih, sudeći po udžbenicima, nije ni dogodio. "Rezultat toga je da postoji vrlo široko polje gde možete da čujete različite informacije koje su možda draže uhu i jednostavnije, jer svi mi bežimo od neprijatnih činjenica i suočavanja sa sobom, ali onda vrlo lako podležemo popularnom govoru. Otuda naši studenti društvenih nauka koje smo anketirali nisu u stanju da nabroje ni koje su republike i pokrajine bile u sastavu bivše SFRJ."

Istorija je važna, ali ona treba da se uči i izučava na pravi način, a ne da se falsifikuje i koristi za dnevnopolitičke svrhe.

Kako Uljarević primećuje, "mi živimo u društvu nerazvijene političke kulture gde političke elite upadljivo nemaju kapacitete da sprovedu potrebne društvene reforme, da odgovore na složene zahteve koji se pred njih postavljaju. Onda im je lako otići u jedan nacionalni narativ i populistički pristup, a istorija je zahvalna za manipulaciju." Zato i postoji u javnom prostoru to često i stalno insistiranje na razlikama. Region bi trebalo da uspostavi iskrenu komunikaciju i saradnju, naglašava Uljarević, da ne bi odnosi zavisili od političkih vođa i njihovih (ne)slaganja.

JUGO-EVROPA: Gledajući današnju Evropu, odnosno Evropsku uniju, donekle se nameću paralele sa nekadašnjom Jugoslavijom – čuveno je pitanje kako uskladiti različitosti, a opet postići jedinstvo.

Dubravka Uljarević, kada govori o Jugoslaviji, smatra da je eksplozija nacionalnih identiteta došla kao potreba za nadoknađivanjem, za nečim što je bilo potisnuto tokom socijalizma. U tom smislu, bogatstvo EU i treba da bude u njenoj različitosti i biće pogrešno ako se bude išlo ka centralizaciji to jest stvaranju evropskog identiteta nauštrb nacionalnih. Važno je, međutim, da svi zajedno neguju evropske vrednosti, što se odnosi i na region, bez obzira na to da li će brzo postati deo EU ili će dugo biti u čekaonici.

Pitanje identiteta je klizav teren, naglašava Milan Aleksić, dodajući da jesmo društva koja previše žive u istoriji i žive odviše (pojedinačna viđenja sopstvene) istorije, ali smo takođe i društva koja su veoma okrenuta ka onome što im serviraju političke elite. I politika se na takav način u većini slučajeva i shvata – nešto što nam se servira, što konzumiramo i u čemu ne učestvujemo, već eventualno komentarišemo. "Nemamo afirmativan, kreativan odnos prema različitim politikama. Zaglibljeni smo u identitetima. A vidimo da je to sfera vrlo podložna za manipulisanje." Manipuliše se veroispovešću, jezikom, politika ima upliva u previše segmenata društva, politizuju se pitanja istorije, lingvistike...

Milan Aleksić

Bavljenje identitetskim pitanjima je na ovim prostorima poslednjih četvrt veka uspelo da nam skrene pažnju sa loše ekonomske situacije, sa činjenice da i dalje jurimo i nikako da dostignemo onaj nivo privredne aktivnosti iz 1989. "Sve vreme dok traje priča o istoriji, identitetu, mi imamo probleme na ekonomskom planu, za razliku od mnogih drugih zemalja bivšeg istočnog bloka koje su bile desetak godina u tranziciji, uspešno je završile i prisajedinile se EU", kaže Aleksić. Dok se bavimo istorijom, ne razmišljamo o potrošačkoj korpi, dok govorimo o identitetu, ne bavimo se nezaposlenošću, dok govorimo o sukobima u regionu, ne razmišljamo o tome kakva je ekonomska i trgovinska saradnja između naših zemalja, koliki su deficit i suficit, da li su performanse bolje nego prethodne godine.

Kada je reč o raspadu bivše Jugoslavije, Aleksić primećuje kako "projekat i prve i druge Jugoslavije očigledno nije uspeo da prevaziđe suštinske razlike na pravi način i da stvori jedan novi integralni element", pa su se ljudi devedesetih vratili starim-novim identitetima, zakopavši se u identitetske rovove. Upoređujući ono što se dešava u EU i ono što se događalo u Jugoslaviji, Aleksić kaže da sličnosti ima, da se u EU ne radi dovoljno na jačanju zajedničkog integrativnog elementa i na promovisanju zajedničkih vrednosti. EU je poslednjih godina opterećena različitim problemima i ne zna da se uhvati u koštac sa njima, ali su to stvari koje ne smeju da se guraju pod tepih jer je upravo to potiskivanje, pravljenje da problema nema skupo koštalo Jugoslaviju.

IMA LI BALKANSKOG IDENTITETA: Postoji li nešto što se zove balkanski identitet? Ili, kako je napisao jedan ovdašnji filozof, ima li Balkana bez balkanizacije, koja opet region povezuje kroz siromaštvo, ratove, primitivizam? Drugim rečima, šta nam je sve u regionu danas zajedničko?

Milan Aleksić govori o postjugoslovenskom identitetu, primećujući da je sve što je bilo vezano za Jugoslaviju na neki način danas tabuizirano – iz popisa u popis se negira činjenica da se nemali broj ljudi i dalje izjašnjava kao Jugosloveni, u Srbiji je bilo čak pokušaja da se osnuje jugoslovenski nacionalni savet: "Možda ne možemo nominalno da kažemo, odnosno da nabrojimo šta sve tačno čini taj identitet, ali mi se čini da on postoji jer ne želim da ovo ovde (Podgoricu) ili bilo koju drugu bivšu Ju-republiku doživim kao inostranstvo. Postoji nešto što me veže za sve te ljude koje ne mogu da doživim kao klasične strance, i zbog jezika i zajedničke istorije, kulture..."

Daliborka Uljarević smatra da su stvari koje su nam zajedničke u regionu počele da se kristališu, kako one dobre tako i negativne. Posle ratnih dešavanja, prvu saradnju u regionu su uspostavili kriminalci, a i danas su jake te regionalne kriminalne mreže. Na neki način, smatra Uljarević, činjenica da su kriminalci bili brži u saradnji i spajanju jeste poraz građanskog društava postjugoslovenskih republika, koje saradnju nisu odmah prepoznale kao sopstveni interes i oplemenile je vrednostima koje nose. "Međutim, mislim da su umetnici pokazali najveći potencijal da prevaziđu te razlike. Nezavisno od toga u kojoj od bivših jugoslovenskih država živimo, vrlo rado gledamo neke glumce. Ali isto tako se radujemo i uspesima nekih sportista." Umetnost i sport imaju snažniju moć koja brže povezuje, a politika ostaje ta koja nas deli jer to, smatra Uljarević, odgovara našim političkim liderima koji na tim razlikama uspevaju sebe da drže na određenim pozicijama. "To je odgovor na pitanje kako treba da menjamo postojeću situaciju – moramo da pritiskamo političke elite da one menjaju svoj pristup, od donošenja odluka do istorijskih čitanki, promene klime u društvu, oštro sankcionisanje govora mržnja do uključenja manjina u sve pore društva."

Govoreći o balkanskom identitetu, Ivana Vaseva smatra da je početkom 2000. region imao šansu da izađe iz negativne stereotipne slike kroz koju ga Zapad posmatra, kao haotičan i vulgaran, i da se, recimo preko umetnosti, prikaže kao prostor koji je u stanju da ponudi neke drugačije poglede na svet. Ipak, nakon tranzicijskog perioda, u Makedoniji su preovladale veoma jake nacionalističke tendencije. I danas bi taj balkanski identitet trebalo da bude nešto što mi na sličan način doživljavamo i protiv čega treba da se borimo – nacionalizam, korupcija, kriminal u samim državnim strukturama. Nadovezujući se na to, Ivanji je primetio da region spajaju negativne sličnosti – problemi sa korupcijom, razvojem demokratije, medijska cenzura, problemi u zdravstvenim i penzionim sistemima te nerešeni međuregionalni odnosi.

ALBANCI U SRBIJI, MAKEDONIJI I CRNOJ GORI: Govoreći o odnosima Srbije, Makedonije i Albanije, kao i o odnosima manjina i većina u ovoj zemlji, Aleksić se osvrnuo na odnos Srbije sa albanskom nacionalnom manjinom. On naglašava da je problem između Srba i Albanaca kompleksan jer možemo da ga posmatramo kroz prizmu odnosa između Srbija i Albanije, Srbije i Kosova, a pritom u Srbiji govorimo o odnosu konstitutivnog naroda i manjinske zajednice, na Kosovu većinske i manjinske zajednice, dve manjinske zajednice od kojih je jedna dominantno veća u Makedoniji i obrnuto u Crnoj Gori. "Dugo vremena nije ni pokušano da se to pitanje reši na adekvatan način. Zato smo imali i konflikt na Kosovu i konflikt 2000. i 2001. na jugu Srbije. Tek krajem oružanog sukoba, ovo pitanje prestaje da se zanemaruje i Vlada Srbije prestaje da žmuri na značajno prisustvo jedne etničke zajednice koja ni na koji način nije bila integrisana i uopšte nije ni želela da živi u srpskom društvu", kaže Aleksić, pominjući da sad postoji čitav niz institucija koje je država osnovala da se bave ovim pitanjem. Postojao je Koordinacioni centar za KiM, pa onda i Koordinacioni centar za tri opštine na jugu Srbije, Bujanovac, Preševo i Medveđu, koji i dalje radi. A kako to biva, čitav niz stranih aktera je morao da bude uključen da bi se to pitanje pokrenulo sa mrtve tačke.

Mahom je nepoznato šta se do sada dešavalo kada je reč o razgovorima između Srbije i Kosova u Briselu, a Aleksić smatra da ni jedna ni druga strana nisu iskreno zainteresovane za to, dok EU pokazuje te razgovore kao jedan od velikih spoljnopolitičkih uspeha. Čitav korpus sporazuma je od 2011. do danas postignut, čak više desetina njih, ali se o tome malo zna. "Zato što ni jedna ni druga strana ne žele o tome da govore, a i kada govore, čine to potpuno oprečno u odnosu na drugu stranu, i to je problem koji mi živimo – ta dihotomija, mi ili oni. Mi nikako ne možemo da se pomerimo sa tih dveju litica gde se popreko gledamo i da pokušamo da nešto zajednički radimo. Glavno šta se dešava u srpsko-albanskim odnosima je briselski proces, ali ne znam da li će on i koliko biti uspešan zato što vidimo da sve što je dogovoreno, dogovora se ponovo, sve što je navodno potpisano je ponovo podložno izmenama. Bojim se da kako bude slabio pritisak ili politika uslovljavanja od strane Brisela, s obzirom da je Brisel opterećen sopstvenim problemima, tako će, nažalost, i taj proces gubiti na značaju. A to je jedino za šta sad možemo realno da se uhvatimo i kažemo da bi to moglo u pozitivnom smeru da pogura odnose između Srba i Albanaca", zaključuje Aleksić.

U Makedoniji, kako Ivana Vaseva naglašava, situacija je takođe kompleksna i zavisi od toga iz koje se perspektive govori. U politici postoje dve glavne makedonske partije, kao i dve albanske. Na kulturnom polju, odnosi su dobri, umetnici i kulturni radnici sarađuju jedni sa drugima. Ipak, zanimljivo je da, kako Vaseva pominje, pošto je deo mreže koja je nastala devedesetih, a koja dodeljuje nagradu za najboljeg umetnika do 35 godina, da se na te konkurse veoma retko prijavljuju Albanci. "Ja to ne mogu da objasnim", kaže Vaseva, naglašavajući da ne može da tvrdi da podele između Makedonaca i Albanaca ne postoje, ali da one kroz zajednički rad mogu i treba da se prevaziđu.

Konačno, kada je reč o odnosu Crne Gore i albanske manjine, situacija deluje opuštenije i bolje u odnosu na, recimo, Srbiju ili Makedoniju. Kako Dubravka Uljarević primećuje, nikada nije postojao otvoreni sukob između crnogorskog i albanskog etničkog dela društva, tako da to svakako jeste dobra osnova. S druge strane, dobrim odnosima je doprinela i činjenica, tvrdi Uljarević, da je Crna Gora priznala Kosovo. "Međutim, ono što meni kao građanki Crne Gore smeta jeste činjenica da mi nemamo dovoljno interakcije, ne postoji dovoljno Albanaca koje ćete videti u medijima, nevladinom sektoru, u državnoj administraciji." Drugim rečima, suštinska vrednost ovog odnosa je u tome da ne postoji predistorija sukoba, ali se to ne sme uzeti zdravo za gotovo, pogotovo imajući u vidu probleme u regionu: "Moramo da negujemo i radimo na produbljivanju odnosa. Moj je utisak, na primer, da su Staropodgoričani mnogo bolje znali albanski jezik nego današnji mladi Podgoričani. A jezik je ponekad važan, on je poruka da se manjina uvažava." Uljarević zaključuje da bi za Crnu Goru bilo pogrešno ako bi se u nekom trenutku, što su određene opozicione partije zahtevale, poništilo njeno priznanje nezavisnosti Kosova.

EVROPSKE GREŠKE: Najmanje intenzivan odnos između pomenutih država je onaj između Makedonije i Crne Gore. Zašto je to tako?

Daliborka Uljarević ističe da je tome možda doprinela i činjenica geografske distance, jer ove dve države iako su blizu, nisu susedi u formalnom smislu. Međutim, kao važan element ona ističe situaciju u Makedoniji: "Sećam se perioda kada je Makedonija započela svoj proces EU integracija i kada je praktično bila najnaprednija od svih država koje su sada u tom procesu. Mi smo u nevladinom sektoru imali predavače iz Makedonije, učili smo mnogo od kolega. A onda, kako je taj proces u Makedoniji zaustavljen, tako je prestala i ta vrsta razmene. Ona se mogla unapređivati da smo išli zajedno napred i mislim da je u tome Evropska unija napravila veliku grešku", naglašava Uljarević, dodajući da je taj postupak EU samo zakomplikovao već složenu situaciju u Makedoniji te je istovremeno isključio mogućnosti intenziviranja saradnje sa ostalim republikama u okruženju.

Konstatujući da su države regiona u različitim fazama procesa pristupanja EU, Milan Aleksić takođe smatra da je Evropska komisija pogrešila kada je razdvojila zemlje regiona, jer dosadašnje iskustvo evropskog proširenja govori da se EU širila u krugovima, dakle da je primala nekoliko zemalja odjednom. S tim u vezi su postojali pretpristupni pregovori gde su u velikoj meri zemlje pomagale jedna drugoj da uhvate korak i da zajednički stignu na cilj. "Prvi put sada imamo slučaj da se zemlje primaju pojedinačno, jedna po jedna... Sada je kasno da se nešto ispravi, ali mislim da je ta odluka Evropske komisije ujedno i ograničila saradnju zemalja regiona koja bi mogla da bude na obostranu korist društava u celini, a i civilnog sektora. Evropska perspektiva jeste nešto što nas spaja, ali bojim se da su različiti ulozi u igri. Makedonija je zaglibljena već toliko dugo, od sticanja samostalnosti, sa identitetskim pitanjem, odnosno pitanjem imena. Evropska komisija i drugi organi bi trebalo mnogo aktivnije da se uključe u proces koji bi mogao da minimizira značaj ovog pitanja i, ako ono već ne može da se reši, da se prosto stvari poguraju sa mrtve tačke. Jer što se duže bude čekalo, a ovo je bio jedan od najboljih okvira da se naša društva reformišu, Makedonija će nažalost biti u sve lošijem stanju", zaključuje Aleksić.

Vaseva večiti status Makedonije kao EU kandidata naziva lutanjem u začaranom krugu, ali kaže i da je saradnja između organizacija nezavisne kulturne scene naših zemalja ipak dobra.

CIVILNO DRUŠTVOPARTNER ILI NEPRIJATELJ: Tokom razgovora bilo je reči i o odnosu država regiona prema civilnom dru-štvu. Andrej Ivanji smatra da je razlika između zemalja regiona i stabilnih, razvijenih zapadnih demokratija i u tome što je u zapadnim demokratijama veza između civilnog društva i države veoma tesna, dok u Srbiji, Crnoj Gori i Makedoniji, država civilno društvo u najmanju ruku ne doživljava kao saradnika, a često kao neprijatelja.

Milan Aleksić smatra da je ovakva situacija rezultat višedecenijskog iskustva koje postoji u saradnji civilnog društva i države na Zapadu, dok su ovdašnja civilna društva mlada, kao i demokratije u kojima deluju, i otuda državne strukture mahom na civilno društvo gledaju sa animozitetom. Ono se doživljava kao neka vrsta nužnog zla sa kojim mora da se sarađuje i koje, eto, mora da postoji. Aleksić primećuje kako je Srbija osnovala čitav niz institucija koje treba da se bave saradnjom sa civilnim društvom, ali smo zapravo još uvek daleko od tačke gde bi se civilno društvo doživljavalo od strane državnih struktura kao partner u bilo kojem procesu.

"Mi smo nedavno imali slučaj, pošto je moja organizacija članica koalicije nekoliko organizacija koje se bave praćenjem pregovora Srbije i Evropske unije u poglavljima 23 i 24, dvama najznačajnijim poglavljima, da su naši nezavisni izveštaji doživljeni od strane pojedinih državnih funkcionera kao pretnja, s obzirom na to da smo mi izneli kritički osvrt na ono što je država do sad uradila u pregovaračkom procesu. Činjenica je da se ne dozvoljava da civilno društvo postane aktivni partner", kaže Aleksić i dodaje da uloga civilnog društva nije shvaćena na pravi način jer ona treba da podrazumeva kritiku da bi se problemi u državi uspešnije zajednički rešili.

Daliborka Uljarević smatra da odnos prema civilnom društvu koje se doživljava još uvek kao strano telo, posebno kada je kritički orijentisano, jeste zajednički imenitelj zemalja regiona, kao i da je saradnja koja postoji između civilnog sektora i države više izraz pritiska koji dolazi od evropskih integracija nego iskrene želje donosilaca političkih odluka da sarađuju.

Kada je reč o Crnoj Gori, ona je opisuje kao situaciju sa dve krajnosti: "Jedna je uspešna priča, u smislu apsolutnog uključenja civilnog društva u proces oblikovanja javnih politika, zakona, strategija, prisustva u radnima grupama... i to jeste snaga civilnog društva ovde, uključeni smo u sve radne grupe koje rade na izradi bilo kojeg zakona, u radne grupe za pregovore, u različitim savetima, čak i u upravljačkim telima poput Saveta javnog servisa RTCG. Statistički to može vrlo impresivno da izgleda."

Međutim, postoji i druga strana medalje. "Kada ste unutra, u tim telima, državne strukture ulažu mnogo napora da vam maksimalno ograniče pristup informacijama, fluktuaciju vaših inicijativa, predloga... Istovremeno, Crna Gora je sad već prepoznata i u regionu po najprljavijim kampanjama protiv lidera civilnog društva. Možete se dnevno naći na udaru samo zato što kritički iznosite stav prema nekom procesu donošenja odluka ili donosiocu odluke." I to je, kako ističe Uljarević, kontekst koji bi trebalo sve da nas poveže jer uglavnom svi imamo sličnu situaciju. U nekim kriznim momentima takva vrsta povezivanja i postoji: "Imali smo dosta zajedničkih inicijativa na regionalnom nivou kada je trebalo reagovati, stati uz nekoga, kada su bile ugrožene kolege iz različitih država."

Takođe, impuls saradnji civilnih društava pružili su i evropski programi koji region "teraju da sarađuje".

Ivana Vaseva objašnjava da je civilni sektor u Makedoniji bio zanemaren, ali sada se situacija pomalo menja, te su pojedinci iz civilnog sektora postali kandidati na sledećim parlamentarnim izborima. A to što su država i civilno društvo daleko jedno od drugog ne mora nužno da bude loše – na kraju, kaže Vaseva, ono treba da bude korektiv, da daje smernice i upućuje na nove stvari, pa bi i druga krajnost bila opasna, da se civilno društvo "utopi" u državne institucije i njihovu logiku.

Odgovarajući na pitanje da li je Evropska unija tačka susreta za naše zemlje, sagovornici su odgovorili da ona trenutno jeste jedini izlaz i tačka koja nas spaja, kao i da u slučaju da se evropski proces i približavanje ka članstvu u EU nastave, činjenica je da bi sve zemlje regiona imale mnogo bolju poziciju unutar same Unije kada bi mogle zajednički da nastupaju.

Poručili su i da se vidimo u Evropi, ali da bi bilo dobro da se vidimo i pre toga jer će taj put dugo trajati. A da bismo se susretali, potrebno je da nam se putevi ukrštaju i da možemo da dođemo jedni do drugih. Ovo nije simbolička poruka, već nažalost i vrlo konkretna – to zna svako ko se vozio pet stotina kilometara po Nemačkoj i pet stotina kilometara po zemljama regiona. Ma kako banalno zvučalo, jedni smo drugima bliži ako put između nas nije izranavljen rupama, ako vozovi idu i avioni lete.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

Odnos prema manjinama

Govoreći o odnosu prema manjinama u Crnoj Gori, Dubravka Uljarević je kao sveprisutnu pojavu navela činjenicu da se na crnogorskoj političkoj sceni (a to može da se primeni i na zemlje regiona) manjine koriste poput ikebane – hvalimo se kako imaju dobar položaj, ali im u suštini ne dajemo moć odlučivanja i ne menjamo njihov osećaj da su isključene.

"Dokle god se manjine u našim društvima ne osećaju kao njihov integralni deo, jaz se produbljuje." Iako u Crnoj Gori gotovo da nije postojao bilo kakav sukob sa manjinama, Uljarević taj odnos naziva kohabitacijom – sukobi nisu otvoreni, ali postoji obostrana, jako izražena etnička distanca, što pokazuju istraživanja. Kao kruna toga, u Vladi Crne Gore određeni resori su rezervisani za manjine. "Ako govorimo o resoru ljudskih i manjinskih prava, po definiciji na to mesto dolazi neko iz manjinske zajednice... čime se samo nastavlja getoizacija manjina. Jer bi pravi pokazatelj toga da Crna Gora želi da uključi manjine bio da na čelu resora ljudskih i manjinskih prava bude, na primer, Crnogorac, a da se pripadnici manjina uključuju na bazi svoje stručnosti. Znači, ne na način kako kod nas, u Crnoj Gori, uključujemo žene u politički život: ako je žena sa severa Crne Gore, ako je pripadnica manjine, ako je još i osoba sa invaliditetom, eto nama Kviska – tri u jedan! Idealna kandidatkinja za javnu funkciju. Mi smo veoma daleko od toga da, recimo, Albanac bude ministar finansija, a Bošnjakinja ministarka unutrašnjih poslova – ukoliko su oni dovoljno stručni za te pozicije." Uljarević dodaje da je to način na koji se mora graditi održiva kultura razumevanja jer je u suprotnom potrebno veoma malo da se odnosi pokvare.

Govoreći o odnosima Srbije prema manjinama, Milan Aleksić smatra da sve prethodne vlade, a posebno ova sadašnja, imaju potpuno pogrešnu politiku u odnosu na manjine, te da bi se ona mogla nazvati politikom aktivne segregacije. "Država potpuno prepušta sferu bavljenja nacionalnim manjinama takozvanim nacionalnim savetima, kojih u Srbiji ima dvadesetak, omogućava se u potpunosti obrazovanja na manjinskim jezicima što dovodi do toga da danas imate brojne pripadnike manjina koji ne znaju srpski jezik i koji zbog toga ne mogu, recimo, da se zaposle u državnim institucijama." Aleksić kaže kako veliki deo njih zapravo odlazi u inostranstvo, pa tako mnogo mladog sveta sa juga Srbija, iz Bujanovca, Preševa i Medveđe, odlazi nakon završetka srednje škole, a isto je i sa mađarskom nacionalnom manjinom: "Srbija se jeste obavezala, potpisujući različite konvencije kao i akcionim planom za nacionalne manjine za poglavlje 23, da će štititi manjine i unapređivati njihov položaj, ali mislim da je to što se radi jedna suluda politika gde se svaki pripadnik manjine gura od ove zajednice."

Tekst je realizovan u okviru projekta "Tačka susreta" koji podržavaju forum ZFD i Fondacija za otvoreno društvo, Srbija