Pilule protiv zaborava Teofila Pančića:
O mrtvima sve najbolje

Poželi čovek, čitajući ove tekstove, da umre na kratko, samo da bi Pančić o njemu pisao, pa da se onda povrati, kao onaj Lazar, i mirno pročita šta je ovaj hroničar naših života i naših smrti imao da kaže o njemu

U stvari, nije jasno zašto bi se o mrtvima uvek govorilo dobro? Zašto bi se o mrtvima uopšte govorilo dobro, kada, humanizmu & renesansi uprkos, ubedljiva većina mrtvih to nije zaslužila? Ima licemerja u toj praksi, naravno. Još češće reč je o pukom konformizmu ("valja se"). Najčešće, to je politički impuls koji sa svakom smrću uvek iznova utemeljuje zajednicu: dobar čovek, dobar život, dobra smrt, dakle dobro mesto za život. Ali postoji u posmrtnom govoru nešto još važnije: govoreći o mrtvima govorimo, u osnovi, o tome šta je to do čega držimo u sopstvenim životima. "Pišući o onima koji su napustili naš svet, uvek pišemo i o sebi, o svojoj relaciji s njima, čak i ako ona nije ni na koji način privatna, ili možda utoliko pre ako je tako. Jer, značajni pojedinci utiču na nas i naše živote, menjamo se i sazrevamo pod njihovim uticajem ili čvrsnemo baš u totalnom otporu njima i onome što predstavljaju. Nekrolog u kojem nema ničeg autobiografskog više je birokratski izveštaj o smrti nego bilo šta drugo, a ja nisam komunalni mrtvozornik", piše Teofil Pančić u svojoj zbirci izabranih nekrologa Pilule protiv zaborava (Vreme 2016, str. 60). Smrti su neka vrsta paradoksalnog đubriva života: život se hrani zaboravom smrti koja klija u njemu samom, ali to radi (eto paradoksa) tako što neguje sećanje na umrle. O tome, pak, kako ćemo umrlog pamtiti manje zavisi od krhkih sećanja i naših osećanja – dobrih ili rđavih, svejedno – a više od piščevog majstorstva. Tu sledi novi paradoks koji Pančić ne propušta da uoči: "objektivni" opis, dakle prikaz koji pretenduje na to da pokaže kakav je neko zaista bio za života, pretvara se u izveštaj o smrti. Takav osvrt, utoliko, nije drugo do kolac kojim se umrli definitivno upokojava. Ali ako se ne libimo da, imajući poverenja u sopstveni jezik, pišemo o tome zašto je nama umrli bio važan, ako, dakle (i eto paradoksa), govoreći o umrlom kažemo štošta i o nama samima, izveštaj o smrti pretvara se u tekst, u hroniku, u igru sećanja, u otpor zaboravu.

Iako je posmrtni govor (posmrtni tekst) žanr star koliko i istorija, kod nas zbirke nekrologa jedva da postoje, a ovakvu kakvu je napisao i sklopio Teofil Pančić teško je pronaći i u većim kulturama. Jer, "o mrtvima sve najbolje", naravno, osim o onima koji se za dobro slovo nisu kvalifikovali, ali za nekakvo slovo ipak jesu. U jednu grupu sakupljeni su tekstovi o ljudima koji su ostavili debeo i dobar trag u našim životima, o intelektualno moćnima i moralno neukaljanima. To je, dabome, prirodno Pančićevo okruženje: s kim si takav si. Nežan tekst Mirku Đorđeviću i Jozefu Škvoreckom, reči dubokog poštovanja Bogdanu Tirnaniću, reski i rezignirani oproštaj od Zorana Đinđića, divljenje Tarasu Kermauneru i Aleksandru Tišmi, dozivanje duha Duška Radovića, pozdrav Janu Djuriju, Džou Strameru i sopstvenom muzičkom ukusu, poslednji izlazak Bate Stojkovića i Arsena Dedića na scenu... Potom, tu su oproštaji od stvari, prostora, situacija. Malo neobično, ali beskrajno zanimljivo. Oprašta se Pančić od redakcije "Vremena" u Ulici Mišarskoj (dakle od prostora, da ne bude zabune; ljudski su resursi i dalje, dobrome bogu hvala, živo, zdravo i u odličnoj formi). Pamti, nad razorenim Sarajevom, jedan drugi i drugačiji grad, ali pamti i njegove ubice. Iz sećanja izvlači jedan davno preminuli hrvatski nedeljnik, jednu zabranjenu pozorišnu predstavu, piše o jednom umrlom Radiju (B92), a po malo se, u najknjiževnijem tekstu ove zbirke ("Drahma i ništa"), seća i mladosti zagrebačke svoje. No, kako to već biva, posebnu pažnju privlače tekstovi o ljudima koji, najblaže rečeno, nisu kružili istom umetničkom, građanskom, ili moralnom orbitom kao Pančić, oni koji su, recimo to nežno, vukli debelu senku za sobom. Ako bismo rekli da im nekrologa pisac ne zaboravlja ništa, ovo bi "ništa" valjalo shvatiti doslovno. Dobrici Ćosiću posvećena su, recimo, dva teksta i to ne zato što je ovaj dva puta umro – nije, umirao je on i oživljavao mnogo puta – već zato što je u životu uradio dosta toga vrednog i još više bezvrednog i štetnog, a da ono neoprostivo nije poništilo ni "Deobe" ni "Bajku", što, čini se, čitači lošijeg pamćenja nekako previđaju. Zapanjujuće je s kakvom lucidnošću razume Pančić tog čoveka i njegove lomove koji su, na žalost, lomili i svet koji je on nastojao da oblikuje prema sopstvenoj meri. Ne zaboravlja Pančić ni da (nam) je Momo Kapor, pre nego što je otkrio čari ljubavi prema sopstvenom narodu, bio važna, gotovo nezaobilazna književna figura. Nema, međutim, u ovim nekrolozima nikakve dvosmislenosti ili kolebanja. Ocrtao je robustnu figuru Aleksandra Tijanića sa sve pukotinama: ljudi su, naime, i pukotine. Nije se dao fascinirati Miloradom Pavićem: odveć je ovaj poverovao u sliku o sebi. Sve je čisto. Sve je majstorski zapisano.

Poželi čovek, čitajući ove tekstove, da umre na kratko, samo da bi Pančić o njemu pisao, pa da se onda povrati, kao onaj Lazar, i mirno pročita šta je ovaj hroničar naših života i naših smrti imao da kaže o njemu. Ako je zaslužio, to jest. U suprotnom, bolje je ne umirati.

Ivan Milenković